Култура

Снови су крв и месо живота

Aутор: Милош Јоцић, Рајко Благојевић

Сава Дамјанов, интервју

LUPUS@FABULA

После низа „гостовања“ у Вашим претходним кратким причама, романима и есејима, Вук Караџић је у Вашем новом делу Итика Јерополитика@Вук коначно постао главни јунак. Зашто сте баш њега одабрали за носиоца приче, и то у књизи која се на алхемичарски начин бави српском културом и историјом од мита до данашњих дана?

– Најпре зато што он представља велику прекретницу у тој историји, не само у литерарном контексту. С друге стране, ВУК пресудно обележава српску митолошку традицију и једно је од врховних божанстава наше старе религије. Најзад, Итика Јерополитика@Вук јесте и моја интимна прича, тајни дневник мог Бића, дакле и лична и онтолошка исповест истовремено; сходно томе, овај роман исказује оно архетипско-вучје у мени, па бих могао да кажем (парафразирајући једног од најизврснијих светских романсијера!): ВУК, ТО САМ ЈА!

 2011–2012. године објављено је петотомно издање Ваших изабраних есеја и студија о српској фантастици, постмодерни, еротологији, новим читањима традиције и песнику Ђорђу Марковићу Кодеру. Ове године објављујете роман који сте најављивали као Ваше последње прозно дело. Да ли је Итика Јерополитика@Вук са намером осмишљена као последње поглавље у Вашој „причи“? Да ли постоји, можда, неки уметнички или научни пројекат којег из овог или оног разлога нисте успели да комплетирате?

–Овај роман заокружује читаву књижевну (па и културолошко-цивилизацијску!) „причу“ коју сам отворио пре више од три деценије: то сам осећао док сам га писао, а још интензивније осећам сада, када је завршен и објављен. Увек сам био интуитиван, ирационалан тип који је превасходно следио свој инстинкт и емоције: осетивши да стављам коначну тачку и да тако долазим до краја једног Пута којим сам дуго ходио, осетио сам и да је овај роман својеврстан резиме, мала синтеза свега што сам до сада стварао. Ту нема ни патетике ни провокације, то је за мене најприроднији ток ствари: увек сам писао само ако сам уистину имао нешто да кажем – нешто што ми се чинило битним, суштинским... За мене писање није било „професија“ или разонода, ја сам са Књижевношћу био у страственом љубавном односу и као аутор и као читалац: шире гледано, слично би се могло рећи и за мој целокупни цивилизацијски хедонизам – како је прозни свет Саве Дамјанова означио Иван Негришорац у једном давнашњем тексту. У филму Bitter Moon Романа Поланског (који спада у епифанијска ремек-дела мог живота!) главни јунак изриче отприлике овакву реченицу: „Када љубавници дођу до врха, треба да стану јер после тога следи само неминовни пад“... Овде се нема шта додати, то објашњава све, тако би требао да гласи најкраћи одговор на ваше питање!

Са једне стране, Ви сте постмодерни писац чувен по субверзивном деловању у правцу српске књижевно-историјске традиције. Са друге, Ви сте и уважени универзитетски професор књижевне историје. Како лично посматрате сопствени хибридни стваралачки идентитет? Да ли правите разлику између креативног и научног читања текста?

– Иста рука писала је све моје текстове и књиге, без обзира којем виду књижевности припадали! „Научно“ у књижевности само је невешта поштапалица медиокритета и немаштовитих духова: читање или јесте креативни чин, или је пука репродукција и стереотипна дескрипција. Релативизам у поимању историје и тзв. научне фактографије који је промовисало постмодерно доба, а који је заснован управо на чињеницама (односно, на начину њихове интерпретације), указао је на право стање ствари данас: разлика између уметности, филозофије и науке све је мања, док су поља њиховог прожимања све шира...

Ваши текстови у великој мери одишу раблеовским лиризмом језика, чак и онда када не пишете ласцивно-хумористичне играрије на тему народних песама. Какав је Ваш однос према поезији? Постоји ли неки одређени песник или поетика који посебно резонирају са Вашим читалачким и ауторским сензибилитетом?

– Ја сам писање започео поезијом, чак сам неколико песама и објавио у доба када је за то прерано. За моје песничке почетке готово нико не зна, чак их се и ја сам сећам кроз измаглицу, и мислио сам да је тако најбоље. Али, пошто рукописи не горе (посебно не они објављени!), недавно ме изненадила једна студеткиња изјавивши да је још као гимназијалка читала моја „поетска сочињенија“! После тога сам помислио како би било веома интригантно да се запутим у трагање за самим собом из тог младалачког периода, тј. за песником Савом Дамјановим кога сам скоро сасвим заборавио а чије рукописе можда још чувам у неким ћорсокацима своје библиотеке и „архиве“. Онда бих можда могао дати директан одговор на ваше питање, мада ми је у сећању остало да је моје тадашње песништво било херметично и рефлексивно-меланхолично. Песници сличног сензибилитета и данас плене моју пажњу...

 На књижевним вечерима и промоцијама често користите ауторске, за ту прилику посебно направљене експерименталне кратке филмове као својеврсне трејлере својих романа. Исто се учинили и поводом последњег романа Итика Јерополитика@Вук. Када би се неко од Ваших дела заиста претворило у филм, какав би то филм био? Ко би му, рецимо, био редитељ?

