Интервју

Snovi su krv i meso života

Aутор: Miloš Jocić, Rajko Blagojević

Sava Damjanov, intervju

LUPUS@FABULA

Posle niza „gostovanja“ u Vašim prethodnim kratkim pričama, romanima i esejima, Vuk Karadžić je u Vašem novom delu Itika Jeropolitika@Vuk konačno postao glavni junak. Zašto ste baš njega odabrali za nosioca priče, i to u knjizi koja se na alhemičarski način bavi srpskom kulturom i istorijom od mita do današnjih dana?

– Najpre zato što on predstavlja veliku prekretnicu u toj istoriji, ne samo u literarnom kontekstu. S druge strane, VUK presudno obeležava srpsku mitološku tradiciju i jedno je od vrhovnih božanstava naše stare religije. Najzad, Itika Jeropolitika@Vuk jeste i moja intimna priča, tajni dnevnik mog Bića, dakle i lična i ontološka ispovest istovremeno; shodno tome, ovaj roman iskazuje ono arhetipsko-vučje u meni, pa bih mogao da kažem (parafrazirajući jednog od najizvrsnijih svetskih romansijera!): VUK, TO SAM JA!

 2011–2012. godine objavljeno je petotomno izdanje Vaših izabranih eseja i studija o srpskoj fantastici, postmoderni, erotologiji, novim čitanjima tradicije i pesniku Đorđu Markoviću Koderu. Ove godine objavljujete roman koji ste najavljivali kao Vaše poslednje prozno delo. Da li je Itika Jeropolitika@Vuk sa namerom osmišljena kao poslednje poglavlje u Vašoj „priči“? Da li postoji, možda, neki umetnički ili naučni projekat kojeg iz ovog ili onog razloga niste uspeli da kompletirate?

–Ovaj roman zaokružuje čitavu književnu (pa i kulturološko-civilizacijsku!) „priču“ koju sam otvorio pre više od tri decenije: to sam osećao dok sam ga pisao, a još intenzivnije osećam sada, kada je završen i objavljen. Uvek sam bio intuitivan, iracionalan tip koji je prevashodno sledio svoj instinkt i emocije: osetivši da stavljam konačnu tačku i da tako dolazim do kraja jednog Puta kojim sam dugo hodio, osetio sam i da je ovaj roman svojevrstan rezime, mala sinteza svega što sam do sada stvarao. Tu nema ni patetike ni provokacije, to je za mene najprirodniji tok stvari: uvek sam pisao samo ako sam uistinu imao nešto da kažem – nešto što mi se činilo bitnim, suštinskim... Za mene pisanje nije bilo „profesija“ ili razonoda, ja sam sa Književnošću bio u strastvenom ljubavnom odnosu i kao autor i kao čitalac: šire gledano, slično bi se moglo reći i za moj celokupni civilizacijski hedonizam – kako je prozni svet Save Damjanova označio Ivan Negrišorac u jednom davnašnjem tekstu. U filmu Bitter Moon Romana Polanskog (koji spada u epifanijska remek-dela mog života!) glavni junak izriče otprilike ovakvu rečenicu: „Kada ljubavnici dođu do vrha, treba da stanu jer posle toga sledi samo neminovni pad“... Ovde se nema šta dodati, to objašnjava sve, tako bi trebao da glasi najkraći odgovor na vaše pitanje!

Sa jedne strane, Vi ste postmoderni pisac čuven po subverzivnom delovanju u pravcu srpske književno-istorijske tradicije. Sa druge, Vi ste i uvaženi univerzitetski profesor književne istorije. Kako lično posmatrate sopstveni hibridni stvaralački identitet? Da li pravite razliku između kreativnog i naučnog čitanja teksta?

– Ista ruka pisala je sve moje tekstove i knjige, bez obzira kojem vidu književnosti pripadali! „Naučno“ u književnosti samo je nevešta poštapalica mediokriteta i nemaštovitih duhova: čitanje ili jeste kreativni čin, ili je puka reprodukcija i stereotipna deskripcija. Relativizam u poimanju istorije i tzv. naučne faktografije koji je promovisalo postmoderno doba, a koji je zasnovan upravo na činjenicama (odnosno, na načinu njihove interpretacije), ukazao je na pravo stanje stvari danas: razlika između umetnosti, filozofije i nauke sve je manja, dok su polja njihovog prožimanja sve šira...

