Agora

Filisova provokacija (Kompleks poraza i naša kolektivna budućnost)

Jorgos Rakas

Napomena prevodioca: Nikos Filis, ministar obrazovanja i vera u grčkoj vladi, pre nekoliko sedmica, gostujući na jednoj poznatoj grčkoj TV stanici, izjavio je da se nad crnomorskim Grcima dvadesetih godina prošlog veka nije dogodio genocid, već etničko čišćenje koje su sproveli kemalisti. Ove su izjave izazvale žestoke proteste tamošnjeg javnog mnjenja, kao i višednevna okupljanja udruženja potomaka Grka sa Crnog mora. Jedini Filisov jedini komentar na brojne proteste, zahteve za ostavkom i konkretna pitanja javnosti bilo je podsećanje na pravo na slobodno izražavanje ličnog mišljenja.

Jedna od odlika sramne filoatlantske, levičarsko-liberalne vlade, koja je na sebe preuzela „dovršenje“ ugovora o krajnjoj kolonizaciji grčke države i društva, jeste ta da vlâda orvelijanski, „provokacijama“ radi dezorijentacije javnog mnjenja. Očigledno, „cepanje memoranduma[1]“ bila je provokacija, kao i sâm referendum, predstavljan kao vrhunska potvrda najsloženijih demokratskih refleksa, ne bi li ih kasnije u potpunosti sahranio te grčkom društvu nametnuo grobnu tišinu.

Poslednji slučaj ovog „provokatorskog“ upravljanja jesu čuvene izjave Filisa, u vezi sa nepostojanjem genocida nad grčkim stanovništvom u oblasti Crnog mora, u emisiji Nikosa Hadžinikolaua. Njihov je cilj bio dvostruk i vrlo jako se otkriva u novom udaru koji je učinio u sredu uveče, govoreći na Atinskom univerzitetu. Tamo će optužiti „oživljavanje starih i novih stereotipa i nacionalističke retorike“, dok će mu u pomoć pritrčati i njemu podređena Sia Anagnostopulu[2], ukazujući na postojanje fenomena „koji dostižu granice huliganizma kada neko želi da kaže bilo šta što inače ne sme da se usudi da kaže, išta što bi predstavljalo izvor inspiracije za dalje razgovore.“[3] Između ostalog, te kako bismo prikazali kakva je veza dotične univerzitetske profesorke sa establišmentom susedne zemlje (Turske, prim.prev.), dovoljno je da podsetimo da je pre nekoliko godina stajala na čelu kampanje ulepšavanja zelenog fašiste Redžepa Tajipa Erdogana, prikazujući ga u grčkim masovnim medijima kao „nadu za demokratizaciju susedne zemlje“. Koga? Istog onog koga čitava demokratska opozicija u svojoj zemlji optužuje da otvoreno kuje zaveru radi političke diverzije u više nego autoritarnoj Turskoj![4]   

Upravo su požurili da se ovom provokacijom ministra Filisa posluže, ko drugi nego nacisti iz Zlatne zore, tokom trajanja okupljanja udruženja Grka sa Crnog mora na trgu Sintagma. Računajući na podrazumevajuće prisustvo poslanika svih parlamentarnih stranaka, te dok su reakcije na Filisove izjave imale sveobuhvatni karakter, izašli su na ulice i napali poslanika Nove demokratije Jorgosa Kumucakosa[5], ne bi li dezavuisali okupljanje i dali za pravo propagandi Filisa i Anagnostopulu. Grčka ekstremna desnica u svojoj tradicionalnoj ulozi.

U stvarnosti se, međutim, odvija upravo suprotno od onoga što tvrde ministar i njegov državni sekretar. Retorika za unutrašnju političku potrošnju, ali i nužnosti spolja nametnutih interesa, u datim prilikama diktiraju prizivanje stereotipa nacionalnog samoporicanja. A ako negde, usred vreve koja je izazvana, postoji nacionalizam (sic!), moraće da bude potražen u skandaloznom identifikovanju grčkog vođstva u Ministarstvu obrazovanja sa politikom negiranja genocida koju sistematski promoviše turski šovinizam u svim trima svojim izdanjima – islamsko-fašističkom, kemalističko-fašističkom i turkijski-fašističkom.

