Култура

Рокерски џез на оријентални начин

Aутор: Љиљана Шипрагић

Ибрахим Малуф

Већ дуги низ година, на домаћој и свјетској џез сцени обитава Ибрахим Малуф – човјек који је необичан спој поменут у наслову претворио у потпуно нестварну, магичну и опојну комбинацију, угодну ушима сваког љубитеља квалитетне инструменталне музике. Овај француско-либански трубач, композитор и аранжер створио је један препознатљив и упечатљив звук који ће сваки слушалац на прву засигурно повезати са његовим именом. Узимајући у обзир чињеницу да џез у данашњем времену броји све мање, углавном старијих, сљедбеника и љубитеља, овакав вид освјежења креиран од стране талентованог и музички едукованог Ибрахима је и више него добродошао. Поготово када је исти одрађен на маестралан начин, тако да се сви љубитељи инструменталне музике могу у потпуности препустити сваком ритму и тону.

Под свјетла рефлектора мало шире јавности, шире од круга љубитеља овог музичког жанра који су за њега засигурно већ чули, стао је поносно као аутор музике за филм “Yves Saint Laurent” (2014). Исти, по мишљењу бројних критичара, представља један од најбитнијих и најбољих сегмената филма, у потпуности осликавајући жељену атмосферу и амбијент. Сваки тон који је Ибрахим укомпоновао зрачи паришким штихом. Праву љепоту Париза је заиста тешко дочарати, било фотографијом, било ријечима, било музиком, али за Ибрахимове композиције можемо рећи да су то постигле на најљепши могући начин.  Прије овога, Ибрахим се могао похвалити и са 6 квалитетних албума, издаваних у периоду од 2007. до 2014. године (Diasporas, Diachronism, Diagnostic, Wind, Illusions те Au pays d'Alice...), a 2013. нас је дочекала и компилација прва три албума са листе, обједињена под називом “Dia”.

Од новијег опуса, незаобилазан је сингл ”True Sorry” из 2014. године, који по мишљењу многих представља једнo од његових најбољих дјела. Немогуће је не споменути и чувену композиција ”Beirut”, којом је Ибрахим успјешно пренио своје осјећање туге и жалости над дешавањима у Либану, стању које је затекао по повратку кући након грађанског рата, као и сјете за пријашњим временима. Специфичност овог аутора и његових композиција огледало је његовог дјетињства. Коријени из Либана и љубав према арапској култури осликана је оријенталним звуком ”четврттактне” трубе. Са друге стране, велики утицај на његову комплетну каријеру и правац кретања имало је одрастање у породици умјетника и интелектуалаца.

Ибрахимов отац, Насим Малуф, креатор је горе поменуте, не-тако-класичне трубе, која омогућава музичару да одсвира тонове из богатог спектра арапског ”maqāmāta”, специфичних мелодијских љествица арапске традиционалне музике, које се остварују кроз инвентивне технике импровизације.  Користећи их, Ибрахим, заједно са својим  ансамблом, у већини својих дјела ствара савршен угођај арапског духа. Такав да је немогуће мислима не одлутати на Исток. Малуф је као дјечак почео учити од оца ове импровизацијске поступке и то уз репертоар класичних композиција западноевропске музике.

Већ са 15 година је Бахов захтјевни ”Други бранденбуршки концерт” извео са камерним оркестром. Класичну музичку каријеру наставио је на високошколским установама у Паризу – на Регионалном конзерваторију (CRR de Paris) и Националном конзерваторију за музику и плес (CNSM de Paris) - а успут је освојио бројне међународне музичке награде. О његовој величини и успјеху свједочи и чињеница да данас управо он предаје импровизацију инструменталистима на горе поменутом Conservatoire à Rayonnement Régional de Paris.

Свакако да оријентални, арапски елементи, који доминирају код Ибрахима, неће код сваког слушаоца пробудити исту емоцију и заљубљеност, али магичност његових композиција је немогуће не осјетити. Ријечи су за Ибрахима сувишне. Емоције излазе из сваког тона.