Мементо

Дневник ратног хирурга Аријуса ван Тинховена у контекту историјских сусретања средишњег Балкана и Низоземља

Дневник ратног хирурга Аријуса ван Тинховена

Дејан Ристић, Београд

,,Србија поседује стару уметност, стару књижевност и у својим народним песмама, најчешће на меланхоличан начин, опева своје некадашње јунаке. Те песме и мелодије које сневају о ослобођењу, лепе су и сетне. Певане с вечери, уз звуке једноструног инструмента, оне продиру дубоко у душу."Аријус ван Тинховен (1886-1965)

Када је далеке 1904. године тада већ угледна Српска књижевна задруга објавила путописе Е. де Амичиса под насловом ,,Холандска" мало ко је у Србији разумео такав избор уредништва ове издавачке куће. Међутим, само неупућенима могло је да изгледа да је ова књига неким случајем залутала међу раније публиковане наслове који су доносили описе и повести великих европских држава.

Иако наизглед исувише културолошки, историјски и религијски различите, Србија и Холандија представљају две значајне старе европске регије које пажљивијим проматрањем откривају везе које су зачете још крајем средњовековног раздобља. У почетку засноване на знатижељи појединаца, те везе прерастале су у постепено боље упознавање земље, њених природних одлика, али и у узбудљиво разоткривање богате прошлости другог народа, његових културолошких особености, језичких карактеристика, обичаја. И како су погледи истраживача, дипломата, картографа и путописаца са севера бивали све чешће усмеравани према пределима средишњег Балкана тако су се пред њиховим очима указивале заједничке црте, сличне историјске матрице, препознатљиве карактеристике свести о припадности малобројном народу окруженом моћним и вековним царствима, обема нацијама својствени пркос, слободољубље, тежња обнови или успостављању сопствене државе.

Први путници, посланици и путописци потекли из Низоземља који су, попут витеза Јоса ван Хистелеа (чије је путовање на исток отпочело 1481. а окончало се 1485. године)[1] или Корнелијуса Дуплицијуса де Схепера који је прошао средишњим Балканом између 1533. и 1534. године на путу за Истанбул где је требало да буде амбасадор цара Фердинанда Првог Хабзбуршког говоре о својој потресености судбином локалног словенског живља које је, како су запажали, било изложено страдању под османском управом и које сваког путника са запада, поред осталог, доживљава и као потенцијалног избавитеља. Иако штури, ови записи представљају драгоцене изворе за уочавање и разумевање историјских процеса који су се одвијали у раздобљу након слома српске средњовековне државе. И док су неки путописци знатижељно посматрали пределе средишњег Балкана којима су се кретали дотле су други попут Охира ван Бусбекеа који је сећања на своје путовање у Истамбул и боравак на двору султана Сулејмана Величанственог у периоду између 1554. и 1562. године овековечио у писмима која су под насловом ,,Itinera Constantinopolitanum et Amasianum" објављена у Антверпену 1581, локално становништво, а посебно жене у њиховим живописним ношњама, доживљавали као отелотворења ликова из античких митова попут Клитемнестре или Хекубе. Ренесансно образовани хуманиста Бусбеке[2] оставио је највреднији запис о средишњем Балкану писан холандским језиком настао у XVI веку. Не мању вредност имају и белешке низоземског посланика на двору у Истанбулу Корнелиса Хаге,[3] настале између 1612. и 1615. године, који у њима сведочи о више значајних догађаја о којима је слушао на двору османских владара. Јустус Колијер, низоземски посланик на Порти, забележио је 1688. године изузетно срдачан дочек и добродошлицу која му је од стране локалног становништва приређена у Београду кога описује као главни град европског дела Османског царства.

Опчињеност богатством предела, необичним језиком, колоритом ношњи и обичајима присутна је и код низоземских путописаца и дипломата који путују средишњим Балканом и током XVIII века. Истовремено, они бележе и знатижељу локалног становништва које долази у сусрет са намерницима са европског запада. Обострана радозналост, отвореност, али и повремено неразумевање и незнање преплићу се у записима који настају у дужем временском раздобљу.

