Интервју

Тајна историја плаво-белог злата

Aутор: Виолета Митровић

Никола Маловић, интервју

Никола Маловић рођен је 1970. у Котору. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин – 360 степени око Боке, Перашки гоблен, и преко 2.200 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски. Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ. Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, Београд, 2010). Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011).Живи у Херцег Новом. За свој последњи роман "Једро наде" добио је "Перо деспота Стефана Лазаревића". Управо овај роман је повод за сусрет са читаоцима Новог Полиса.

У роману Једро наде на врло узбудљив, а пре свега, темељан и детаљан начин казује се о историјском развитку Пераста, као и о историји најпознатијег модног дезена на свету. Колика су истраживачка прегнућа претходила писању дела?

Велика. Премда нису претходила (то би био манир пак Александра Гаталице), него је истраживање текло упоредо с писањем поглавља која у том тренутку не би била на stand by. Да би читалац имао осјећај да заиста види Пераст чим поглед урони у текст, требало је ишчитати све што је о Перасту написано, а тога има толико као да енциклопедијских казивања о другим градовима и нема на свијету. Не мислим притом само на историју. Пераст има причу с обртима од којих би могла да се направи високобуџетна серија – кад би само било тих пара. Ако ништа друго, Пераштани су, потапајући бродове пуне камења од 1452. направили јединствено у свијету, вјештачко острво, које се и данас на тај начин проширује... Да би се укратко описале барокне палате по граду – било је потребно прочитати књигу; да бисмо сазнали како је текао историјски пут памука од кога се прави морнарска мајица – било је потребно прочитати књигу; да би се проспекулисало о вјероватном јеврејском поријеклу Кристифора Колумба – било је потребно прочитати књигу... Почесто пожалим што сам изабрао вјероватно најтежи облик писања, а то је онај који подразумијева истраживање и учење (умјесто писања маниром шта ти падне на ум). Издавачка и књижарска пракса увијек покаже да роман живи онолико дуго колико је у њега уложено љубави, времена и истине. Не зебем стога за судбину властитих књига, али негодујем што статистички до краја живота канда нећу моћи да од хонорара купим више од векне хлеба дневно. Што је – да се не разумијемо погрешно – више него што себи може да приушти 98% српских писаца.

Мисаони рукавац романа који се тиче приче о историји морнарске мајице подразумева како развијање мреже симболичких значења овог модног предмета, тако и предочавање мање познатих, а изузетно занимљивих података о историјским везама Бокеља, но пре свега Пераштана и Русије...

Једро наде има неколико тематских кичми и око њих меса колико треба. На једној равни пратимо причу о феномену напознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијег модног дезена на свијету – морнарске мајице – која је уједно и војна униформа у свим морнарицама. Радња романа дешава се у бајковитом Перасту који је све што има подигао из плаво-бијелог злата. Град је политички одвојен од которске Боке Которске – вазалне творевине унутар Уједињених земаља. Тиме што древни Пераст покушава да обнови историјску самосталност, поставља се пред читаоцем питање: да ли суштинске самосталности данас има, и ако је има, да ли ико примјећује како Уједињене земље кидишу на њу? То нас уводи у причу о повезаности Пераста и Русије – на коју кидише ала и у роману – јер је Бока упознала Русију прије неголи Србију. Управо су Пераштани исписивали наутичку историју највеће државе на планети. Наутички педагог, капетан Марко Мартиновић у својој Поморској школи у Перасту обучава 1698. седамнаест питомаца руског цара Петра Великог. Матија Змајевић, адмирал Балтичке руске флоте, извојевао је 1721. побједу над Швеђанима у бици код Гангута. Али је и православац Марко Војновић, Херцегновљанин, био адмирал Црноморске руске флоте; Петар Вукотић, православац, учесник је Кримског рата и командант Севастопољске луке; Никола Вукотић – такође учесник Кримског рата и контраадмирал Црноморске руске флоте; Стеван Вукотић из Грбља први је Јужни Словен који је опловио свијет на руском ратном броду „Претпријатије“, 33 године прије капетана из Прчања, Ива Визина, првог Јужног Словена који је властитим бродом 1859. опловио свијет…

Тематизујући оптерећеност материјалним сатисфакцијама, лажи и закулисане радње центара моћи, људску равнодушност и алијенацију, али и многа актуелна питања, попут сатирања независних држава или ГМО инжењеринга, Једро наде оцртава слику цивилизације у предапокалиптичном стању. Ипак, мото Вашег романа, а особито његово последње поглавље активирају могућност другачијег сагледавања света... На којим то бродовима треба тражити наду и уточиште?

