Култура

Дупло дно у филму Квентина Тарантина

Aутор: Ненад Станојевић

Квентин Тарантино, Подлих осам

На почетку једно упозорење: Сви јунаци ће бити окупани у хектолитрима крви. Колико пара, толико хектолитара. Колико хектолитара, толико…ничега. Ништа нас не изненађује, навикли смо на крв и у животу, а и код Тарантина. Интензивно се досађујемо. У питању је вестерн, сви су мртви на крају и то би било то. Тарантино је тип који нас је навикао на свашта, само не на једноставност. Откуд онда овај бесмисао? Идемо редом. Премотавамо на почетак.

Можеш и кроз живот да прођеш а да се не запиташ за значење појединих сцена, симбола, знакова, вредности, унутрашњих осећаја, твојих и других људи. Само што, чини ми се, то онда не значи да си живео живот. Овде је у питању нешто друго. Можеш да погледаш филм још једном, и још једном, и још једном и сваки пут ће ти се отворити неки нови детаљ. У зависности од тога колико си пажљив и пасиониран гледалац филмова (аутор ових редова је ипак само професор књижевности, који мисли да воли Тарантинове филмове).Филм није оптерећен сензацијама које ће опчинити очи гледалаца само једном. Као скупа ствар у излогу, на пример. Нема младих глумаца и глумица, чија ће лепота учинити да се осећамо као да и ми можемо, исто тако, у овом идиличном свету. Можда ћу учитати много шта у овај филм, али што каже Виктор Франкл за човека (пре њега Аристотел и Гете нешто слично): ,, Ако посматрамо човека онаквим какав јесте, само га чинимо горим...” Хајде да преценимо филм, да видимо шта може да нам понуди. Можда откријемо део његове вредности.

Човекова небрига за самог себе је тема. Семјуел Џексон на крају филма изговара реченицу која би могла да буде пародија једне реченице која велича живот и херојски чин.  Можеш да одабереш како ћеш да живиш и умреш, то би значило да си агенс, онај који врши радњу, утиче. Дакле - личност. Тарантинов јунак бира како ће, док умире, да убија. Резултат: бесмисао. А очекивао је сатисфакцију, испуњење. Јунак кога тумачи Семјуел Џексон свакако ту реченицу не доживљава као пародичну, то видимо ми. Он је не тумачи као пародичну јер не зна да живи пародију. Пародија је и фиктивна интимна Линколнова преписка са тим тамнопутим јунаком. Један од јунака ће помислити да је то писмо аутентично, што ће само појачати трагичност и парадоксалност овог јунака. Он ће страдати први. То су само рецидиви људскости.

Вестерн жанр је посебно занимљив Тарантину. Међутим, нешто се чудно десило са његовим вестерном. То што се чудно десило, то је разлика која би могла да буде значајна у процени вредности филма. Иако се режисер потрудио да овај филм што је могуће више личи на старе весетерн филмове. Камера, музика Мориконеа итд.

Уводна сцена траје скоро пет минута. Да ли је то довољно за гледање снежне пустоши са распетим Христом, уз музику Мориконеа? Зависи за шта. Да ли је то довољно времена, рецимо, за то да се загледате у себе? Да ли је то довољно времена да помислите како оно што ће се дешавати у наредних два сата има везе са распетим Христом? Или вам је, просто, досадно? Ако вам је досадно, ако вам је предугачка сцена, можда је време да се пропитамо да ли смо спремни да било чему посветимо пет минута, а да се не поплашимо својих мисли. Било како било, већ је наишла кочија која носи јунаке чији животи имају, ако наш већ нема, везе са распетим Христом. Још један тренутак је изгубљен таквим гледањем/живљењем.

Поменуо сам Мориконеа. Уопште улога музике у филмовима Квентина Тарантина значајнија је него код неких других аутора. Музика није пропратни елемент, елемент који учествује у креирању атмосфере, елемент који филму даје трећу димензију. Овде музика има активну улогу у креирању смисла. На који начин? “Музика је огроман део идентитета тих филмова”, рекао је Елајџа Вуд, глумац који је играо Фрода Багинса у трилогији “Господар прстенова”.Још више. Музика носи потпис аутора те музике. Свако од актера овог филма са собом доноси много снимљених филмова, много искуства, што филму даје посебну врсту дубине. Да затвори у једну просторију Медсена, Семјела Џексона, Тима Рота, Курта Расела и остале, да позове Мориконеа да напише музику, а да се сви подреде камери и филму и да, притом, не изгубе  сопствену личност, напротив, то може тренутно само Тарантино. Квентин Тарантино генерише атмосферу у којој је могуће тако нешто. Велика камера коју је користио створила је позоришну сцену која захтева од сваког глумца, без обзира где се налази, да учествује у филму. Да стварно учествује.

Радња филма одвија се у време након грађанског рата у САД. Самим тим што није тачно утврђено време одвијања радње, овом филму је омогућено да се смести у било које време. Наравно, и у наше време. Једна од реплика у филму каже: ,,Кад се црни људи плаше, белци се осећају безбедно.” Може и обрнуто. Да ли је то довољно расистички? Одакле тај расизам? Колико вреде људи? Десет, петнаест хиљада долара (онолико колико пише на потерници испод њихове слике)? Који посао радимо? Да ли смо задовљни животом? Ко је то на месту шерифа? Чије интересе брани? Како се понашају моћници према том шерифу? Сва та питања су потопљена у локви крви. Општи бесмисао.

Само још један детаљ. Подрум као простор који крије неке од јунака појављује се и у овом и у још неким Тарантиновим филмовима. У филму Inglourious Basterds такође подрум игра важну улогу. Тамо се налазе Јевреји, међу којима је главна јунакиња филма. Њена освета ће бити брутална. Подрум, у кући бића, крије извесне проблеме емотивне, психолошке и интелектуалне природе. Фројд је волео да цитира латинску пословицу која гласи: Природа се увек враћа, макар је отерали и вилама. Разрешење и у овом филму вреба из подрума. То је и симболичко дупло дно филма. Погледајте филм још једном..