Култура

Скривеним путевима Лондонског звука

Aутор: Љиљана Шипрагић

London Grammar

О засићености музичке индустрије свједоче многобројни елементи - од мноштва плагијата и мањка оригиналности до бујице лоших пјесама које зарађују и пробијају се на врхове топ листа само и искључиво путем разних контроверзи које укључују у своје нумере. Да ствар буде још горе, неријетко су исте искључиво визуелног карактера, шта је потпуно контрадикторно чулном доживљају који музика треба да нам приушти. Посматрајући ситуацију са тог аспекта дало би се закључити да је дошло доба кризе за музику - да ништа ново не можемо чути, да нас ништа не може изненадити и довести до таквог музичког искуства због којег ћемо пожељети да купимо албум, платимо карту за концерт и континуирано пратимо рад музичара. На срећу, није све онако како нам се чини када упалимо МТВ. Праве звијезде, прави музичари и љепоте звука и стиха крију се у много забачених, мрачних кутака, које несвјесно заобилазимо, а које само чекају рефлектор који ће их обасјати и омогућити приступ ширем аудиторијуму. Управо једна таква љепота носи име London Grammar.

Иза назива London Grammar крије се трочлани бенд настао 2009. године, када су се Ханa (вокал) и Дан (гитара), у то вријеме студенти на Нотингeм универзитету, одлучили заједно ући у музичке воде. Њима двома се годину дана касније придружио и Дот (клавијатуре, бубањ, ђембе), чиме је званично створена ова савршено компактна цјелина спремна за стварање невјероватне синергије звука. Спој амбијенталне, инди, поп и електронске музике са изузетно снажним и јединственим вокалом истакнутим у свакој пјесми чини се потпуно нестваран. Описујући сам стил, бенд је искористио ријеч ethereal што би у преводу значило нешто тако деликатно и лагано да се чини исувише савршено за постојање. И баш тако звучи њихово стваралаштво. Фокус у свим пјесмама већински је стављен на глас младе Ханe - сопрано који изазива језу, са чежњом која помало личи оној у вокалу Џони Мичел и понеким тоновима који подсјећају на Регину Спектор. Ипак, неправедно би било заобићи инструменталне аспекте и комплетну заслугу за квалитет бенда дати вокалу. Ситуација је управо супротна. Та једноставност у компоновању, пропраћена изузетно лијепим и мирним тоновима, без претјераног кићења и слагања, чини један изузетан и префињен спој. Такав да у слушаоцима незаобилазно изазива осјећај сензације.

ЕП под називом "Metal and Dust" изашао је почетком 2013, а већ на јесен исте године објављен је и први албум имена "If You Wait". Значајније пробијање у јавности десило се са пуштањем пјесме "Wasting My Young Years", која, иако настала као прича о улагању времена у везу са неким ко исто не цијени и расипа, поприма значајније размјере, говорећи о изгубљености младих и сабласности стања садашњих генерација. До момента издавања првог албума трио из Лондона је био потпуно непознат јавности. Са само једном траком иза себе - и то сада изузетно цијењеном "Hey Now" која тренутно броји скоро 8 милиона прегледа на Јутјуб сервису - и након неколицине наступа по локалним мјестима, бенд је потписао за Ministry of Sound. Иако се ни у ком аспекту нису уклапали у дотадашњи рад ове куће, јасно је да им је управо то омогућило да се посвете креативном стваралаштву и на крају их довело до објављивања првог албума који је продан у више од 100 000 примјерака.

Иако огромна бројка за један тако млад и неискусан бенд, овај тираж и њихова популарност нису ни мали дјелић онога шта они заслужују и шта би могли имати. Чињеница јесте да се London Grammar неће свидјети свакоме. Чињеница јесте и да њихова музика није за сваки тренутак. Она захтијева посебан угођај и препуштање сваком тону, гласу, стиху и ритму. Стога, дајте шансу овом необичном бенду и допустите својим чулима да се у потпуности посвете доживљавању сваке секунде. Сигурно вас неће оставити равнодушним.