Između ostalog, reč je o pokušaju vlade da se pojavi kao „žrtva progona“, lomeći tako okvir političke izolacije koju su izazvale same njene aktivnosti i zbijajući redove ostalih snaga kosmopolitskog nacionalnog samoporicanja – Potami, delovi PASOK-a, akademika iz stranke DIMAR[6] itd. Cacopulos[7] i Repusi[8] su već pritrčali u pomoć vladi. Ne zaboravimo da predstoji poseta Aleksisa Ciprasa Ankari, da je grčka vlada izabrala da, u trenutku dok svetsko javno mnjenje glasno govori protiv zločinačkih postupaka Erdoganovog režima, zvanično poseti susednu zemlju i suštinski joj uputi izjave podrške. Stoga, Filis šalje poruku turskom vođstvu da će ono biti grčko „poslušno dete“ u najvišim zahtevima koje postavlja neo-otomanizam, da će činiti ustupke na Kipru, Egeju, da će samozadovoljno zažmuriti dok ono intenzivira pokolje i hajku na Kurde, a zauzvrat se cenkajući oko čega? Oko revizije turske politike prema izbegličkoj krizi, koja se inače podrazumeva, to jest da Ankara prestane da tako neskriveno iskorišćava izbegličke ljudske drame u cilju osporavanja grčko-turske granice i potpunog iscrpljivanja velikih grčkih ostrva.

Ne padajmo naivno na ove finte. Ako je išta jasno iz prisustva Filisa u javnim poslovima u poslednjih nekoliko godina, jasno je to da on, kao autentično i fanatično „dete“ birokratije (ili aparatčik, kako bi se reklo u sovjetskom žargonu), nikada ne iznosi svoj lični stav, već uvek funkcioniše kao „zec“ i, naravno, uvek preduzima najteže propagandne misije. Toliko što se tiče namera. Međutim, vredi da se suštinski pozabavimo onim što predstavlja Filis, budući da on pobuđuje sindrome i reflekse delova grčkog društva koji su veoma duboki i koji će nekada morati da budu racionalizovani i prevaziđeni.

Za početak, valjalo bi da raščistimo – što je loše, jer bi trebalo da se podrazumeva – da je stav Filisa (kao i Sie Anagnostopulu i Adonisa Ljakosa[9], koji od svih troje iznosi najozbiljnije argumente) sa naučnog, pravnog i istorijskog stanovišta potpuna smejurija. Očigledno je da je, na temelju standardne definicije genocida, grčki narod u Maloj Aziji u celini bio žrtva neosporivog genocida. U radovima Konstantinosa Fotiadisa i Polihronisa Enepekidisa[10] definitivno su i neopozivo utvrđeni, istine radi, predstavljanjem ubedljivih istorijskih dokaza na osnovu činjenica, razmere i domet genocida, kao i podjednako neosporne namere mladoturaka da za svagda iskorene istorijsku i multikulturalnu pozadinu Male Azije.    

Samo kako bismo razumeli razmere apsurdnosti stavova Filisa, važno je dodati da oni nisu samo u suprotnosti sa potpunim dubinskim istraživanjima i proučavanjima grčke istoriografije, već i sa najnovijim studioznim radovima nove turske istoriografije (Fuad Dudar, Said Cetinoglu i Taner Akdžam[11] – pomenimo njene najznačajnije predstavnike), koja je na ovu temu podjednako izričita.

Dovoljno je da napomenemo da je Said Cetinoglu izjavio kako je „današnja vlast, u kojoj su vlastelini iz Anadolije koji su se obogatili genocidom, sve do vremena Ozala[12], ljubomorno čuvala rezultate ovog transfera bogatstva. Lanac se nastavlja bez lomljenja njegovih karika i ovo čini veoma teškim priznanje genocida“[13], dok se u radovima Fuada Dudara, u kojima su predstavljeni tajni telegrami i izveštaji koje su među sobom razmenjivali mladotursko vođstvo i zvaničnici, tvrdi da su već sa prvim koracima posvetili „izgradnji nacije sa ciljem (a kojim bi drugim) totalitarne homogenizacije Male Azije.“[14]

Kao što smo i prethodno nagovestili, najdublji problem koji su pokazale Filisove izjave, kao i protivljenja koja su na njih usledila, jeste činjenica da se sve gore navedeno, što se smatra podrazumevajućim čak i među mlađim turskim istoričarima, ne uzima kao nešto što se podrazumeva u našoj zemlji, te se po tradiciji dovodi u pitanje od strane delova grčkih naprednih snaga, zarad lažnog „grčko-turskog prijateljstva“ (koje se u prošlosti, paradoksalno, fanatično zasnivalo kako za vreme desničarskog režima Papagosa[15] posle građanskog rata, tako i za vreme hunte).

