Култура

Органске слике Владе Ранчића

Никола Страјнић, Нови Сад

I

Слика настаје оног тренутка кад сликар престане да размишља о њој и почне да живи њеним животом. То значи да је тад његова личност, која нешто хоће или жели, потпуно угашена и да се растопила у „елементима“ од којих слика настаје. Тако, досежући њену првину, он досеже и првину свега што јесте, јер је првина једна за све; из ње, као што је учио древни Анаксимандар, све по закону проистиче и све јој се, такође по закону, и враћа.

Смисао тог сликаревог преображавања јесте у томе да се постигне нулти степен разума, пошто слика долази с оне стране сликаревог бића у којој нема намера и калкула. Њој је потребна само уметникова чиста енергија, као што је, на пример, биљци потребна светлост да омогући њено рађање и раст. И као што сунчева светлост подарује облик свему што постоји, тако и уметникова енергија подарује облик слици.

Живећи животом слике, сликар живи животом свега што настаје у свету, постаје све и једно. Ενκαιπαν. Постаје биће које је проникнуло у тајну постојања, а то још значи у смисао онога што мудри Парменид из Елеје назива το τι ην ειναι, онога што бејаше бити.

II

Сликарство Владе Ранчића прелази границе његовог умећа. Оно је лишено намера његове руке и пројеката његовог духа. Па чак и његових снова.

Кад слика, он није ни у сну, ни на јави. Он је утонуо у биће слике која се сад кроз њега, као кроз својеврсни медиј, слика сама од себе. Слика постаје субјект, а сликар објект. Јер слика себе слика тако што од његовог преображеног бића узима ритам којим оно пулсира само од себе и само кроз себе. Или, још више, слици је он средство помоћу кога она обликује саму себе.

За тај чин настајања дела, сликар мора да буде потпуно спреман, што значи да своје биће мора да ослободи могућности свих деловања и утицаја, да поништи његове дотадашње манифестације и уплови у једну сферу постојања у којој је испуњен самим супстратом божанства. Тај моменат Платон у дијалогу Ијон назива ενθουσιασμος, а у случају Владе Ранчића у њему се већ догађа изједначавање сликаревог бића и бића слике. Или, сликарево биће тад потпуно урања у слику која почиње да се слика. Оно до чега је Ранчићу у том тренутку једино стало јесте да се тај процес његовог урастања у слику и израстања слике кроз њега и из њега, не прекине док се цео не зарши. То практично значи да се сопство ( das Selbst, Хегел ) сликаревог бића потпуно губи прелазећи у сопство саме слике. И то, још, значи да се његова енергија претвара у светлосну енергију слике коју сад ова, као завршена, равномерно и непрестано еманира.

III

За Владу Ранчића процес стварања је, дакле, и процес умирања. Сваки аутентични уметник, па тако и он, зна да је стварање потпуно залагање свога бића делу; да дело настаје тек када ово потпуно изгори, до пепела, у ватри ποιησις-а. Али кроз ту ватру оно и поново васкрсава.

Смрт није напросто сликарска тема Владе Ранчића. Она је реалност коју свако треба да досегне својом смисаоношћу живљења, а то још значи стварања у највишем смислу. Смрт није нешто што ће само доћи. Смрти ваља да се људски приближимо и да је освојимо као највишу кулу коју човек може да освоји. И тек кроз то освајање ми досежемо и највиши смисао свога постојања. Због тога Ранчић слика на смрт. Он, наиме, тако најдиректније залази у њен простор у коме се дефинитивно остварује. Али уметнику какав је Владо Ранчић, за кога је стварање беспоштедно и потпуно саможртвовање, она даје миг и сама отвара тешка врата своје куле. Тако је Ранчићево изворно стварање непрестано прелажење границе и, у суштини, сликање са оне стране. То прелажење, то непрестано искушавање смрти, док ствара, уметнику обезбеђује поглед у све живота, али и у све дела које настаје.

Владо Ранчић је својим делима последње деценије више на оној него на овој страни. То  спуштање међу „сенке“ омогућавало му је, као и Одисеју, да јасније види шта га очекује и шта му је чинити. А то је νοστος, повратак извору и почетку. Αρχη-у. Зато, он је архонт, зачињач међу сликарима.

