Agora

Dobrovoljni prinudni rad

Srđan Vidrić, Politika

Pišući o pošastima kapitalizma, Slavoj Žižek je na jednom mestu primetio da se danas „prilika da čovek dugoročno bude eksploatisan doživljava kao privilegija”. Velika nezaposlenost dovela je do toga da se i najteži poslovi prihvataju sa ushićenjem. U trci za osvajanje ugovora na neodređeno vreme, ljudi su u stanju da istrpe najstrašnije fizičke i psihičke napore. Oni „najslabiji” ne samo što ispadaju iz trke za zasnivanje stalnog radnog odnosa, nego često napuštaju poprište – osakaćeni.

U osmoj epizodi popularne američke serije „Gotam”, tematizovan je odnos, s jedne strane, vlasnika krupnog kapitala Ričarda Sajonisa i, s druge, kandidata za posao u njegovoj firmi „Sajonis investicije”. Posle isteka radnog vremena, Sajonis je kandidate, koji su bili zatvarani u kavezima, primoravao da se fizički sukobljavaju i na taj način zadrže ili izgube radna mesta. Pošto je jedan kandidat ubijen, policija je bila prinuđena da reaguje. Na informativnom razgovoru, na pitanje da li je nekada ubijao ljude, Sajonis je odgovorio: „Samo metaforički.” Međutim, kasnije se ispostavilo da je to radio i bukvalno. Ovakav oblik cinizma i nadmenosti blizak je totalitarnim režimima, na koje sve više počinju da liče i pojedine fabrike u našoj zemlji.

Naime, pre nekoliko dana, na sajtu RTV Santos, pojavila se vest pod naslovom „Zaposlili su nas zdrave, a otpuštaju kao invalide”, koja govori o nehumanim uslovima rada u fabričkim postrojenjima nemačke firme „Drekslmajer”. Svako ko živi na području opštine Zrenjanin, gde se i nalazi ova firma, ima nekog u familiji ili poznaje nekog ko radi ili je radio tamo. To samo govori o tome koliki broj radnika je prošao kroz proizvodne pogone ovog giganta. Međutim, retko ko je imao reči hvale za okolnosti pod kojima se tamo radi. Osim organizovanog prevoza i redovne plate, sve ostalo bi se moglo svesti pod sintagmu „jedva podnošljivo”. Pored loših međuljudskih odnosa, koji se uspostavljaju između najrazličitijih šefova, s jedne, i „običnih” radnika, s druge strane, rad u tri smene od po osam sati, a često i duže, sa svega tri pauze (jedna od 20 i dve od po pet minuta), u isključivo stojećem položaju, mnogima, a naročito ženama, veoma teško pada. Pošto se radi „na normu”, nije retko ni to da oni koji su zaduženi za kontrolu funkcionisanja proizvodnih linija podviknu na „svoje” radnike da rade brže. Valjda zato Hitna pomoć jednom nedeljno odveze nekog u Urgentni centar da mu ukažu pomoć usled iscrpljenosti.

Zaprepašćujuće je i to da nadmenost pojedinih šefova ide dotle da se radnicima obraćaju kao brojevima. Dakle, uzmimo za primer: zastoj na liniji iks nije prouzrokovao Pera Perić, nego broj 101. Ovo obezličavanje najindikativnije govori o elementarnom nepoštovanju čoveka kao ličnosti koja je, ako ništa drugo, dostojna da se nazove imenom i prezimenom.Postavlja se pitanje: šta sa ljudima koji više ne mogu da rade? Treba li, nakon što su ostavili zdravlje na traci, u tišini da nestanu? Šta bi se desilo kada bi sadašnji radnici umesto da požure prekinuli sa radom? I „ko se danas usuđuje da štrajkuje”, pita se Žižek, „kada je i samo redovno radno mesto privilegija?” Ova pitanja ostaju da lebde nad proizvodnim halama u kojima istrošeni radnici vape za poslom na kojem će biti više poštovani i posle kojeg neće primati invalidninu.

Izvor: Politika