Блог

Његошев концепт борбе: Не... не... сједте да и јошт зборимо!

Ненад Станојевић, Кузмин-Нови Сад

„Модеран филозоф који се никада није осјећао као шарлатан

 тако је плиткоуман да његово дјело, вјероватно,

и не заслужује да се чита.”

Лешек Колаковски

Саша Ђорђевић је тројку против Хувентуда бацио много раније, не на три секунде до краја. Бачена је много година пре те утакмице та тројка. Није она убачена зато што је бачена, него зато што се дорасло до ње. Рука је била спремна, вољни моменат ту, успех је, онда, био последица труда и чуда. У разлици потенцијала, жеље и негације, шута и промашаја, одлуке да се поново шутне и поновног промашаја и ко зна чега још, што је све остало иза те бачене лопте преко великог Ђофрезе (Како га само нисам волео, тог Ђофрезу, а дивио сам му се. Сад знам, нисам га волео зато што је био велики против нас). Ахилеј и Хектор. Касније, много касније, Ђорђевић и Марчуљонис. Знате шта, могло је да буде другачије. Човек у зеленом дресу могао је да теши човека у белом дресу. Није, на нашу радост. Тако је радост већа. Какве то везе има са Његошем? Стих из наслова налази се на почетку ,,Горског вијенца“. Да је на крају, смисао би био сасвим другачији.

Данас, ако је икад било другачије, сусрећемо се, посебно млади људи, са два потпуно једнака модела живота, иако се ти модели налазе на различитим половима. Један модел је зиповани успех. На брзину. У кратком временском року доћи до успеха. Сабити све оне године рада у пар година, у пар месеци. Други, врло сличан првом, јесте модел нихилизма, дефетизма и одустајања од себе. Обележени смо митом о Прометеју. Евином јабуком жеље да се проба ново, другачије, да се постигне више. Циљ је далеко. Неки на њега реагују страхом, одустајањем. Неки, то су они први, одлуче се за брз успех. Оба модела су модели одустајања од себе. ,,Црну Гору покорит не могу,/ма никако, да је сасвим моја:/с њима треба овако радити;/па им поче демонски месија/ лажне вјере пружат посластице“ (Горски вијенац, 68-72). Оба модела долазе из света који нас окружује, не из нас. Против тих утицаја се можемо борити само одустајањем од њега и враћањем себи. У себе у себе и никако споља.

Шта се налази на том путу од избачаја лопте до њеног уласка у обруч? Налази се трагични јунак. Онај који зна да може, али страхује: ,,Ја повише нешто од вас видим,/ то је срећа дала ал несрећа!/Не бојим се од вражјега кота,/ нека га је ка на гори листа,/но се бојим од зла домаћега(...) ко се топи, хвата се за пјену,/над главом се надодају руке!“ Тад, поред сопствене неверице, страха који га кочи, наилази и на подсмех оних који не мисле главом. Оних који седе са стране и кажу: није довољно добро, не ваља итд. Кнез Раде, нико други него брат владичин: ,,Што се мрчиш када коват нећеш?/Што збор купиш кад зборит не смијеш?“ А он, будући да ,,повише нешто од њих види“, разуме и њих, мора да их разуме, јер за њих и игра, за њих се и мучи. Као онај Платонов измилели из пећине на светлост дана, кога је Његош и прочитао и живео. Хтели су и да га убију, тог измилелог из пећине владику. А он им је рекао: ,,А што, браћо?“ Разумео их је. Ту је владика један од бољих Платонових ученика, јер је отишао даље. То говори и о учитељу.

Онда је, тек, рекао, излазећи из пећине, ЈОШ не изашавши Данило/Његош: ,,Нека буде што бити не може,-/нек ад прождре, покоси сатана,/на гробљу ће изнићи цвијеће/за далеко неко покољење!“ Можда ћемо оправдање, опроштај добити из будућности. Да побијемо браћу, нек то буде. Нису га разумели. Каже сердар Вукота: ,,Бог са нама и анђели божји!/ А ево си удрио, владико, у некакве смућене вјетрове.“ Па је онда рекао више себи, него њима, да би подстакао себе да уради оно што не жели: ,,Тријебимо губу из торине!/Нек пропоје пјесна од ужаса, /олтар прави на камен крвави!“ Сви су поскакали. То су они који немају одговорност као он. Он треба да шутне. Ако не уђе, извиждаће га. Страх. Онда је рекао: ,,Не...не...сједте да и јошт зборимо!“ Како ће против својих? Како ће са њима? Он је позван да враћа у зглоб ишчашено, као Хамлет. Није рођен за то, каже Ман на више места (О Ашенбаху, рецимо). У једном писму, Његош ће рећи: ,,Душа ми мучи тјело.” Конвулзије стваралачке, духовне. На путу ка слободи. Једино тако.

Књиге, књиге, децо моја, а не звона и прапорци. Зашто књиге? Враћају нас себи. Ко може до себе? Само онај ко жели од себе, каже Слотердијк. Који се одриче. То зову ученији од нас индивидуација. Постајати личношћу. На зиду Његошеве Биљарде био је, по речима сведока, портрет Бајронов. Свестан сопствене личности, Његош је желео да дели друштво са оним који је изашавши из пећине желео да се у њу врати, али по остале. Да им сведочи о томе да може бити.

Аутор је мастер професор српске књижевности и језика