Pretraga
Pronađite nas na
 

Пошаљи пријатељу

Култура

Поезија и светлост

Никола Страјнић, Нови Сад

Као и многи други песници и уметници уопште, и песникиња Флорика Штефан води бригу у своме делу о самом делу. А то је, у суштини, брига о самој себи као бићу, пошто се песниково биће као биће испуњава у томе што је песничко биће. Али, притом, није довољно да се то тек има на уму, већ је потребно да се, непрестано пишући, потврђује кроз то. Тако се, дакле, певати и бити, у песништву, изједначују.

Али, без обзира што је тако, за нас се увек испонова, када говоримо о неком појединачном песнику и његовом делу, поставља питање, пре свега, о томе шта је то певати, а, онда, с тим у вези, и шта је то бити.

Флорика Штефан, у свом, релативно обимном, песничком опусу, од почетка  до краја свог певања, даје више различитих одговора на то питање, често пута и у оквиру неке друге проблематике – на пример, љубавне – о којој пева. Тада су ти одговори осенчени и недовољно самомотивисани. Такође, некада они носе у себи својеврсну општост и личе на одговоре и других песника о томе шта је то певање. Али, има и одговора који су типични за ову песникињу, а међу њима можда је најтипичнији овај: да је певање светлосног порекла и да и оно само ствара и еманира светлост.

Разуме се, у свету идеја то није новост и ствар је позната још код древних народа пре Грка, код Сумера или Египћана, на пример. Али, дакако, и код Грка од којих непосредно произилази све што је живо и значајно у целој западној цивилизацији. Коначно, и њихово изворно име, Хелени, указује на то да је реч о „светлосним људима“, дакле онима које је створила светлост и који, такође, стварају светлост. А то, пре свега, значи да је светлост нешто што је производ њиховог духа, па тако и поезија.

Али, најпре, шта значи то да је певање светлосног порекла? – Сигурно нешто што је везано уз језик – уз речи од којих је песма сачињена. За њих песникиња Флорика Штефан каже, у песми Чувајте му светлост (Луда птица љубави, 2005 ), да су корен песме из кога долази светлост: Добре моје песме/ сачувајте ту добру светлост/ што нам долази из корена. Додуше, овде се још не каже и експлиците да се под речју корен мисли на реч реч, али у следећим стиховима, из песме Светло које тражиш (Пут до сунца, 1997), ствар је много јаснија: Можда је то та светлост која титра у речима/ пре него што их запишеш. Дакле, реч је та која песми подарује светлост што титра већ од оног тренутка кад песник крене да је записује. Али, то, такође, значи да је светлост у речи присутна и пре овог чина и да је ту као нека врста темеља и разлога.

О томе може да се информише и на другим местима, на пример, загледајући у то шта нам нуди реч за реч у грчком језику, једна од најмоћнијих речи овога, а можда и свих језика света, реч λογος. За њу Мартин Хајдегер, у спису DerSatzvomGrund (Pfullingen, 1957, S. 179 – 180), каже: „ У грчком изразу λογος уједно је изречена истост битка и темеља (разлога, основа); самопроизилажење: φυσις, битак; и утемељење: λογος, темељ, разлог, тло.“ А то још значи да оно што утемељује темељ подарује светлост томе с које се оно појављује (φαινομενον) пред нама у своме лику и сјају.

Само, одакле речи, λογος-у моћ да осветли, или учини осветљеним оно о чему је реч у говору? О томе казује Аристотел у Метафизици (Ζ 4) наводећи појам λογοςαποφαινεσθαι, што би могло да значи да је истински говор онај у коме реч, λογος чини очигледним оно о чему се говори, да се омогући да се то и види, да се појави у светлости (φαινεσθαι). А то је зато што φαινω, обелоданити, изнети на видело има исти корен φα- као и φως, светлост, сјаjност. Тако оно што се речју именује у песми светли и ту се чува као светлост. Баш као што каже и Флорика Штефан: Добре моје песме/ сачувајте ту добру светлост/ што нам долази из корена. Рекли бисмо из речи, из λογος-а.

Овде се, на тај начин, из самог песникињиног певања долази до одговора на питање о суштини певања као светлења, сијања и обасјавања. Али остаје још отворено питање о оном бити, о суштини постојања. У чему она може да се тражи? – Можда у тој песникињиној бризи о томе да се сачува светлост која долази из речи као корена бића? Добре моје песме/ сачувајте ту добру светлост/ што нам долази из корена. И, та брига је овде заиста и очигледна. Она се спустила до молбе: сачувајте ту добру светлост...

О чему се ради? Због чега је песникињи толико стало до тога да се сачува светлост која титра у речима, као што стоји у песми Светло које тражиш? Можда би овде било добро да се наведе цела та, кратка песма? Ево је: Тек малени знак лучи светло које тражиш/ у свету око себе, у скривеним дубинама./ Можда је то та светлост која титра у речима/ пре него што је запишеш, као што напрегнута мисао/ исписује, из дана у дан, нове боре на челу.

Као што је видљиво већ на први поглед, песникињина брига о светлости у песми проширена је на бригу о светлости у свету. Штавише, то и јесте њена првотна брига, а брига о светлости у песми је само нека врста илустрације бриге о светлости у свету; која је, додуше, светлост, и овде, у свету, тек малени знак, као и у песми. Само, малени знак који лучи светлост света и малени знак који лучи светлост песме, ипак нису једнако малени. Малено света је огромно, управо бесконачно, у односу на малено песме.

Међутим, овде и није нагласак на маленом знаку који лучи светло, већ на томе да се то догађа у свету око себе. Он је, такође, као и реч која долази изнутра, извор светлости. Штавише, о томе непосредно сведочи и наша реч свет, која у себи носи значења светлити, сијати, исијавати, обасјавати... Једном речју, свет је светлост, а то значи и сва бића која му припадају, па тако и песничка бића, јесу светлост. Или, како каже Флорика Шефан у песми Живот између сунца и сунца: сада смо редови светлости. А то би могао да буде и одговор на оно питање о суштини бити: бити је, ето, пре свега, бити светлост. И, с тим у вези, међу пословима које човек обавља, писање је, изгледа, и најзначајнији, јер је оно ствар језика и речи који су, такође, светлост. Светлост коју производи биће и светлост која производи биће.

Флорика Штефан је тај најсветлији од свих човекових послова, песнички посао, урадила на најпримеренији и најдостојанственији начин.

Ако би се то што је урадила могло свести на један исказ, можда би он био овај, парменидовски: Исто је певати и светлити.

 

Аутор је професор Светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду у пензији

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)

Ostavite komentar

Mišljenja izneta u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije sajta NoviPolis. Ipak, po postojećem Zakonu o javnom informisanju NoviPolis odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim stranicama, pa u skladu sa tim zadržava pravo izbora komentara koji će biti objavljeni, kao i pravo skraćivanja komentara. Komentare uvredljive sadržine, kao i komentare za koje sumnjamo da su deo organizovanog spinovanja javnosti, nećemo objavljivati.

Ostali komentari