Biće zaista potrebno da zaronimo duboko u našu kolektivnu psihologiju kako bismo razumeli zašto jedan deo našeg društva - koji se, pride, nakon invazije i zauzimanja polovine Kipra, po tradiciji nalaze unutar krugova vlasti naše zemlje, doskora u mehanizmima ideološke prevlasti a odskora i onih političke vlasti – ne samo da poriče očigledno, već, štaviše, smatra da je predusretljivost koju pokazuje jedan osiromašeni narod od 10 miliona u stanju da naškodi jednom do zuba naoružanom, autoritarnom i ekspanzionističkom režimu.       

Ovu bismo činjenicu mogli da razumemo samo u svetlu Hegelove „Dijalektike gospodara i roba“: ako postajemo svesni sindroma samo-potcenjivanja i kompleksa niže vrednosti koje u grčkoj vladajućoj klasi proizvode kako činjenica drastičnog, korenitog nestanka helenizma u Maloj Aziji koji su sproveli mladoturci, tako i preterana projekcija moći koju taj helenizam u današnjici primenjuje spram turski režim. I ako prizovemo reči Fransa Fanona[16] i njegove neprolazne analize na temu kako suveren delovima inteligencije kolonizovanih nameće odricanje njihovog kolektivnog sopstva, odricanje koje inteligencija zaista izražava prihvatanjem vodeće uloge u duhovnoj i psihološkoj razgradnji samog svog naroda. Samo bi, možda, na taj način neko biti u stanju da interpretira onu neverovatnu mapu koju je, između ostalih, na svom fejsbuk nalogu okačio vanredni profesor na Univerzitetu Makedonija u Solunu, Dimitris Stamatopulos, odvažno izjavljujući kako je koristi u predavanjima svojim studentima o Maloazijskoj kampanji[17]:     

Ako je dobro izvidite, mapa sve ustaničke događaje u sklopu nacionalnih buđenja balkanskih naroda predstavlja kao „progon otomanskih muslimana“, dok je kulminacija period od uspostavljanja britanske vlasti nad Kiprom pa sve do invazije turskih snaga koji je obeležen kao period „progona“ nad otomanskim muslimanskim elementom. Takve stvari danas predaju „levičarski profesori“ (sic!) na grčkim univerzitetima, koji su očigledno ekvivalent Aleksisu Ciprasu na univerzitetskom nivou – čine podjednaku štetu onome što danas u zemlji čini njegova vladavina, s tom razlikom što sistematski ciljaju umove najmlađih generacija, a ne ekonomiju, društvo i političke strukture zemlje.

Nije reč samo o problemu istorijskog vrednovanja prošlosti, već i onog buduće istorijske perspektive. Skoro sto godina je prošlo od Maloazijske katastrofe, ali i dalje kao narod nismo raščistili šta nam se tada dogodilo: 1922. godine naš narod je doživeo nasilnu te, putem genocida, drastičnu promenu svojih osnovnih svojstava. Prestao je od tada da predstavlja „narod-svetski sistem“, to jest karakteristični kulturni pol koji je natapao, tragom svoje kulturne i materijalne delatnosti jedan široki prostor jugoistočne Evrope i Sredozemlja – ono što nazivamo Zapad na Istoku – i „zatvorio se unutar planina“ grčkog (heladskog) poluostrva te da nakon toga postane mali pogranični narod, koji nastoji da preživi kao slobodni subjekt u ΧΧΙ veku.

