Agora

Pazi, snima se!

Srđan Vidrić, Politika

Video-vest, koja se pre nekoliko dana pojavila u javnosti, a koja prikazuje mladića koji na zadnjim vratima tramvaja brutalno šutira starijeg čoveka, podsetila me je na priču jednog mog prijatelja, koju mi je ispričao pre više od godinu dana, a koja se tiče vršnjačkog nasilja u autobusu. Naime, dok se vraćao s posla pomenutim međumesnim prevoznim sredstvom, u zadnjem delu istog došlo je do tuče između dvojice srednjoškolaca oko toga ko je seo na čije mesto. Kako to „više” nisu deca sa otežalim rančevima na leđima, već nabildovani mladići bez želje da zbog bilo čega odstupe i pokažu da su slabi, došlo je do teškog fizičkog obračuna. Pošto je video da niko od putnika ne reaguje, a da bi tuča mogla da se protegne do u „letnji dan do podne”, prijatelj je priskočio i razdvojio zavađene momke. I ne bi ova priča imala ništa od neobičnog i neuobičajenog da, dok je pesničenje trajalo, vršnjaci sukobljenih strana nisu izvadili svoje mobilne telefone i ceo slučaj snimili.

Naravno, nije ovo izolovani slučaj. Takvih primera i video-zapisa je mnogo. Međutim, postavlja se pitanje, odakle potreba današnjeg (mladog) čoveka da takve stvari zabeleži kamerom? Da li se nekadašnja prisebnost i hrabrost u reagovanju i sprečavanju ovakvih situacija zamenila hitrim i brzopoteznim izvlačenjem pametnih telefona? Svojim uplitanjem u stvari koje nas se samo na prvi pogled ne tiču, mi nesumnjivo gubimo nešto od sopstvenog mira i udobnosti. Šta više, takve stvari nas često mogu koštati i života, o čemu veoma upečatljivo svedoči i film „Krugovi” Srđana Golubovića, inspirisan istinitim događajem. Međutim, ako celokupnu situaciju posmatramo iz pozicije čoveka koji je, poput onog na nedavno objavljenom snimku, napadnut i ugrožen, horizonti očekivanja se potpuno menjaju i pomeraju. Šta bismo tada rekli, osetili ili pomislili kada bismo, umesto ruke spasa, prema nama primetili ispružen objektiv?

Serafino Gubio, protagonista romana „Pazi, snima se!” italijanskog nobelovca Luiđija Pirandelija, koji je sa velikom pokornošću obavljao zanimanje filmskog snimatelja, nazivao je sebe „rukom koja okreće ručicu na fotografskom aparatu”. Na jednom mestu u romanu, on kaže sledeće: „Činimo sve što znamo i umemo da bismo aparatu dali materijala; snimamo prizore u pristaništima, u pozorištima, na železničkim stanicama. Publika, kao i aparat, guta sve i sva.” Poslednja rečenica je verovatno i ključna, što nam potvrđuju i brojevi pregleda kontroverznih snimaka na „Jutjubu” i društvenim mrežama. Ono što Pirandelo verovatno nije mogao ni da nasluti jeste činjenica da se publika danas u samo nekoliko klikova i sama može transformisati u snimatelje i vršiti selekciju pogodnog materijala za snimanje.

Bezosećajnost i blaziranost savremenog čoveka dovela je do toga da ovaj, sa izvesnim pijetetom, snima i kasnije deli sa drugima, nešto što bi pojedini akteri stresnih i uznemiravajućih događaja verovatno želeli da zaborave. Zato bi bilo dobro zapitati se uvek ko su „ruke koje okreću ručicu” i šta bi se desilo da su, umesto za mobilnim telefonom, posegnule za nekim idealnijim rešenjem.

Politika, 17. novembar 2014.