Blog

Šta je nama banka?

Srđan Vidrić, Zrenjanin

Nema mesta koje je više kafkijansko od banke, Žan Bodrijar

Pišući o ulozi banke u (post)modernom društvu, Žan Bodrijar, u svojoj kapitalnoj knjizi Amerika, na jednom mestu kaže sledeće: „Banka ima, dakle, ključnu društvenu ulogu, i sasvim je logično da te građevine predstavljaju monumentalno srce grada“. Ne treba biti odviše pronicljiv da bi se došlo do potvrde ove Bodrijarove misli. Sasvim je dovoljno samo jednom prošetati centrom bilo kog grada u Srbiji da bi se uočilo ono o čemu je pisao ovaj francuski teoretičar. Naime, najveći broj poslovnih prostora u užem centru bilo kog grada zauzimaju upravo filijale domaćih i stranih banaka. Sve one radnje koje su (decenijama ili, možda, čitavo jedno stoleće unazad) pripadale članovima tradicionalnih esnafa, sada su izdate ili, najčešće, prodate u bankarske svrhe. I dok slučajni ulični prolaznici odmeravaju svoj odraz na zatamnjenim i neprovidnim izlozima, unutrašnjost banke se pretvara u paradoksalni prostor zelenaštva i primitivne razmene.

Ono čemu je kao očevidac i svedok prisustvovao autor ovog teksta, veoma indikativno govori o tome da društvena funkcija banke još uvek nije u potpunosti definisana (premda je izuzetno važna), što i objašnjava onaj znak pitanja iz naslova ovog teksta. Naime, čekajući u podužem redu jedne banke da podigne novu Post Card karticu, potpisnik ovih redova je obratio pažnju na tri žene koje su, malo izvan pomenutog reda, razgovarale. Sasvim neočekivano, prišao im je čovek koji je radio u obezbeđenju te iste banke i povišenim glasom rekao: „Hoćete li prestati sa pričom!? Nije vam ovo pijaca!“, i onda se veoma nadmeno povukao na mesto gde je do tada stajao. Žene su, potpuno zatečene i preneražene iznenadnim „reagovanjem“ lica predviđenog za održavanje reda i mira, zaboravivši pritom dokle su stigle sa razgovorom, zauvek zaćutale. Autoru ovih redova se ovaj „zaštitnički nastup“ učinio prilično nepriličnim što je i njega navelo na pomisao da bi i on trebalo da nastupi „zaštitnički“ i odvrati pripadniku obezbeđenja jednim retoričkim pitanjem: „A da nije ovo možda hram!?“ Međutim, pre nego što je bilo šta izgovorio, potpisnik ovih redova se ugrizao za jezik shvativši jednu gotovo nepobitnu činjenicu – pa, banke i jesu hramovi (post)modernog društva! Bilo je dovoljno izdići se na prste i ugledati sve one ljude kako se klanjaju (pred staklenim šalterom kao pred ikonostasom), kako mole (da im se odobri kredit ili produži dozvoljeni minus), kako se ispovedaju (šalterskim službenicima, koje viđaju najmanje dva puta mesečno, kao da su na ispovesti), kako se krste (kada napuštaju red u kojem su proveli nekoliko sati) i kako sve to obavljaju u zadivljujućoj tišini i skrušenosti (koja je, kao što smo mogli da vidimo, često iznuđena). Šalterski službenik (koji je ekvivalentan crkvenom svešteniku) u ovom slučaju predstavlja samo posrednika između klijenta (vernika) i neke nevidljive vertikalne instance (Boga), od čije dobre volje klijent (vernik) direktno zavisi. Upravo iz tog razloga, ponašanje ljudi u banci treba da bude smerno i skrušeno jer neposlušne klijente (vernike) neće imati ko da usliši.

Međutim, da stvar bude gora, u pomenutoj banci se, potpuno neočekivano, desilo nešto što je iznenada dovelo u pitanje uzvičnu rečenicu pripadnika obezbeđenja s početka ove „priče“. Naime, u unutrašnjost banke je (sigurnim korakom) zakoračila nepoznata žena koja se, ne časeći časa, odmah uputila ka citiranom nešalterskom radniku. Posle veoma kratke konverzacije, ona je izvadila nekoliko pakovanja slatkastih zemički (sasvim dovoljno za sve kolege) i, uz zamenu za osmeh, preko reda bila upućena da obavi to zbog čega je i došla. Ovo je nateralo autora ovog teksta da se još jednom zapita gde se on to zapravo nalazi – u banci, hramu ili na pijaci!? Da li je nekadašnji oblik razmene – ja tebi kilogram krompira, ti meni kilogram krastavaca (odabir je slučajan i proizvoljan), zamenjen modernim oblikom razmene – ja tebi sto grama kafe, ti meni papir koji mi nedostaje (odabir je takođe slučajan i proizvoljan)?

Završavajući, prilično ironično, svoje refleksije o društvenoj ulozi banke, Žan Bodrijar na kraju konstatuje: „Novac je, istina, prljav. Stvarno nikad dosta tih betonskih i metalnih svetilišta da nas od njega zaštite“. Sagledavajući zato sve što je do sada rečeno, ne treba prećutati ni predviđanje da će se malo toga, od svega što je ovde pomenuto, promeniti. Međutim, to ne znači da treba pribegavati „ritualnim“ ili „pijačarskim“ manirima, kako bi se pribavilo nešto malo koristi, već da svoj odnos prema banci treba svesti na nužan kritičarski otklon, koji će u sebi sadržati određenu dozu samopoštovanja i (samo)svesti. Jedino tako, čovek će uspeti da sačuva ono malo dostojanstva koje mu preostaje.

Autor je master profesor književnosti i jezika iz Zrenjanina