Блог

Зашто ми овај фудбал изгледа испразно (текст је настао кад је Џерард напуштао Ливерпул)

Зашто сам волео да гледам Стивена Џерарда на терену

Ненад Станојевић, Кузмин-Нови Сад

Маргарет Аспинал, председавајућа ,,Hillsborough Family Support Group”, рекла је за капитена Ливепула да је он ,,више од фудбалера за град Ливерпул”. Шта то значи “више од фудбалера”? Како се то постаје када сте фудбалер?

Џерардов бивши саиграч, Џејми Карагер, такође једна од легенди клуба са Енфилда, у ауторском тексту поставио је питање да ли ће више и један играч светског ранга посветити каријеру Ливерпулу. Негативно је одговорио на своје питање, одговарајући тако на питање о смислу овог спорта. Да ли ће више било који играч посветити каријеру само једном клубу? Да ли је могућ брак за читав живот? Да ли је ово крај једне ере у фудбалу? Да ли нам овај одлазак Џерарда из Ливерпула може рећи много више од самог краја каријере једног фудбалера? Наравно, то не мора да буде крај за овај Спорт (намерно написано велико слово “С” треба да сугерише разлику између спорта као профитабилног ударања лопте и витешке игре у којој част и духовитост значе потврђивање човека као људског бића, при чему је ово друго схватање спорта, по мени, заслужило да га пишемо великим словом), али за преокрет је потребно усагласити много фактора који се одавно више не налазе на фудбалском терену.

Некада је спорт био полигон за опробавање витештва, агресивности (ad gresere – напредовати), могућности, супротстављање дискурсу. Сад, са малим изузецима, то је само још један начин да се учествује у подржавању онога што неки називају капитализмом, неки отуђењем, а највећи број људи живи то, сагоревајући сопствену енергију која одлази на одржавање кретње тог механизма.

Кад је Фернандо Торес напуштао Ливерпул, капитен је рекао: "I was heartbroken. Absolutely gutted. But I also called him after he left''. То није било очекивано у свету фудбала. Стивен Џерард је један од последњих љубавника међу фудбалерима. У том тренутку капитену није одлазио човек који је његове савршене пасове претварао у голове, одлазио је човек који је капитену омогућавао да води тим и буде капитен.

(Кад сам играо за млађе категорије нижеразредног клуба, мени тада највећег, играо сам фудбал са човеком који је био то – више од капитена. Играли смо једну утакмицу на страни, против тима који је био много јачи од нас. Били су старији и снажнији. Ја сам имао десет година. Губили смо, чини ми се, 7-0, али то више није ни важно. Шта је мој капитен урадио? Узео је лопту од голмана и као много пута у животу касније, прешао све препреке до циља, без обзира колико су те препреке велике. Сећам се да сам се дивио човеку који има срце веће од свих заједно на терену. Нису могли да му узму лопту. У очима му се видела жеља да постигнемо тај један гол, да одбранимо част, да без обзира на објективне околности – тадашњи тренер није ишао са нама, тако да нам је капитен био и тренер и тата и мама, а имао је тек неколико година више од нас – сачувамо самопоштовање. Пратио сам га по левој страни  све време и чекао његов пас или одвлачио играча, како се то каже. Сећам се само сопственог страха. Пробивши се до гола, остао је сам пред голманом. Могао је да шутне и, сигуран сам, да би гол.Није. Није, то не би било фудбалски, осим што не би било педагошки. Додао је мени, да ја дам гол. Нисам га дао, поплашио сам се. Био сам мали. Он ме је погледао и окренуо се назад. За мене је тог тренутка почела утакмица коју и дан-данас играм. Разумео ме је. Није викао на мене. Сад имам част да ми је мој тадашњи капитен кум).

Пре и после тога је Џерард играо са великим нападачима, али је са Фернандом то изгледало као игра. Осим што је Капитен био на врхунцу своје играчке моћи. Њих двојица су се играли фудбала. Бљеснуо је капитен уз Суареза још једном, али то је већ била најава не тако великог краја. Она грешка против Челсија, у утакмици која је директно одлучивала о титули, била је последица исцрпљености. Константно исцрпљивање капитена и клуба доласцима и одласцима довело је до тога да је овај потез био неминован. Џерардов одлазак није сломио срца навијача, зато што су сви знали да је то неминовно. Џерард је сам у изјави медијима рекао да је долазак Брендана Роџерса закаснео. Његов одлазак из Ливерпула далеко је од још једног одласка у фудбалску пензију, а није ни одлазак фудбалера који је играо за клуб седамнаест година и постао, по избору навијача, највећа легенда клуба. То је крај једне ере, рекао бих не само фудбалске. Да ли ћемо наћи начин да вратимо страст и људскост спорту и животу уопште, зависи само од тога колико ћемо успети да зауздамо сопствене прохтеве.

Узмите лопту, ударајте је, шутните је на право место, предриблајте, смејте се, нађите себи сличне, зарадите новац и дајте га онима који то не могу. Ако сте морали да одете, вратите се у клуб где сте почели. Тамо објасните клинцима да је све таштина. Онда освојите Лигу шампиона са својим нижеразредним клубом. Или не. Једино то има смисла. Борити се. Преокрените свет тако што ћете спорту вратити елемент витештва. Тако ћемо преокренути живот, враћајући му есенцију која му је одузета омамљујућим мирисом новца. Лепа бајка, зар не? А има ли другачијег сценарија од ове бајке? Не може се доћи до животног блага банковним трансакцијама, експропријацијама, профитом итд. Потребно је искочити из путање “притиска профита” (Херман Брох). 

Као Антеј, Џерард је црпео снагу из града у којем је рођен. Антеј је био син Посејдона и Геје. Снага Антејева је долазила из везаности за земљу, богињу мајку. Када би се одигао од земље, Антеј је постајао слаб као и остали људи. Џерард је отишао из свог града јер су постали терет један другом. А могао је, морам то да напишем због оних које ће привући магија фудбалске лопте, ако уопште буду прочитали, да се са титулом пресели на трибине. То би значило да је град успео да створи симболичку снагу која би га чинила непобедивим у будућности. Овако, певаће и њему ,,You ll never walk alone” у нади да ће се вратити, а не као ономе који остаје да би играо још инспирисанији.

Аутор је мастер професор српске књижевности и језика