Izrazimo problem pojmovima današnjice. Kao što smo i ranije govorili, danas se grčki narod nalazi na najnižoj tački svoje demografske, ekonomske, društvene i kulturne životne snage – jedva ga je deset miliona unutar granica grčke države, a pored sebe suočava se sa ekspanzionističkim, autoritarnim režimom sa fašističkim skretanjima, koje se nažalost, naslanjaju na skoro društvenu većinu od trideset i nešto miliona glasača, koji prete da pokrenu stanovništvo od skoro osamdeset miliona u pravcu modernizacije i ponovnog uspostavljanja otomanske imperije, razume se, u pojmovima i smislu ΧΧΙ veka[18].     

Šta nam govori gospodin Filis, i odredi intelektualaca, „dvorjani vlasti“ koji ga podržavaju, kao što su u prošlosti podržavali Kostasa Simitisa, Jorgosa Papandreua kao i čitavu tradiciju grčkog dobrovoljnog ropstva u odgovarajućim oblicima? Da bi u suštini trebalo da puzimo pred ovim režimom, pognemo glavu i prihvatimo svaki zahtev. Očigledno, promoviše se „suptilni nesporazum“: koegzistencija znači racionalizovanje odnosa, njihovo uravnotežavanje, i sistematska borba kako bi se relativno neutralizovala ova zastrašujuća neravnoteža snaga te iznašao modus vivendi koji bi nam, kao narodu, omogućio slobodan život. Ali, naravno, ne da sami sebe bacamo pod udar fašiste i ekspanzioniste, govoreći kako ga, i pored svega što je uradio te i danas radi u Kurdistanu, Siriji, Konstantinopolju i Ankari, „smatramo za brata“, kao što je rekao gradonačelnik Soluna Janis Butaris[19] tokom svoje poslednje posete Smirni.

Ne možeš biti „brat“ sa onim koji ti preti istorijskim nestajanjem, samo zato što ga se plašiš i želiš ga imati uza sebe. Možeš i ponosno stati pred njega i iskreno raščistiti: ukoliko želi da u miru i demokratski koegzistiramo, moraće da ispravi posledice svojih zločina, te da prestane da proizvodi nove u širem okruženju. Samo će te tako poštovati.

A u ovom naporu, na sreću, nismo još uvek sami. Turski režim i danas sprovodi represiju nad manjinama u Anadoliji, od Kurda do Alavita. Tu su i Jermeni i Asirci. Sirijcima je uistinu dosta velikodušne podrške koju Erdogan ukazuje njihovim dželatima, džihadistima. A tu je i čitav onaj deo svetskog javnog mnjenja koji, i pored intenzivnog ispiranja mozga i propagande svetskog sistema, istrajava na poziciji anti-kolonijalizma, demokratije, čija je osovina i merilo ekumenski osećaj za pravo.

Dilema je postavljena. Ili da mu pružimo otpor, ili će se 1922. godina tragično okončati u XXI veku. Gospodin Filis, te gospođa Anagnostopulu i oni koji su uz njih, izabrali su stranu. A mi?

Autor teksta je član uredništva časopisa Ardin, doktorand sociologije i odbornik u Gradskoj skupštini Soluna

Sa grčkog preveo Milan Korićanac, izvor: ardin-rixi.gr

[1] Misli se na brojna simbolička obećanja lidera Sirize Aleksisa Ciprasa da će, po dolasku na vlast, odlučno prekinuti sve neravnopravne ekonomske odnose u kojima se Grčka nalazi sa međunarodnim poveriocima (prim.prev.)

[2] Sia Anagnostopulu, zamenica ministra obrazovanja i vera, poznata je po svojim pro-turskim istupima, a naročito tokom kampanje za usvajanje mirovnog plana Kofija Anana za Kipar 2004.godine (prim.prev.)

[3] http://www.real.gr/DefaultArthro.aspx?page=arthro&id=459975&catID=11; 7.11.2015.

[4] „Danas“, kaže Sia Anagnostopulu, „modernizacija turskog društva koja se sprovodi (uglavnom preko Erdogana) sa evropskom perspektivom, ne može da ne bude povezana i sa merama demokratizacije, koje zahteva EU. Vidimo da se demokratizuje i identitet. Danas, u turskom nacionalnom identitetu, dodaje se, poput građevine, jedan element koji je u prethodnom, kemalističkom, nedostajao: islam; članak Takisa Kabilis, „Turski nacionalni identitet“, dnevni list Katimerini, 31.1.2010.

