Досије

Српски посланици у Лондону о краљици Викторији

Очи у очи са великом краљицом

Дејан Ристић, Београд

Први званични контакти Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске са тада још увек вазалном Кнежевином Србијом одиграли су се управо током прве године владавине краљице Викторије када је у Београд дошао стални британски дипломатски представник, што се сматра догађајем који је означио успостављање дипломатских односа између Београда и Лондона.

И док је званични Лондон одаслао свог резиденцијалног дипломатског представника у Србију још крајем четврте деценије XIX века благовремено препознајући незаустављив процес обнове српске државности, Београд је на исти начин узвратио скоро пола века доцније, тек по проглашењу Србије краљевином. Први српски краљевски посланик при двору Светог Џејмса, на резиденцијалној основи, био је Филип Христић.

У симболичној равни сусрети српских посланика при двору Светог Џејмса и специјалних владаревих изасланика са краљицом Викторијом представљали су чин контакта мале балканске краљевине, посредно и њених суверена, са најмоћнијом и најдуговечнијом владарком тога раздобља. Било је то својеврсно сусретање моћног царства и тек ослобођене балканске краљевине.

О утисцима са британског двора, о самој великој владарки, формату сусрета и садржају разговора које су водили сведоче депеше српских посланика у Лондону и специјалних изасланика који су из Београда важним поводима стизали у острвску престоницу.

Први у низу тих депеша у Београд је 17./29. јуна 1883. године из Лондона упутио српски краљевски посланик, први на резиденцијалној основи, Филип Христић. ,,У 3 1/2 сах. увео ме је Лорд Гренвил код Краљице, која је била у великој сали са Принцезом Беатриџом, и Принцезом Елисаветом, унуком својом од покојне Принцезе Алајсе, велико-хесенске херзегоње. Ја сам се Краљици представио већ као Посланик српски en régles, и предао јој писмо Његовог Величанства заједно са орденом Белог Орла. Краљица у неколико речи захвалила се Његовом Величанству и упитала за здравље како Краља тако и Краљице наше. После тога представила ми је обе принцезе, које су стајале поред ње, и ту је био крај аудијенцији. Краљица је за оно неколико минута била на ногама пред својом фотељом, али је тешко стајала, наслоњена на штаци."

Следећа прилика за сусрет српског дипломатског представника са краљицом Викторијом одиграо се 17./29. новембра 1884. године током церемоније предаје акредитива посланика Чедомиља Мијатовића. У депеши коју је упутио министру иностраних дела посланик је известио да га је ,,данас, у Суботу 17/29-ог Новембра у 2 сата по подне Краљица Викторија примила у двору Виндзорском…Краљица се Викторија ограничила само на три проста питања (на француском језику) о здрављу нашега Краља, Краљице и Краљевића, и изјавивши да јој је мило да чује да су сви здрави, поклонила се и тиме дала знак да је аудијенција завршена…Могу казати да се Краљица извештавала о здрављу наше Краљевске фамилије с једним изразом особита пријатељског интереса. Лорд Гранвил, кад смо после аудијенције ишли да доручкујемо, питао ме је није ли ми пало у очи како је Краљица изгледала пуна доброте и благонаклоности.Мени је још нарочито у очи пало да је Краљица Викторија изгледала да је здрава. Како ми је долазила у сретање опазио самда ходи без икакве тегобе, што до скора није случај био."

И трећи по реди српски краљевски посланик на резиденцијалној основи у Лондону, Јеврем Грујић, известио је министра иностраних дела о церемонији предаје акредитива краљици Викторији. У депеши од 24. фебруара/8. марта 1887. године забележио је: ,,Кад сам ја ушао Краљица је стајала ближе улазној половини собе а близу ње с леве стране један Дворјанин. По поклону и представи од овога приступим и предам јој оба писма Његовог Величанства Краља, којима се једним Г. Мијатовић одазива, а другим ја акредитирам. Краљица пошто их прими предаде их томе Дворјанину и онда питајући рече, како се нада, да се Краљ и Краљица налазе добро. По мом одговору, за закључење аудијенције Краљица се поклони."

Златни јубилеј краљице Викторије 1887. године преобразио је Лондон у град светковина у који су тим поводом дошле многе крунисане главе и специјални изасланици владара многих држава. У својству личног изасланика краља Србије у Лондону је боравио Филип Христић. У првом извештају који је 5./17. јуна упутио министру иностраних дела навео је како ће  ,,светковина отпочети 21. Јуна по р. а свршиће се 29-ог. у Уестминстарској катедралној цркви, где ће највећа светковина бити, и где ће се у присуству Краљичином држати свечано благодарење, забележено је до сада 9500 места за позване. Краљица, после дугог устезања, решила се да се своме народу покаже на овој светковини у пунод гали, у којој се, од смрти Принца супруга па до данас, није никако видела. Процесија од Букингам-палате па до Уесминстарске цркве извршиће се у три оделења, то јест, у три процесије. Најинтересантнија и најсвечанија од ове три процесије биће трећа процесија, а то је Краљичина. У њој ће бити послана гарда на коњима, састављена само из чланова Краљичине породице и из страних принчева у сродству са двором Енглеским.Енглези су обрадовани, јер су то одавна желели, што ће у овој процесији изчезнути сви трагови дојакошње жалости и црнине Краљичине.

Од јуче сви су Краљичини гости од суверенских породица у Лондону: Краљ Белгијски са Краљицом, и краљеви Саксонски, Дански и Грчки. - Предстолонаследници: Немачки са Кронпринцезом и Принцезама Викторијом, Софијом и Маргаретом; даље: Престолонаследник Аустријски са Кронпринцезом Стефанијом, Престолонаследници: Шведски, Португалски са супругом, Грчки са братом, Сакс-Мајнишки са супругом, и Сакс-Вајмарски. - Велики кнез Сергије са великом књегињом Елисаветом; Херцог од Алосте, Херцог и Херцегиња Сакс-Кобуршка, Принц Лудвик Баварски, Принц Лудвик Баденски, и. т.д. Индијских принчева има 14, колико сам ја набројао, и 12 великих официра индијских, који су на челу регимената индијских. Данас 8/20 Јуна навршују се управо 50 година владавине Краљичине. Лондон је сав сјајно окићен, а листови данашњи пуни посматрања на цео период владеКраљичине, и препуни похвалама односно њезиног и јавног и приватног живота."

У извештају послатом 10./22. јуна Христић је известио како је ,,видео многе свечаности и био учесник истих приликом важних догађаја у разним престоницама европским, али овакве свечаности, овакве помпе и оваквих изјава љубави, радости и лојалности једног народа према своме владаоцу, нити се је до сада игде виђело, нити ће се икада видети. Овакву импресију и овакво осећање и убеђење деле сви страни гости Краљичини који су били са мном заједно сведоци ове изванредне и нечувене до сада светковине… До десет сахати сва места (10.000 на броју) у Уестминстарској цркви била су поседнута. У средини цркве (која је у форми крста озидана) подигнута је била с једног метра у висини једна естрада за Краљицу. На њој је с преда у средини био велики исторични трон, на коме ће Краљица седети за време трајања црквеног чина, а с десне и леве стране трона намештене су биле по 24 столице за чланове Краљичине породице. Степенице ове естраде биле су са западне стране цркве од куда је сав кортеж Краљичин имао доћи.

Кортеж са Краљицом, оглашен трубама и праћен химном улазио је у цркву овим редом: Најпре и најпре свештенство. Шест каноника нижег, и шест њих вишег реда, после Епископ Лондонски, Архијепископ Јоршки, Декан Уестминстирски и Архијепископ (Примас) кантербуршки, сви у свечаном црквеном оделу. За свештенством ишли су мушки чланови Краљичине породице, почев од најмлађих. Одмах за тим Краљица пред којом су непосредно и назатке ишли Лорд Чемберлен и Лорд Стјуарт. После Краљице ишли су женски чланови Краљичине породице, почев од највиших. Пошто је Краљица приспела на Естраду и села на трон,поседали су око ње на истој естради и чланови њезине породице, и то с десне стране мушки почев од Принца Уелса, а с леве почевод Престолонаследниковице Немачке, после Принцезе Уелске, Принцеза Христијан од Шлезвиг-Холшстаона и т.д.

Онда је отпочела црквена церемонија. Најпре отпојана је мала ектенија, после одмах „Тебе, Бога хвалим“ (We praise thee o God), за овим опет мала ектенија, и „Оче наш“. После тога већа ектенија, а за њом три главне за ову светковину састављене Молитве, које је сам Примас, Архијепископ Кентербуршки прочитао. За овим молитвама отпеван је од првих вештака у Лондону, Псалм XX. Затим прочитана је једна глава из Библије, што Енглези зову (lesson). За овим отпевана је химна Краљичина са варијацијама, који је Принц-консорт Алберт саставио, и најпосле завршио је Архијепископ Кентербуршки цео овај чин црквени са четири мање молитве.

Најлепша сцена по свршеном црквеном чину била је, кад је Краљица позвала Принца Уелског да га пољуби, он њу у руку, и обоје једно друго у образ. За овим је пришао Краљици Крон-принц Немачки, после Херцог Единбуршки, после Конотски и сви мушки чланови редом те је сви пољубе у руку, а Краљица њих у образ. То исто учине и све принцезе, женски чланови Краљичине породице. Краљица се затим поклони гостима, и кортеж изиђе из цркве оним истим редом како је ушао. Било је четири сахата по подне кад је крај кортежа Краљичиног дошао до Букингам Палате."

Почетком пролећа 1889. године дошло је до персоналне промене на челу српског посланства у Лондону. У депеши од 4./16. априла те године новоименовани посланик Јеврем Грујић известио је министра иностраних дела о церемонији предаје акредитива британској владарки. ,,По обичају, од како је удовица, за предају кредитивних писама иде се у капуту, као што је у Министровом саопштењу стајало у јутрењем оделу, и као што сам знао од пре улази се без рукавица и не држи се говор.Но зато не само на Краљичине „Drawing Room" и на Престонасљедникове „Levee" но и на дворске концерте и балове идемо увек у униформи. Дворски часник (сви у цивилу) при мом улазку у собу, где је стајала Краљица, извршио је пријаву гласно казавши „Посланик Србије“. После поклона приступим и предам писмо, које Краљица прими у руку. Њено Величанство милостивим гласом каза: да је имала задовољство да види младога Краља у Флоренцу.Пријему је присуствовао Лорд Крос, а иза Краљице беше Принцеза Беатрица."

Наредни сусрет једног српског званичника са краљицом Викторијом одиграо се 17./29. маја 1893. године када је специјални изасланик српског краља Александра, краљевски посланик на резиденцијалној основи у Паризу Михаило Кр. Ђорђевић, био примљен од стране британске владарке како би јој уручио писмо свог суверена којим ју је обавестио да је разрешио трочлано Намесништво и преузео владарске прерогативе. ,,Тачно у означено време, ја сам, Господине Министре, у пратњи г. г. Лордова Розберија и Монксвела, био спроведен код Њ. В. Краљице енглеске. Кад сам ушао у салон, Краљица је стајала на средини, и Лорд Монксвел, а не г. Министар Иностр. дела, представио ме је са овим речима: „Ministre de Serbie“.Како ми је још у напред казано, да на двору енглеском није обичај прононсирати discours, и да не треба дуго говорити, то сам ја, после уобичајених поклона, поздравио Краљицу овако: „Madame, j'ai l'honneur de remettre a Votre Majesté, la lettre autographe de Mon Auguste Souverain, le Roi Alexandre I, затим се поклонио и предао писмо Краљево. Разговор између Краљице и мене био је сасвим кратак:

Краљица: Comment va le Roi?

Ја: Sa Majesté se porte très bien.

Краљица: C'est pour la première fois Monsieur le Ministre que vous étes à Londres?

Ја: Oui, Majesté.

Пошто је Краљица заћутала, ја сам се поклонио и изишао. Из двора до Лондона испраћен сам истим почастима којима сам био и доведен.

Њ. В. Краљица енглеска, жена малог раста, пуна и здрава, по свом понашању и скромном оделу, личи пре на какву стару грофицу немачку, него ли на Краљицу Велике Британије.

Ресепција је simple, без икакве параде. На аудијенцији код Краљице био сам у реденготу. Пало ми је јако у очи, да на двору енглеском нисам видио ни једно једино војено лице."

О угледу и утицају који је краљица Викторија имала у односу на друге европске дворове сведочи садржај депеше посланика Мијатовића од 29. априла/11. маја 1897. године. Извештавајући о пријему који је претходног дана у Бекингемској палати у Лондону приредила британска краљица посланик је истакао: ,,На тим пријемима, који се овде зову Дроингрум, само се дефилује поред Краљице, која обично никога не ословљава, него само главом поздравља. Али на моје велико изненађење, као и на изненађење целог дипломатског тела, Краљица је мене зауставила па ме на најљубазнији начин запитала: „Како је млади Краљ? и како је Краљица Наталија?!“Прва је последица овог необичног ословљавања од стране Њеног Величанства приликом дефилеа била, да су се са мном руковали и они краљевски принчеви који ме те части до сада нису удостојавали (Дука од Кембриџа, Дука од Тека и Принц Кристијан од Шлезвиг-Холштајна). А друга је последица била да су ме одмах сви амбасадори питали шта ми је то Краљица говорила, и сви су ми то као необичну почаст честитали.Молим Вас, Господине Председниче, да будете добри доставити ово Његовоме Величанству Господару Краљу."

Наредни, показало се и последњи, сусрет српских дипломатских представника у Лондону са краљицом Викторијом одиграо се 21. априла/3. маја 1900. године. Том приликом британска владарка примила је у опроштајну посету дотадашњег посланика Чедомиља Мијатовића и новопостављеног посланика Симу Лозанића који јој је предао акредитиве. ,,На том је пријему, као што је јављено, г. Мијатовић предао своје опозивно, а ја моје акредитивно писмо; сам тај акт пак свршен је по уобичајеном, доста простом, церемонијалу…У Двору смо, по неком старом обичају, прво доручковали са неколико дворских госпођа и ађутаната, и тек после тога примила нас је Њ. Вел. Краљица – прво г. Мијатовића, па онда мене. И један и други пријем беше врло кратак. Ја сам само с неколико речи предао моје писмо Њ. Величанству, а Њено је Величанство по некој општој формули (како ми рече Подсекретар) запитало: шта ради ваш Краљ? – и тиме беше пријем свршен.Њ. В. Краљица учинила је на мене упечатак не само старе, већ и изнемогле жене. У лицу је, истина, доста пуна, али бледа и лабавих мускула. Сем тога једва се дигла с места, кад сам ушао, и ако се штапом подупирала, а оно неколико речи о нашем Краљу изговорила је веома слабим и изнемоглим гласом."

Након безмало 64 године владавине британска краљица и царица Индије Викторија преминула је 10./22. јануара 1901. године. О томе је посланик Лозанић исте вечери упутио хитан телеграм Министарству иностраних дела у Београду који је гласио ,,Engleska kraljica umrla večeras…Losanitch."

Сусрети српских посланика у Лондону са краљицом Викторијом, ма колико бивали протоколарни и релативно ретки што је било условљено њеним повлачењем из јавног живота након преране смрти принца-консорта Алберта од Сакс-Кобург-Гота, остављали су снажан утисак на дипломатске представнике мале балканске краљевине. Привилегију да буду акредитовани на двору једне од најзначајнијих европских владарки српски посланици доживљавали су као прилику да у Лондону, својеврсном глобалном политичком, привредном, војном и културном средишту, на достојанствен и ефикасан начин представљају Краљевину Србију. Трудећи се да своју домовину учине видљивом у политичкој, привредној и интелектуалној елити Велике Британије, посланици су посебну пажњу посвећивали сусретима са краљицом Викторијом трудећи се да садржајем депеша које су слали у Београд на што вернији начин представе ову изузетну владарку, њен несумњиви утицај у британској јавности и на међународној сцени, као и сав сјај британског двора. Истовремено, у својим депешама посланици су указивали и на својеврсну контрадикцију будући да упркос свој моћи и угледу који је поседовала Викторија ,,жена малог раста, пуна и здрава, по свом понашању и скромном оделу, личи пре на какву стару грофицу немачку, него ли на Краљицу Велике Британије."

Краљичино достојанствено држање, богато искуство учествовања у јавним манифестацијама, учтивост и сведеност у изражавању налазили су се насупрот њеној скромној појави коју је карактерисала једноставна гардероба, махом црне боје. Но, у поводу важних политичких догађаја Викторија је блистала у владарском орнату поносно демонстрирајући моћ британске империје. Те сцене и атмосфера, само на први поглед тешко спојиве, остављале су изузетан утисак на српске посланике у Лондону и специјалне изасланике који су долазили у острвску престоницу. Из скромне старије даме, удовице, мајке и баке, Викторија се у посебним приликама трансформисала у моћну краљицу, владарку царства у коме сунце никада не залази како су са поносом говорили њени поданици. Стога су сусрети српских посланика са британском краљицом и царицом Индије представљали персонификацију истинског историјског и симболичног сусретања једне од водећих сила тадашњег света са представницима мале, тек ослобођене, балканске краљевине која је покушавала да обезбеди своје место на међународној сцени. Ти сусрети, као и писани трагови о њима, били су испуњени радозналошћу, узбуђењем и дивљењем према изузетној жени/владарки која је својим деловањем и историјским наслеђем дала име једном од најблиставијих периода острвске историје.

Кулминација британске моћи на европској и светској сцени, остварена управо током Викторијанске ере, нераскидиво је везана са богатом и динамичном биографијом велике краљице чија је прва година владавине означила и формално успостављање дипломатских односа између Србије и Велике Британије (1837). Управо зато садржај депеша српских посланика у Лондону насталих у доба позних Обреновића не представљају само драгоцен извор за проучавање дипломатске прошлости Србије, већ су у питању и својеврсне историјске цртице у којима се налазе драгоцена сведочанства (извештаји, анализе и осврти) о великој краљици Викторији чији су се потомци након свега неколико деценија после њене смрти нашли и на југословенском престолу.

Аутор је историчар и архивиста из Београда

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)