Vaši tekstovi u velikoj meri odišu rableovskim lirizmom jezika, čak i onda kada ne pišete lascivno-humoristične igrarije na temu narodnih pesama. Kakav je Vaš odnos prema poeziji? Postoji li neki određeni pesnik ili poetika koji posebno rezoniraju sa Vašim čitalačkim i autorskim senzibilitetom?

– Ja sam pisanje započeo poezijom, čak sam nekoliko pesama i objavio u doba kada je za to prerano. Za moje pesničke početke gotovo niko ne zna, čak ih se i ja sam sećam kroz izmaglicu, i mislio sam da je tako najbolje. Ali, pošto rukopisi ne gore (posebno ne oni objavljeni!), nedavno me iznenadila jedna studetkinja izjavivši da je još kao gimnazijalka čitala moja „poetska sočinjenija“! Posle toga sam pomislio kako bi bilo veoma intrigantno da se zaputim u traganje za samim sobom iz tog mladalačkog perioda, tj. za pesnikom Savom Damjanovim koga sam skoro sasvim zaboravio a čije rukopise možda još čuvam u nekim ćorsokacima svoje biblioteke i „arhive“. Onda bih možda mogao dati direktan odgovor na vaše pitanje, mada mi je u sećanju ostalo da je moje tadašnje pesništvo bilo hermetično i refleksivno-melanholično. Pesnici sličnog senzibiliteta i danas plene moju pažnju...

 Na književnim večerima i promocijama često koristite autorske, za tu priliku posebno napravljene eksperimentalne kratke filmove kao svojevrsne trejlere svojih romana. Isto se učinili i povodom poslednjeg romana Itika Jeropolitika@Vuk. Kada bi se neko od Vaših dela zaista pretvorilo u film, kakav bi to film bio? Ko bi mu, recimo, bio reditelj?

– Sudeći po mome dosadašnjem iskustvu – posebno po kratkom filmu Srđana Radakovića Bajka o čoveku i ženi (rađenom po istoimenoj priči iz Porno-liturgije Arhiepiskopa Save)! – takav film „dopisao“ bi, zapravo UPOTPUNIO književno delo na način koji je moguć samo u jednoj suštinski multimedijalnoj, sinkretičkoj umetnosti (a filmska je od samog nastanka takva, objedinjujući elemente teatra, muzike, slikarstva, literature...). Svakako bih voleo – u najidealnijoj varijanti – da reditelj filma kome je predložak moj poslednji roman bude neko poput Pitera Grineveja, Vima Vendersa, Emira Kusturice, Terensa Malika ili Larsa fon Trira. Važno je ko bi se pojavio u ulozi VUKA (i vuka i Vuka!), ali je najvažnije ko bi otelotvorio DESTINO: imam u glavi jasnu sliku one koja bi bila TA...

 Poznati ste, između ostalog, i kao pisac koji se naširoko služi multimedijalnim sredstvima. Vaše knjige često su bogate barokno-modernim ilustracijama i montažama; neki od Vašim poslednjih romana dolazili su zajedno sa CD-om; „Kabare Damjanov“ (CABAret Damjanov) aktivan je na društvenim mrežama kao svojevrsna PR služba koja najavljuje Vaša nova izdanja, gostovanja i intervjue; na kraju, skoro ste počeli i da objavljujete svoje knjige u elektronskom obliku na Amazonu. Kako mislite da ta sinkretička, hipertekstualna kultura utiče na moderne autore, a kako na moderne čitaoce?