[5] Jorgos Kumucakos, narodni poslanik iz redova Nove demokratije. Tokom velikih protestnih okupljanja u Atini, u znak protesta na Filisove izjave, napadnut od strane pripadnika ekstremno desničarske Zlatne zore, koji su se infiltrirali među protestante (prim.prev.)

[6] DIMAR – Demokratska levica, socijal-demokratska partija koja na letošnjim parlamentarnim izborima nije uspela da pređe cenzus (prim.prev.)

[7] Petros Cacopulos, pisac, bivši narodni poslanik Sirize, a odskora član partije centra Potami. U širem javnom mnjenju postao je poznat nakon televizijske dokumentarne emisije „1821“, koja je za temu imala grčki ustanak protiv Turaka. U njoj je izneo brojne revizionističke stavove o tom događaju i kasnijim poglavljima savremene grčke istorije te na taj način izazvao brojne žestoke reakcije javnog mnjenja (prim.prev.)

[8] Marija Repusi, pisac udžbenika iz istorije za šesti razred grčkih osnovnih škola u kojem je proces iskorenjivanja grčkog naroda sa tla Male Azije okarakterisala rečju „previranje“. Bivši narodni poslanik iz redova DIMAR za vreme koalicione vlade PASOK-a i Nove demokratije (prim.prev.)

[9] Adonis Liakos, istoričar. Glavni predstavnik revizionističkog talasa u grčkoj istoriografiji. Zagovornik politike modernizacije iz vremena vladavine PASOK-a i premijera Kostasa Simitisa (prim.prev.)

[10] Konstantinos Fotiadis i Polihronis Enepekidis, istoričari poznati po svom naučnom bavljenju pitanjima grčkog prisustva u crnomorskom delu Male Azije. Njihova izučavanja, zasnovana na arhivskoj građi u Grčkoj i inostranstvu, naučno dokumentuju da se na tom području dogodio genocid (prim.prev.).

[11] Neki od vodećih turskih istoričara iz redova onih koji otvoreno govore o zločinima kemalista nad hrišćanskim življem na području Male Azije i Crnog mora (prim.prev.).

[12] Turgut Ozal, predsednik Turske od 1989. do 1993. (prim.prev.)

[13] Reči istoričara Saida Cetinoglua u intervjuu datom grčkom dnevnom listu Elefterotipija, 18.maja 2013.

[14]Φουάτ Ντουντάρ, Ο Κώδικας της σύγχρονης Τουρκίας, Η Μηχανική των Εθνοτήτων της Ένωσης και Προόδου 1913-1918, Νέος Κύκλος Κωνσταντινουπολιτών, Αθήνα 2014.

[15] Aleksandros Papagos, komandant grčkih kopnenih vojnih snaga tokom neuspele italijanske invazije na Grčku 1940. U periodu od 1950. do 1952. bio je i premijer Grčke. (prim.prev.)

[16] Franz Fanon, Black Skin, White Masks, Verso, London, 2008.

[17] https://www.facebook.com/demetres.stamatopoulos2?fref=ts&__mref=message_bubble ; 5.11.2015.

[18] ΓιώργοςΚαραμπελιάς, Χίλιαενιακόσιαείκοσιδύο: Δοκίμιαγιατηννεοελληνικήιδεολογία, ΕναλλακτικέςΕκδόσεις, Αθήνα 2002 καιΓιώργοςΚαραμπελιάς, Ελλάδα, μιαχώρατωνσυνόρων, ΕναλλακτικέςΕκδόσεις, Αθήνα 1992. – Jorgos Karabeljas, Hiljadu devetsto dvadeset i druga – prilozi neohelenističkoj ideologiji, Alternativna izdanja, Atina, 2002. i Jorgos Karabeljas, Grčka, zemlja granica, Alternativna izdanja, Atina, 1922.

[19] U tamošnjem političkom životu poznat po svojim veoma čestim i kontroverznim pro-turskim izjavama i poslovnim planovima koji podrazumevaju krupne turske investicije u ovaj grad, koji je inače stecište velikog broja turskih turista, jer se u selu u njegovoj blizini nalazi rodna kuća Mustafe Kemala Ataturka. (prim.prev.)