Blog

Umesto države jednakih šansi- država jednake krivice!

Dušan Mrdak, Beograd

Prethodnih dana je u elektronskim medijama objavljen podatak Republičkog zavoda za statistiku da iz Srbije godišnje prosečno ode više od 32.000 ljudi! Podatak je frapantan, posebno imajući u vidu starosnu i obrazovnu strukturu emigranata. U državi koja od 1992. godine beleži negativan prirodni priraštaj, broj stanovnika je za poslednjih 20 godina manji za preko 500.000! Još šezdesetih godina prošlog veka pokrenute su migracije iz SFRJ ka Zapadu, pre svega ka Austriji i Zapadnoj Nemačkoj. Međutim, procenat stanovništva koji je tada napuštao zemlju i odlazio na (uglavnom privremeni) rad u inostranstvo bio je značajno manji. Važno je napomenuti da je pre četiri decenije u inostranstvo sa diplomom fakulteta odlazilo svega dva odsto emigranata. Danas je taj broj porastao na 15 procenata.

Dakle, pored ionako nedovoljne reprodukcije stanovništa, imamo situaciju da iz zemlje ulavnom odlazi fizički i intelektualno najzdraviji deo populacije, isključivi nosilac kvantitativnog i kvalitativnog rasta nacije. Osim povremenih površnih analiza poput ove moje, priča oko pomenutog demografskog i intelektualnog udara na državu po pravilu se završava deklarativnim istupima zvaničnika da se tome mora stati na kraj i da će se odmah pristupiti izradi odgovarajuće strategije (?!). Da ne budem maliciozan, ali smatram da nakon takvih nastupa dodatno poraste broj ljudi koji napuste zemlju. Ako ni zbog čega drugog, onda inata radi... Da li odgovor na nezadovoljstvo mladih ljudi, „odliv mozgova“ i nastupajuću eutanaziju nacije zaista leži u parčetu papira punom praznih fraza ili je to samo izgovor birokratije da je nešto preduzeto? Kako na ove izazove odgovaraju razvijene zemlje? Zapravo, moje pitanje je pogrešno formulisano. Razvijene države ne bi bile razvijene da dozvoljavaju zametanje tako krupnih problema. Da vidimo kakva je njihova „strategija“...

Prilikom poslednje posete Maroku, američki potpredsednik Bajden je održao kraći motivacioni govor u kome je objasnio suštinu moći svoje države i dao odgovor zašto druge nacije propadaju. Visoki zvaničnik države koju su stvorili oni koji su mislili drugačije, svoje izlaganje je posvetio znanju odnosno ideji i hrabrosti da se ona ostvari. Kao najvredniji resurs nacije istakao je slobodoumne i preduzetnički nastrojene ljude čije je jedino merilo životnog uspeha – rezultat! „Najpametniji i najsposobniji dolaze u SAD i u tome leži naš uspeh. Mi profitiramo time što napuštaju zemlje koje im nisu dozvolile da se razviju, jer samo najpametniji, najsposobniji i najinovativniji imaju hrabrosti da napuste sve i krenu tamo gde za njihove ideje ima sluha“ – objasnio je američki potpredsednik suštinu prosperiteta svoje zemlje i jedan od uzroka slabosti društava u razvoju. Otkrivajući „tajnu uspeha“ SAD, Bajden je „dobronamerno preporučio“ Marokancima, da moraju dati svima šansu da pokušaju da ostvare svoje ideje, pa makar i propali. Ne sumnjajući u iskrenost nastupa dotičnog, posebno što se u potpunosti slažem sa svim što je naveo, ipak moram primetiti da je Bajden verovatno svestan da ga mnogi neće poslušati i time Amerikancima uzeti „deo ćara“. Konkretizujući svoju misao, visoki američki zvaničnik je tom prilikom istakao da je jedna od glavnih pretpostavki razvoja preduzetničke klime siguran pravni sistem koji štiti intelektualna prava preduzetnika od krađe, pruža mu zaštitu i sigurnost prilikom naplate usluga i predviđa pravovremen bankrot koji neće preduzetnika uništiti niti će ugroziti interese njegovih poslovnih partnera i države. Kao najvećeg neprijatelja iznetog koncepta označio je korupciju, koja po njemu ne preti samo ekonomskom razvoju već i suverenosti jednog društva. Tako je američki potpredsednik u par rečenica izneo rešenje problematike za koju je nama potrebna cela strategija. Međutim, najmanji je problem u dužini vizije, strategije, politike ili čega li već...Problem je zapravo u iskrenoj nameri i ozbiljnom pristupu. Siguran sam da je potpisnik ovih redaka samo jedan od mnogobrojnih kojima je jasno da do „odliva mozgova“ dolazi zbog nepostojanja sistema jednakih šansi odnosno zbog postojanja jakog sistema partokratije koji, potpuno apsurdno, od kraja devedesetih prošlog veka i propasti jednopartijskog sistema, beleži konstantan „uspon“.

Zašto su Raka, Bidža i Bulidža (Čorbini „apostoli demokratije“) postali vodeći ljudi u politici, poslovnom svetu, kulturi i obrazovanju (ovo je tek posebna priča!)? Zbog čega su bezidejni koje oličavaju pomenuta trojica dobili najviše. Podvlačim dobili, ne zaradili. Zaradili su dugove koje ćemo izgleda zajednički svi da otplatimo. Na ravne časti! A da, što se dobitka tiče, on ostaje njima i njihovima. Pa njima je i dato... Elem, ukoliko se nešto dramatično ne promeni, i Alan Ford u današnjoj Srbiji ostane samo zabavan strip, ne i odraz realnog života, iz zemlje će pobeći svi koji svojom pameću, stručnošću i integritetom mogu da doprinesu intelektualnom i ekonomskom prosperitetu države. Društvo koje se osipa i posrće u svakom segmentu života, ne može se oporaviti ako ne bude cenilo znanje, profesionalnost i pošteni rad. Poslušajmo „dobronamernog“ gospodina Bajdena i zaustavimo odlazak mladih i sposobnih ljudi. Pružimo im priliku. Zaustavimo spiralu propadanja i haosa. Postanimo društvo jednakih šansi umesto društva jednake krivice! Pod hitno!

Autor je magistar i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu