Култура

Метаноички отпор уметности

Никола Страјнић, Нови Сад

1

Песнички језик директно и унапред саопштава истине које саопштава природа, али индиректно и закаснело, требећи их споро еволуцијом из незнани и сна света. Тако песничи језик ништа не дугује ономе што је већ ту, отребљено, већ све само ономе што тек треба да буде ту, отребљено. Оно што је ту има свој језик који се суштински разликује од песничког језика: језик свакога ту света посустаје пред сваким оним што ће тек бити,игноришући га и не признајући његово сопство. Сопство сваког језика, и онога који означава оно што ће бити и онога који означава оно што јесте, као што тврди Кратил у истоименом Платоновом дијалогу, Кратил, дар је природе означеног.

Тако не може бити да се песничким језиком означава пресна и сирова стварност и да се језиком којим се означава та стварност означава стварност која још не постоји овде, већ само у песничком уму, која је заумна или метаноична. То је могуће само као претпоставка, коју је у својој Теогонији изнео аскрански песник Хесиод из VIII-VII века пне, хвалећи музе: Ми песници казујемо лажи истини сличне,/ али кад треба знамо да кажемо истину праву. Колико год за оне који говоре само истину праву то изгледало бесмислено, за песника је истина права оно што они називају лажима, а лаж оно што песник назива истином правом. Или, другачије, за њих је истина права пресна и сирова стварност, а за њега она заумна, метаноичка. Додуше, он не каже којим језиком ће се која истина казати, јер то није ни потребно, јер је истина језика у истини онога што означава.

2

Свет у коме живимо све мање и мање личи на стврност, а уметност све мање и мање на уметност. Као да је реч о томе да су улоге замењене : у мери у којој стварност постаје све нестварнија, као да се претвара у некакав филмски спектакл, уметност постаје све стварнија, као да је у њој реч о некаквом збиљском догађању. Чини се чак да је реч о једној општој шпијунажи, па стварност учестало и недозвољено прелази границе уметности, а уметност границе стварности, свака преодевена у језик оне друге. Тако, језик стварности постаје, све више и више, језик уметности, а језик уметности језик стварности. Ту не само да није реч о отпору уметности стварности и стварности уметности, што би по природи и стварности и уметности требало да буде, већ као да се ради о фаустовској пакленој опклади с нечастивим, у којој је све легитимно док се не испостави коначни рачун. А по њему, стварност ће дефинитивно, кад дође време, прождерати уметност.

Питање Шта да се ради није питање које има некакав практични телос и које смера, рецимо, према неком добро смишљеном пројекту чијом применом ће се, као кад се узимају одговарајући лекови против неке болести, све разрешити скоро само од себе. И куративне и превентивне терапије овде су излишне. Све се креће, и стварност и уметност, према некаквом новом дијакосмијском начелу, по коме се ствара једна нова средина и хармонија између стварности и уметности. По том начелу, уметност, пре свега, губи ону функцију с обзиром на коју је Аристотел у Поетици одредио и њену суштину: да даје оно што може или што је могло да буде, а није, језиком који је подобан томе. Напротив, уметност све више и више тежи према томе да даје оно што јест, такође, језиком који је подобан томе. Тако изгледа да је њена историјска улога завршена, али не у хегеловском смислу, по коме је уметност ствар јединства чулности и духа, па је сад то јединство доведено у питање. Не по томе, већ по томе што је доведена у питање њена метаноичка суштина, по којој је она, превасходно, ствар ума.

О томе најбоље говори, сама по себи, наша реч уметност, просто тако што каже да уметност припада уму. С тим виђењем уметности из аспекта саме речи уметност у међусобној је пројекцији оно које нуди руска реч за уметносу : художество. Та реч казује о лукавој и ђавољој намери уметника да у свом уму створи свет који је лажан у односу на стварни божији свет, али који треба да буде истинитији од овог. Па, истини за вољу, Толстојева Ана је за сваког читаоца његовог романа истинитија од оне „Ане“ која се у стварности пишчевог времена бацила под воз...

Али шта значи то да је уметност производ ума и с обзиром на ту чињеницу да она нестаје из света? Је ли то говори овако: да је она до једног тренутка била умна, па после тога, с неког разлога, постала не-умна? Не, нипошто! Уметност нашег света, која се опасно приближила стварности да и сама постаје та стварност, задобија и ум те стварности, ако се под умом подразумева једна врста логоса по коме се све у њој управља и јесте. Напротив, ради се о једној другој стварности која није створена да би се показивала у сфери чулности, већ о стварности коју је створио ум уметника који се у том стварању усаглашава са божијим умом док овај ствара непосредну стварност.