Не замјерите ми на признању да ме прва реченица вашег питања пронашла с пуно знакова питања изнад главе. У страху да не изгубимо читаоце овог интервјуа, руком сам помео упитнике. Као и ви, претпостављам, покушавам да казујем на начин разумљив свима: Мото Једра наде јесте мисао др Милоша Милошевића, адмирала Бокељске морнарице, по коме се наша перспектива налази у нашој ретроспективи. Мисао је до те мјере универзална, да се може урезати у камен, позлатити, ставити иза стакла, или исписати на свим националним заставама. Једро наде је најхрабрији мени знани роман послије 1984. Романескна поента лежи у духовној вертикали главног јунака који је потомак перашких Смекија, породице која је трговачки повезала Балтик и млетачку Боку, и у чијој се палати, која је највећа на источној обали Јадрана, налазила конфекција која је произвела убједљиво највећи број морнарских мајици. Та је конфекција дошла у Пераст тако што је Краљевина Југославија видјела да Пераст одумире, па је из Тивта преселила маритивну мануфактуру. На тај начин добијамо чудесну плаво-бијелу причу о мајици која је ујединила свијет преко сексуалности и авантуризма, али га разједињује сталним ратовањем.

Још једна особеност Вашег приповедачког умећа односи се на способност обликовања упечатљивих и сложених јунака какав је, свакако, Адам Оз. Са каквим тешкоћама се писац суочава приликом обликовања оваквог монументалног књижевног карактера?

Хвала вам на комплименту, да сам пишући Адама Оза створио монументални књижени карактер... Себи сам дао, истина, престижан и у књижевном смислу претежак задатак: да превазиђем Андрићев опис Карађозовог лица из Проклете авлије. На питање да ли мислим да сам успио, одговарам иза рјечите паузе потврдно. Двадесетак листова унутар којих живи Адам Оз – исписивао сам годину и по. Да роди Адама Оза, не бих савјетовао младом писцу. Адам је Оз, власник свега Пераста, и није грађен да би био демон, него генијални политичар. Уједно, ималац је спознаје ко је био најпознатији морепловац свих времена. Кристифор Колумбо био је поријеклом конверзос, што ће рећи покрштени Јевреј. Учени смо да је један од мотива који су опредијелили католичке краљеве, Исабелу Кастиљску и Фердинанда Агаронског, био тај да прошире хришћанство на новопронађеним индијским територијама. Али је необично да на прва три брода која крећу 1492. нема католичког свештеника. Укрцан је, гле! – налази именом знани Луис де Торес, тумач за хебрејски! Све ово не казује моја уобразиља већ Симон Визентал лично, највећи ловац на нацисте – у грађи коју сам користио.

У причи о Колумбу, којом се окончава казивање о морнарској мајици, каже се да је свих 120 морнара, морало да буде укрцано до поноћи 2. августа 1492. Чудно, имају ли се у виду поморски обичаји. А није чудно ако знамо да у поноћ истиче забрана католичких краљева да нити један Јеврејин не смије ногом бити присутан на шпанском тлу. Три брода, пуна су Јевреја. Колумбо вјерује у казивања енигматичне придошлице у Шпанију Средњег вијека, у Елдана Хад Данија, да тамо у земљама на истоку – изгубљена јеврејска племена живе у сопственим краљевствима. Финале маестозо роман „Једро наде“ доживљава у проученој! тврдњи, да је прво – Здраво! – на америчком континенту било изречено на хебрејском. Овим се баца фар нове свјетлости на нама знану историју. Овим се романом историја заправо мијења, јер нисам сигуран да је довољан број људи чуо шта је открио Симон Визентал. На Колумбовим бродовима врви од Јевреја. Ранар Марко, рецимо, је Јевреј...

Елиотово поимање књижевне традиције у Једру наде конкретизовано је у лику модног индустријалца Николе Смекије који чита или евоцира значајна литерарна остварења и фигуре (Одисеј, есеји Умберта Ека и Име руже, Библија, Вукова приповетка Усуд...). Над чијим реченицама, у овом животном тренутку, бди Ваша читалачка пажња? Којим делима српске и светске књижевности се увек враћате?

Нисам још ушао у године да бих се враћао узорима, разочаран у начин на који се данас пише. Још увијек трагам за романима који би ми правили флешбекове задуго пошто их прочитам. Све је мање генијалних остварења. Или пак ми не можемо да кроз шикару хиперпродукције допремо до квалитетних дjела, јер или немамо добрих књижара, или нас сваки текст на задњој корици вара. Тамо увијек пише да је књига што је држимо у руци бестселер, продата у неколико милиона примјерака, да је бисер стила и репер жанра. Да је награђивана, коментарисана, лајкована. У класична књижарска времена хитови су се појављивали у годишњим добима. Деценијама потом, једном мјесечно. Данас се хитови појављују седмично. Убрзање које сваког дана опажамо ако само и овлаш бацимо поглед на књижарски излог зове се трка према дну.