– Судећи по моме досадашњем искуству – посебно по кратком филму Срђана Радаковића Бајка о човеку и жени (рађеном по истоименој причи из Порно-литургије Архиепископа Саве)! – такав филм „дописао“ би, заправо УПОТПУНИО књижевно дело на начин који је могућ само у једној суштински мултимедијалној, синкретичкој уметности (а филмска је од самог настанка таква, обједињујући елементе театра, музике, сликарства, литературе...). Свакако бих волео – у најидеалнијој варијанти – да редитељ филма коме је предложак мој последњи роман буде неко попут Питера Гриневеја, Вима Вендерса, Емира Кустурице, Теренса Малика или Ларса фон Трира. Важно је ко би се појавио у улози ВУКА (и вука и Вука!), али је најважније ко би отелотворио ДЕСТИНО: имам у глави јасну слику оне која би била ТА...

 Познати сте, између осталог, и као писац који се нашироко служи мултимедијалним средствима. Ваше књиге често су богате барокно-модерним илустрацијама и монтажама; неки од Вашим последњих романа долазили су заједно са ЦД-ом; „Кабаре Дамјанов“ (CABAрет Дамјанов) активан је на друштвеним мрежама као својеврсна ПР служба која најављује Ваша нова издања, гостовања и интервјуе; на крају, скоро сте почели и да објављујете своје књиге у електронском облику на Амазону. Како мислите да та синкретичка, хипертекстуална култура утиче на модерне ауторе, а како на модерне читаоце?

– У кратком есеју „Футор егзактни“, објављеном 2003. године, написао сам да ће судбину уметности језика током 21. века одређивати управо тај мултимедијално-синкретички контекст чији је најприроднији биотоп техносфера. Наравно да књиге од хартије неће нестати, као што нису нестале ни рукописне након појаве Гутембергове галаксије (најзад, штампани медиј није елиминисао чак ни даљи развој усмене књижевности!), али оне више неће бити основни вид егзистенције те уметности. Инсистирам на појму „уметност језика“ – што је стара теоријска дефиниција књижевности! – јер нови медији (електронски, дигитални...) проширују њене могућности, а такође је и најдиректније упућују на линкове ка другим уметностима и културолошким феноменима. Савременим читаоцима већ данас је ближа нелинеарна, интерактивна књижевност чији простор превазилази границе језика: колико сутра, они ће традиционалне књижевне модусе перципирати теже, или их „преображавати“ у неке другачије, адекватније цивилизацији која их окружује – као што ни ми више не СЛУШАМО народну епику уз гусле него је ЧИТАМО! Ствараоци у таквој ситуацији неће опстати ако су само „писци“; они који креативно не прихвате нове цивилизацијске кодове представљаће пуки анахронизам, што може имати шарма али не и истинску релевантност јер нема везе са духом епохе (а још мање са будућношћу)... они ће, рецимо, личити на имагинарног Џојса који је Уликса саставио у усменом (или рукописном) хексаметарском облику, поштујући више хомерску традицију и пратекст романа (Одисеју) но културолошку реалност сопствене савремености (20. века)...

Поднаслов ваше књиге Шта то беше „млада српска проза“? гласи: „Записи о ‘младој српској прози’ осамдесетих“. Како би изгледали слични записи из Вашег пера о постмодерним и фантастичним ауторима у контексту двехиљадитих година? На који начин бисте направили паралелу између „младе прозе“ осамдесетих и младе прозе двехиљадитих?

– Мислим да сам одговор на ово питање дао књигом Шта то беше српска постмодерна? (последњом у већ помињаном избору из 2011–2012, који је изашао под заједничким насловом Дамјанов: Српска књижевност искоса). Наставак тог одговора радознало и са радошћу очекујем од ваше генерације, тим пре што су његове прве назнаке изазовне и мени лично, као читаоцу, истински занимљиве!

 Итика Јерополитика@Вук долази на двестогодишњицу објављивања Вукове Мале простонародне славеносербске песнарице, али и на непрецизну тридесетогодишњицу објављивања Вашег првог романа, названог Истраживање савршенства. Како Сава Дамјанов из 2014. године посматра оног писца који је 1983. написао Истраживање савршенства? И како би Сава Дамјанов из 1983. посматрао аутора који је, неколико деценија касније, написао Итику Јерополитику@Вук?

– Давно, на самим почецима мог књижевног Пута, сањао сам један сан који никада нисам досањао. Али, зато су ми се на том Путу остварили неки другачији, неслућени снови! Сада могу да кажем како ми је Књижевност подарила оно што ми се ни у најскривенијим кутковима маште тада није указивало као могућност. Намерно говорим само о лепим стварима и доживљајима, јер ружних је било неупоредиво мање а њих и иначе, када се растајем, настојим да потиснем у подсвест.

Можда је та непредвидивост, будућност која ми је вазда доносила изненађења, заправо била нешто најузбудљивије на мом вишедеценијском путешествију кроз књиге и снове?! У сваком случају, спознао сам Истину: оно о чему маштамо на Почетку никада се не остварује онако како је измаштано, мада се суштина тих фантазми ипак остварују на неке сасвим другачије, неочекиване начине. И то је добро, то судбини даје чар неизвесности и тајне, иначе би читава животно-књижевна прича била досадна или некако унапред испричана (макар у машти). Оба Саве Дамјанова (и онај из 1983. и овај данашњи) рекла би сопственој пројекцији у будуће-прошлом времену: СНОВИ СУ ТАКОЂЕ КРВ И МЕСО ЖИВОТА (КАО И УМЕТНОСТИ); АКО ИХ НЕМАШ, НЕЋЕ СЕ НИ ОСТВАРИВАТИ... А ОНИМА КОЈИ СЕ УСУДЕ, НИШТА НИЈЕ НЕМОГУЋЕ!