То усаглашавање је могуће захваљујући калиопском синдрому, тежњи према горе, изнад стварности који сваки уметник од природе носи у себи, и захваљујући анагогијском начелу које га и уздиже дотле докле сеже калиопско подручје,а то је, сликовито речено, Хеликон. Хеликон је „место“ где престаје земаљско, еагарско, и почиње небеско. Одатле, па у бескрај, простире се и мапа језика богова. Најозбиљнији песнички проблем био је и остао је: ослухнути језик богова и уткати га у сопствени језик у часу кад се ствара метаноичка слика света у песниковом уму и онда ту слику тим језиком саопштити земницима. Ето, тим језиком не може да се саопшти она пресна и сирова, већ само умна и метаноичка стварност.

Сад, када се говори о завршетку историјске улоге уметности, проблем је у ствари у нестајању калиопског синдрома у бићу уметника нашег света, а тиме и целог овог пута рађања уметничког дела као умне слике и саопштавања те слике језиком подобним њој. Насупрот томе, синдром који је већина уметника нашег света једино задржала јесте еагарски синдром: тежња према доле, земљи, према пресној стварности која их, по слову оне фаустовске нагодбе са нечастивим, окружује и у коју све дубље и дубље тону. У том полаганом, али и неопозивом нестајању у живом блату стварности они више немају могућности за отпор. Тај отпор би још једино био могућ када би уметник, којим чудом, поново окрилатио, што значи стекао онај импулс који би га поново кренуо према Хеликону. Јер на уметности није да вршља по стварности, представљајући је, или мењајући је, или доводећи је у некакав ред у коме она сада није: реч је о томе да се уметност одупре њеном судбоносном загрљају.

3

О том одупирању ретка су још сведочанства у нашем свету. А међу њима, једно од најзначајнијих је песништво Јована Зивлака. Овде се само скреће пажња на његову последњу књигу песама Они су ушли у дом наш која, пре свега, сведочи о једном: да песма настаје увек на исти начин, без обзира на то о ком предмету пева. Углавном, он није предмет стварности, већ предмет уметности. Кад би песник певао о стварности, онда би узимао предмет историји, или антропологији, или астрономији, или некој другој науци. Већ је помињано Аристотелово из Поетике: не пева се о ономе што јест, или о ономе што је било, већ о ономе што би могло да буде. У име те могућности, која није ограничена ничим, песник мора да се одрекне стварности, која је ограничена свиме.

То је позиција у којој се нашао и песник Јован Зивлак певајући о стрељаним Крагујевчанима 1941. године. Он је, као песник, морао да брине о томе да сузе код читалаца не изазове стварни догађај, већ догађај његове песме. Стварни догађај је само повод. Али све што је било, сад мора да буде заборављено, мртво, једнако зликовци и жртве. Само мртви, они су живи за његову песму. То је, сад опет, Андрић: Разговор с Гојом. Кад слика портрет, Гоја то биће које слика мора потпуно да учини мртвим. Тако и Зивлак: тек кад је крагујевачке ђаке и професоре и све стрељане у том граду, али и стрељаче и пуцаче, поново стрељао и учинио истинским предметом својих песама, могао је да пева о њима. Шта то, певати о њима, значи? То значи подарити им вечни живот. – За песника је вечни живот само онај који може да подари песма.

На који начин то песник Јован Зивлак чини? Он је свестан чињенице да крагујевачке жртве више не може да подигне и оживи. То може само Бог. Њихов поновни живот у сензуалној стварности више није могућ. И нико више никада неће моћи да их чује, дотакне, види – да их опази. Прокоментаришимо начас реч опази. На грчком она гласи: νοεω и значи још увидети, мислити, мислити на нешто...Поред опажања чулима, она значи и опажање умом. Када већ више не може да их очима опази у стварности, Јован Зивлак се одлучио да их опази речима у песми. То је умни опажај у коме и само опажање опажа само себе. Па, уметност уопште, као што је већ раније речено, а песништво посебно, увек је и било и јесте, а једнако би и требало да буде, ствар ума и његовога опажаја. Парадоксално је, али је неопходно рећи: није стварност та око које треба да се окреће уметност, већ је уметност та око које треба да се окреће стварност.

Аутор је професор Светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду у пензији

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)