За путнике потекле из низоземских регија средишњи Балкан представљао је предворје Оријента, а Београд његове вратнице. Био је то међупростор који је раздвајао хришћанску Европу од исламске Азије. Место сусрета двеју религија и цивилизација, као и културолошка и језичка испреплетеност чинили су да у очима низоземских путописаца ови предели подједнако зраче и плене богатством природе, антрополошким карактеристикама и раскошћу обичаја, ношњи и призора. Истовремено, свест о некадашњој моћи средњовековних хришћанских балканских држава, пре свих оне српске, будила је у њима осећај солидарности са потомцима оних који су деценијама пружали отпор надирућем Османском Царству. Стање у којем су поједини од њих затицали средишњи Балкан неретко је изазивало сету, али и неразумевање новог начина живота, разлога за прихватање оријенталних обичаја и општег сиромаштва које је доминирало тим регијама.    

Деветнаести век у виђењима средишњег Балкана и Низоземља доноси видне промене. Дуготрајна и динамична српска револуција и успешна ослободилачка борба која је довела до обнове националне државе утицала је на далеко веће и озбиљније интересовање јавности и научника који су деловали на подручју Низоземља. Тако је Николас Готфрид ван Кемпен 1837. године, поред осталог, говорио о Ћеле-кули коју „сваки пријатељ слободе и напретка човечанства види као почасни стуб подигнут на уласку у домовину тих племенитих људи”.[4] Дивећи се српским средњовековним јунацима попут Милоша Обилића, Ван Кампен их је поредио са вождом Карађорђем коме је приписивао чудесну храброст. Интересовање за немирне и слободољубиве балканске просторе показивали су и Питер Боса, Август фон Дане ван Варик, Роберт ван Зајлен ван Нејевелт, Питер Рулоф Бос, Кристијан Шулер тот Персем, Хендрик Волфганг ван дер Меј и други.[5]

Овај последњи је 1885. године објавио текст ,,Српски еп" којим је желео да скрене пажњу низоземске културне и научне јавности на величину и виталност до тада потпуно непознате словенске културе. Поредећи Србе као словенски, а Холанђане као народ германског порекла он је истицао мноштво разлика између два народа, али и наглашавао како је код Словена на површину избијало заједништво. За њих је говорио како су били мирољубиви попут старих Грка, како су волели слободу и како је код њих доминирао осећај за заједницу. Срби су, по мишљењу Ван дер Меја, боље од других племена сачували основне карактеристике првобитне словенске расе. Ако би се икада остварила могућност успостављања једне словенске културе напоредо са германском, сматрао је, онда је њена клица сигурно у српском елементу. По Ван дер Мејовом ставу, било је корисно подсетити Западну Европу да унутар њеног видокруга, поред романске и германске, постоји и словенска цивилизација чије порекло треба тражити у српском епу, што ће рећи у старосрпском духу слободе и независности који, ослобођен османског јарма, није трпео ни германску доминацију.[6]

Први светски рат увео је Србију у сферу до тада највећег интересовања јавности у Низоземљу. Чињеница да се једна мала и заостала балканска краљевина, пре свега, нашла у рату са моћним Аустроугарским Царством поново је пробудила изразе солидарности и саосећања са њеним становништвом. У великом броју публикација које су настале у том периоду својим значајем и аутентичношћу издвајају се дневниче белешке лекара Аријуса ван Тинховена објављене 1915. године под насловом ,,Страхоте рата у Србији : Дневник ратног хирурга".[7] Овај војни хирург боравио је у Србији и током Балканских ратова да би се почетком лета 1914. године поново нашао на овим просторима. Заједно са својим колегама лекарима он је остао у чувеној ваљевској ратној болници у којој је радио као руководилац Одељења за хирургију.

