Blog

PrISILni haos na Bliskom istoku

Dušan Mrdak, Beograd

Siguran sam da znate da su Amerikanci veliki gurmani. Uglavnom gastronomadi. Vole da idu po svetu i pripremaju lokalne specijalitete na američki način. Recimo, posebno vole da kuvaju u bliskoistočnom loncu, uglavnom papazjaniju. Tamo kuvaju već godinama. Recepti su različiti, ali su se ne-Amerikaci koji su probali njihova jela često žalili na veliku gorčinu. Posebne probleme imali su lokalci. Mnogi od njih su od papazjanije dobijali grčeve u stomaku, a neretki su bili i veći problemi u probavnom traktu. Kažu da gorih kuvara od Amerikanaca nisu gledali. Ko zna u čemu je problem... Biće da su Ameri stavljali mast, a bliskoistočni lonac ne može da kuva masnoću. Otuda valjda i nevolje sa dijarejom...

Strast Amerikanaca za kuvanjem potiče od neskrivenih imperijalističkih apetita njihove domovine. Iako glavni glumci na američkoj spoljnopolitičkoj sceni tvrde da ta nacija nema imperijalističkih sklonosti i da su uspešno odoleli zamkama carstva, svetska publika ne deli u potpunosti njihovo mišljenje. Lično smatram da Amerika nije bila imperijalistički proždrljiva, premda ju je mogla hraniti velika vojna sila. Međutim, u isto vreme mora se priznati da joj apetita nije manjkalo, naročito od početka devedesetih prošlog veka. Tada su zagovornici američkog vođstva (Pax Americana) tvrdili da je svetu potreban istinski lider, neko ko će države usmeriti u zajedničkom pravcu bez obzira na njihovu različitost, jer se podrazumeva da bi trebalo da dele cilj prosperiteta. Ukratko, poručivali su da samo američko liderstvo može sprečiti svet od pretvaranja u Hobsov haos, gde slabi postaju plen snažnih.

Da su Amerikaci ostvarivali vođstvo u protekle tri decenije to je gotovo sigurno, kao što je sigurno da poretka koji podrazumeva jasno stanje stvari nije bilo. Isto tako je sigurno da je sve vreme u dobrom delu sveta vladao Hobsov haos, koji su uglavnom uzrokovale SAD. Do njega se nekad dolazilo namerom, a nekada sticajem okolnosti, uglavnom zbog odsustva kontrole. Sve je počinjalo tako što su SAD dobrovoljno preuzimale odgovornost za svetska pitanja koja zaista nisu njihova odgovornost. Izgovor je kao i uvek bio da neko mora biti svetski policajac koji hapsi loše momke, čuva i štiti red i mir i naravno, izgrađuje naciju. Međutim, ako zaista pogledate kako se navedena politika sprovela na terenu, primetićete da je to daleko od altruističke izgradnje nacija. To dobrovoljno „prihvatanje odgovornosti“ je zapravo stvorilo mnoštvo podela i haos, koji je teško uverljivo pravdati  „nepredvidljivim okolnostima“, jer su one uglavnom i bile plod onoga što su prethodno posejali.

Koketiranje SAD sa islamskim fundamentalizmom otpočelo je polovinom prošlog veka uIranu. U nastojanju da sprovede društveno-političke reforme, tadašnji iranski premijer Muhamed Mosadek je odlučio da nacionalizuje naftnu industriju, koja je tada bila pod britanskom kontrolom. To je bio okidač da se 1953. godine Mosadek zbaci sa vlasti vojnim udarom, po scenariju CIA i uz obilatu pomoć britanske obaveštajne službe. Uhapšen je i držan u kućnom pritvoru, sve do smrti. Vašington je podržao šaha, Muhameda Rezu Pahlavija, da dođe na vlast, da bi četvrt veka kasnije, odlučio i njega da svrgne. Podrška je pružena radikalnoj islamskoj opoziciji Ajatolaha Homeinija,koji je bio u egzilu (jedno vreme bio u Parizu). Zanimljivo je da je zamisao bila da se radikalni pokret Muslimansko bratstvo, koji je stajao iza Homeinija, iskoristi kao sredstvo za „balkanizaciju“ Bliskog istoka po plemenskim i verskim linijama. Haos je trebalo da se proširi i prelije u muslimanske predele SSSR, što se i dogodilo. Iako je 1979. godine pomogao islamsku revoluciju, Vašington je ipak, izgubio Teheran.Međutim, tu se SAD nisu zaustavile. Iranskom uticaju se moralo stati na put. U nadolazećem iračko-iranskom ratu, Vašington staje na stranu Bagdada. Američka vlada uklanja Irak sa liste država koje podržavaju terorizam i prosleđuje Bagdadu biološke agense „za naučne svrhe“, među kojima je i onaj koji je bio ključna komponenta hemijskog oružja koji je upotrebljen protiv Kurda, kada je pobijeno oko 100.000 ljudi.