– U kratkom eseju „Futor egzaktni“, objavljenom 2003. godine, napisao sam da će sudbinu umetnosti jezika tokom 21. veka određivati upravo taj multimedijalno-sinkretički kontekst čiji je najprirodniji biotop tehnosfera. Naravno da knjige od hartije neće nestati, kao što nisu nestale ni rukopisne nakon pojave Gutembergove galaksije (najzad, štampani medij nije eliminisao čak ni dalji razvoj usmene književnosti!), ali one više neće biti osnovni vid egzistencije te umetnosti. Insistiram na pojmu „umetnost jezika“ – što je stara teorijska definicija književnosti! – jer novi mediji (elektronski, digitalni...) proširuju njene mogućnosti, a takođe je i najdirektnije upućuju na linkove ka drugim umetnostima i kulturološkim fenomenima. Savremenim čitaocima već danas je bliža nelinearna, interaktivna književnost čiji prostor prevazilazi granice jezika: koliko sutra, oni će tradicionalne književne moduse percipirati teže, ili ih „preobražavati“ u neke drugačije, adekvatnije civilizaciji koja ih okružuje – kao što ni mi više ne SLUŠAMO narodnu epiku uz gusle nego je ČITAMO! Stvaraoci u takvoj situaciji neće opstati ako su samo „pisci“; oni koji kreativno ne prihvate nove civilizacijske kodove predstavljaće puki anahronizam, što može imati šarma ali ne i istinsku relevantnost jer nema veze sa duhom epohe (a još manje sa budućnošću)... oni će, recimo, ličiti na imaginarnog Džojsa koji je Uliksa sastavio u usmenom (ili rukopisnom) heksametarskom obliku, poštujući više homersku tradiciju i pratekst romana (Odiseju) no kulturološku realnost sopstvene savremenosti (20. veka)...

Podnaslov vaše knjige Šta to beše „mlada srpska proza“? glasi: „Zapisi o ‘mladoj srpskoj prozi’ osamdesetih“. Kako bi izgledali slični zapisi iz Vašeg pera o postmodernim i fantastičnim autorima u kontekstu dvehiljaditih godina? Na koji način biste napravili paralelu između „mlade proze“ osamdesetih i mlade proze dvehiljaditih?

– Mislim da sam odgovor na ovo pitanje dao knjigom Šta to beše srpska postmoderna? (poslednjom u već pominjanom izboru iz 2011–2012, koji je izašao pod zajedničkim naslovom Damjanov: Srpska književnost iskosa). Nastavak tog odgovora radoznalo i sa radošću očekujem od vaše generacije, tim pre što su njegove prve naznake izazovne i meni lično, kao čitaocu, istinski zanimljive!

 Itika Jeropolitika@Vuk dolazi na dvestogodišnjicu objavljivanja Vukove Male prostonarodne slavenoserbske pesnarice, ali i na nepreciznu tridesetogodišnjicu objavljivanja Vašeg prvog romana, nazvanog Istraživanje savršenstva. Kako Sava Damjanov iz 2014. godine posmatra onog pisca koji je 1983. napisao Istraživanje savršenstva? I kako bi Sava Damjanov iz 1983. posmatrao autora koji je, nekoliko decenija kasnije, napisao Itiku Jeropolitiku@Vuk?

– Davno, na samim počecima mog književnog Puta, sanjao sam jedan san koji nikada nisam dosanjao. Ali, zato su mi se na tom Putu ostvarili neki drugačiji, neslućeni snovi! Sada mogu da kažem kako mi je Književnost podarila ono što mi se ni u najskrivenijim kutkovima mašte tada nije ukazivalo kao mogućnost. Namerno govorim samo o lepim stvarima i doživljajima, jer ružnih je bilo neuporedivo manje a njih i inače, kada se rastajem, nastojim da potisnem u podsvest.

Možda je ta nepredvidivost, budućnost koja mi je vazda donosila iznenađenja, zapravo bila nešto najuzbudljivije na mom višedecenijskom putešestviju kroz knjige i snove?! U svakom slučaju, spoznao sam Istinu: ono o čemu maštamo na Početku nikada se ne ostvaruje onako kako je izmaštano, mada se suština tih fantazmi ipak ostvaruju na neke sasvim drugačije, neočekivane načine. I to je dobro, to sudbini daje čar neizvesnosti i tajne, inače bi čitava životno-književna priča bila dosadna ili nekako unapred ispričana (makar u mašti). Oba Save Damjanova (i onaj iz 1983. i ovaj današnji) rekla bi sopstvenoj projekciji u buduće-prošlom vremenu: SNOVI SU TAKOĐE KRV I MESO ŽIVOTA (KAO I UMETNOSTI); AKO IH NEMAŠ, NEĆE SE NI OSTVARIVATI... A ONIMA KOJI SE USUDE, NIŠTA NIJE NEMOGUĆE!