Бележећи дешавања на Балканском фронту овај непосредни сведок великих борби и победа у биткама на Церу и Колубари први је, знатно пре Арчибалда Рајса, светској јавности указао на све страхоте рата у Србији, као и на нехумано поступање припадника аустроугарских трупа и окрутности које су у том раздобљу почињене у односу на цивилно становништво. Налазећи се на страни нападнутог народа Ван Тинховен је истицао како то није народ дивљака и злочинаца, каквим је аустријска штампа покушавала да га прикаже, већ је то народ земљорадника којима је највећа жеља да буду остављени на миру. Народ, такође, са идеалима, са илузијом да ће још једном обновити велико српско царство из XIV века. Делујући у самом средишту ратних збивања и страхота Ван Тинховен је ускоро постао и члан међународне комисије за истраживање ратних злочина које су аустроугарске трупе починиле над цивилним становништвом, а коју је основао командант Дринске дивизије.

Боравак у Србији Аријус ван Тинховен окончао је у фебруару 1915. године када се вратио у своју домовину Холандију. Током више од пола године боравка на Балканском фронту он је значајно допринео раду ваљевске ратне болнице, али је и први упознао ширу европску јавност са дешавањима на овим просторима, као и са истинским карактером рата и његовим страхотама. Хуманост која је показана у једном од најтежих периода нововековне српске историје сврстава га у светле ликове који су оставили неизбрисиви траг у свести овдашњег становништва. Лекар-хуманиста Аријус ван Тинховен представљао је једног од најплеменитијих пријатеља Срба и истрајног бранитеља исправности њиховог отпора и борбе за очување независности српске државе. Боравак Аријуса ван Тинховена и групе холандских лекара које је он довео у хуману мисију у Србију током 1914. и 1915. године јесте можда и најупечатљивији и најјаснији пример како се два географски удаљена народа могу разумети и како културолошке, историјске и религијске баријере могу да устукну пред хуманошћу и свешћу о потреби заједничке борбе за слободу и мир.

Налазећи се на различитим рубовима Старог континента, Срби и Холанђани показали су током минулих столећа необичну упорност у међусобном упознавању, разумевању и приближавању, Иако је долазило до периода када су међусобни односи умели да буду дистанцирани и испуњени несагласјем, ова два мала европска народа истрајно настављају да заједнички граде будућност континента коме припадају и чију судбину деле вековима.

Објављивање превода на српски језик[8] дневничких белешки Аријуса ван Тинховена, управо на 90. годишњицу њиховог првог изласка из штампе далеке 1915. године, први пут на језику народа о коме сведоче, представља племенит подухват са циљем даљег зближавања припадника два народа и учвршћивања трајних пријатељских односа Србије и Холандије. 

Аутор је историчар и архивиста из Београда

Фотоалбум Аријуса ван Тинховена: Холандска национална библиотека

[1] Joos van Ghistele, Tvoyage van Mher Joos van Ghistele, Gent 1572.

[2] Ogier van Boesbeke, Itinera Constantinopolitanum et Amasianum, Antwerpen 1581.

[3] Јелица Новаковић-Лопушина, Срби и југоисточна Европа у низоземским изворима до 1918. године, Београд 1999, 63.

[4] Дејан Ристић, Србија и Холандија или о историјским сусретањима средишњег Балкана и Низоземља, у: Аријус ван Тинховен, Страхоте рата у Србији : Дневник ратног хирурга, Београд 2005, 100.

[5] Јелица Новаковић-Лопушина, Срби и југоисточна Европа у низоземским изворима до 1918. године, Београд 1999, 117-131.

[6] Исто, 141.

[7] Arius van Tienhoven, De gruwelen van den oorlog in Servië, Rotterdam 1915.

[8] Дневничке белешке лекара Аријуса ван Тинховена, у преводу на српски језик проф. др Јелице Новаковић-Лопушине, објавило је Издавачко предузеће ,,Утопија" из Београда 2005. године. Архив Србије, у сарадњи са Издавачким предузећем ,,Утопија" из Београда, током 2016. године објавио је друго издање дела Аријуса ван Тинховена под насловом ,,Страхоте рата у Србији : Дневник ратног хирурга"