IV

Шта ова реч, зачињач, значи, када је реч о Влади Ранчићу? Она не означава тек онога ко ствара из основа, већ превасходно онога ко ствара саме основе стварања. Настанак његове слике може да пратимо кроз женетовски троскок: архитекст, фенотекст, генотекст.

Наиме, Владо Ранчић своје слике сеје и засађује, „окопава“, брине о условима под којима оне напредују и развијају се саме од себе. Он им омогућава светлост, влагу, тло. А све друго је само њихова ствар. То су, дакле, органске слике у пуном смислу речи.

Под појмом органске слике ретко ко би могао и помислити да није реч о метафори и да сликар својом уметничком вештином не ствара само утисак да су оне живе; та, то је био идеал свих сликара, свих уметника од како уопште постоји уметност: да, попут бога, бићима својих тек створених слика подари још само дах и да оне оживе.

Али код Ранчића је то заиста тако: његове слике заиста живе и мењају се као што живе и мењају се сва жива бића на свету. Тај живот и те промене су живот и промене свега створеног и рођеног што има свој почетак, средину и крај, те управо кроз то оне не симулирају, него и јесу прави живот.

Прави живот може да буде само онај који долази од бога, кроз бога, из бога и са бога. А то значи да је његово заснивање везано уз иницијацију од које се даље све одвија готово само од себе. Та иницијација је у суштини подаривање архитекста бићу, а то још значи и бићу слике. Она је зрно живота које је кренуло, почело да манифестује прве знакове живота, иако је оно још далеко од мисли о подаривању облика том животу.

Подаривање облика органској слици, као и подаривање облика сваком живом бићу у свету, више није ствар иницијатора свега, сликара или бога; све се после њихове иницијације одвија само од себе. Они су ту још да стварају услове за то.

Шта значи стварати услове за живот? – Једноставно: обезбедити земљу, воду, ватру и ваздух. Кроз то четворојединство, као што су учили и стари грчки „физичари“, Талес, Анаксимен, Хераклит, Емпедокле, све настаје и јесте. Ни један од ових елемената не сме да недостаје да би настао живи организам, што значи и живи организам Ранчићеве слике.

Владо Ранчић у тој архитекстној фази ствара подлогу, тло, земљу из које ће кренути цео процес и на којој ће се он и одвијати. Као и сваки баштован, он копа, сеје, риља своје слике и потом још само брине да им доведе воду, подари ваздух и затим ватру, то јест топлину и светлост с којих ће све кренути.

Кретање слике је процес који докида улогу почетне иницијације и у њему она почиње да добија облик и постаје фенотекст сама од себе, без било чијег посредовања споља. Слика је сама свој сликар, сама свој бог који је рађа. Пропламсаји њеног облика и лика, кроз њен самораст. Дакле, дугују условима који су од почетка дати. Али нико више, па ни она сама, не може да усмерава ни предвиди како ће све даље тећи и развијати се. Њен облик је ствар самог њеног облика.

Пошто је сликање саме слике сопственим, сликиним рукама један бесконачан процес као и живот, Ранчићеве слике се никада не досликавају, не завршавају. Оне мењају облик, боју, па чак и мирис и звук, превасходно овисно о присуству и количини светлости. Јато дугиних боја и мирис буђи који се стварају на брашненој подлози ових слика сведоче само о том процесу кроз који оне јесу то што јесу. Питање о томе шта то оне јесу произилази из питања како оне јесу. Њихово шта поклон је њиховог како. Дакле, ако оне јесу слике, том њиховом јесу смисао подарују пут којим су до тога дошле, средства и материјали од који су сачињене, те њихова протежност кроз коју се показује њихова генотекстуалност.

Род коме припадају Ранчићеве слике, појављује се из природе самих материјала из којих оне настају. У начелу, сликар, с једне стране користи материјале који се понашају женски (шире се), као што је пурпен, а са друге стране кутија у коју смешта постморталне остатке има мушку конотацију. Тако су његове слике мушкоженске или андрогине, носећи у себи та два принципа, па се кроз један показује и онај други и обрнуто. Тиме он остварује генетско прастање које нас враћа првинама и почецима свега.

V

Својим органским сликама Владо Ранчић настајање уметничког дела доводи у међусобну пројекцију са настајањем живих организама. Аристотеловско τεχνει οντα и φυσει οντα изједначују се и поистовећују се.

Са овим сликама присуствујемо још једном стварању света.

Аутор је професор Светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду у пензији