Poznato je da ni u hladnoratovskoj borbi protiv Moskve, Vašington nije bio gadljiv na islamske fundamentaliste. Naprotiv, CIA je na tlu Avganistana finansirala i sa pakistanskom tajnom službom obučavala mudžahedine. Zbignjev Bžežinski je navodio da su američke snage započele tajne akcije šest meseci pre sovjetske invazije, sa ciljem da se Sovjeti uvuku u rat. Desetogodišnji rat u Avganistanu je bio jedan od poslednjih eksera na mrtvačkom kovčegu SSSR. Osama Bin Laden, koji je tada bio zadužen za regrutaciju mudžahedina i prikupljanje novčanih donacija, ujedno i jedan od deponenata u banci koju je pokrenula CIA 1972. godine u Pakistanu, usled „nepredvidljivih okolnosti“ je deceniju kasnije organizovao napad na kule bliznakinje u Njujorku. Usledio je Avganistan, Irak, arapsko „proljeće“ i Libija.

Poslednji slučaj „nepredvidljivih okolnosti“ na Bliskom istoku brutalno prikazuje ISIL. Naime, ta teroristička organizacija rođena je u zatvoru Buka u Iraku, ispred nosa američkih bezbednosnih službi. U intervjuu za britanski „Gardijan” jedan od komandanta ISIL-a je naveo da im je američki zatvor pružio izuzetnu priliku da se bezbedno okupe i to na samo nekoliko stotina metara od rukovodstva Al Kaide. U Bagdadu ili negde drugde bi to bilo opasno. Vođa organizacije, Abu Bakr Al Bagdadi je, zahvaljujući naklonosti Amerikanaca, za razliku od drugih zatvorenika, mogao da odlazi u druge kampove i posećuje ljude. Od njih je naučio da koristi taktiku zavadi pa vladaj, kojom je i postao vođa organizacije. Iračka vlada procenjuje da je 17 od 25 najvažnijih lidera Islamske države boravilo u američkim zatvorima između 2004. i 2011. godine.

Logičan sled američke politike stvaranja, podržavanja i tolerisanja militantnih islamističkih organizacija jeste stvaranje Islamske država na tlu Iraka i Sirije. Tu je začeta i islamistička organizacija Al-Nusra. Bez obzira na sve, Vašington ne odustaje od podrške fundamentalističkim organizacijama u zajedničkoj borbi protiv vlasti u Damasku (politika „moramo da se otarasimo Asada“). Obama je tražio od Kongresa da odobri neverovatnih 500 miliona dolara za obuku i opremanje „umerenih“ sirijskih pobunjenika protiv režima Bašara al Asada. Bela kuća je saopštila da će novac biti upotrebljen kao pomoć u odbrani sirijskog naroda, stabilizaciji područja pod kontrolom opozicije, olakšanju pružanja osnovnih usluga, suprotstavljanju terorističkim pretnjama i unapređenju uslova za pregovore o miru.Čini se da je i dalje na delu jasna namera uspostavljanja kontrolisanog haosa. Matrica je nepromenjena: uspostavlja se nestabilnost, zatim sledi borba protiv zajedničkog neprijatelja i ostavlja se prostor da se kasnije fundamentalisti iskoriste kao dobar argument ili alibi za nove intervencije.

Evidentno je da američka politika izgradnje nacija u svetu beleži uglavnom katastrofalne rezultate. Avganistan, Irak, Libija, Somalija, Sudan, Mali, Čad, Centralnoafrička Republika, Demokratska Republika Kongo predstavljaju par excellence primere propalih država.Sirija je zaglavljena u građanskom ratu, koji je doprineo da jedna sekularno orijentisana zemlja postane dom naoružanih džihadista. Pakistan ili najnoviji primer Ukrajina, su skoro propale države, kojima upravljaju polufeudalni vladari, bez razlike da li su stare dinastije kao što su plemenske vođe u Pakistanu, ili su novobogataši poput ukrajinskih privrednika. U većini navedenih slučajeva gde su SAD „preuzimale odgovornost”, taj osećaj je dolazio i gubio se gotovo istom brzinom. Rezultat odgovornosti su stotine hiljada pobijenih ljudi, milioni raseljenih, uništene države.

Uz sve ovo ne mogu da ne pomenem Srbiju. Nisam siguran koliko je mudro negativno odgovoriti na učestale pozive iz Vašingtona da se balkanska bratija pridruži svetskoj družini koja se bori protiv Islamske države, ali da je pravednoodbiti srdačnu ponudu, pravedno je. Mada i pristanak da se učestvuje u borbi srazmerno ulozi koju je Srbija imala u stvaranju haosa na Bliskom istoku proizveo bi isti efekat. Neka sami jedu što su skuvali...

Autor je magistar i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu