Досије

Сима Пандуровић и Војислав Илић Млађи у Народној библиотеци Србије (прилог историји српске националне библиотеке)

Sineku(lt)ura

Дејан Ристић, Београд

Синекура, као појава, присутна је у српском друштву одувек. Као тешко излечива болест, синекуре су биле веома присутне у државној управи, јавном сектору, а посебно у установама културе. Занимљив пример синекура представља радно ангажовање двојице истакнутих српских књижевника Симе Пандуровића и Војислава Илића Млађег на пословима помоћника библиотекара (управника) Народне библиотеке Србије, као и покушаји библиотекара (управника) академика Јована Н. Томића да се избори са њиховом опструкцијом рада.

У раздобљу између два светска рата организациона и кадровска структура Народне библиотеке била је у потпуном нескладу са њеним значајем, улогом у области просвете, науке и културе, као са и величином и сложеношћу фондова и збирки. Члановима 6, 7, 9, 10. и 31. Закона о Народној библиотеци, који је Народна скупштина Краљевине Србије усвојила, а краљ Александар указом прогласио 1901. године, било је утврђено да Народном библиотеком непосредно руководи библиотекар (управник) коме су у томе асистирала два помоћника библиотекара, уједно руководиоци два одељења у оквиру установе. Члан 7. односио се на чињеницу да ,,Народна библиотека има два главна одељка: а) одељак за штампане књиге, и б) одељак за рукописе, карте и штампане слике". Чланом 9. било је дефинисано како ,,Народна библиотека има два помоћника, као шефове главних одељака...". Истим чланом било је одређено да ,,један руковалац долази на 25.000 свезака". Служба рачуноводства националне библиотеке, по члану 31. истог закона, налазила се под непосредним руководством једног од помоћника библиотекара коме би та обавеза била стављена у задатак.

Број стално запослених лица, која су била подељена на тзв. указне и неуказне чиновнике,[1] годинама је варирао у распону између шест и девет што није могло да задовољи ни основне потребе националне библиотеке, посебно у раздобљу адаптације нове зграде и пресељења библиотечких збирки и инвентара. Овде би требало указати и на чињеницу да је након пресељења у здање на Косанчићевом венцу, а по окончаним активностима на сређивању збирки, констатовано да је фонд Народне библиотеке садржавао више од 250.000 свезака различитог библиотечког материјала. Како је у том раздобљу Народна библиотека имала свега шесторо стално запослених (управник, помоћник управника, руковалац и тројица практиканата), а имајући у виду одредбе Члана 9. Закона о Народној библиотеци који је прописивао да један руковалац буде задужен за 25.000 свезака библиотечког материјала, било је потпуно јасно како та установа није располагала ни минимумом потребног, законом дефинисаног, стручног особља.

Недовољан број запослених није био и једини кадровски проблем са којим се њен дугогодишњи управник, историчар и академик др Јован Н. Томић континуирано суочавао. Из његових бројних обраћања ресорном Министарству просвете уочљиво је како је управник у више наврата указивао на лошу кадровску структуру, али и отворено критиковао Министарство стога што је у Народној библиотеци, противно специфичним и ускостручним потребама саме установе, запошљавало лица која нису показивала никакав интерес да се радно ангажују, већ се ту радило о отвореним синекурама.

Два случаја, у овом динамичном и по саму установу изузетно важном раздобљу, посебно су индикативна будући да су у питању били угледни српски књижевници који су свој посао у Народној библиотеци обављали крајње селективно, односно у случају једног од њих уопште га нису ни обављали. Проблем је утолико био сложенији што се радило о лицима која су, иако потпуно некомпетентна за обављање библиотекарског посла, била ангажована на одговорним дужностима помоћника руководиоца националне библиотеке и шефа два библиотечка одељења. У питању су били Војислав Илић Млађи[2] и Сима Пандуровић.[3]

У самом јеку четворогодишњег периода (1921-1925) преуређења здања на Косанчићевом венцу у Београду, његовог прилагођавања потребама националне библиотеке и постепеног преношења, класификације и стручне обраде збирки и фондова, управник Томић суочавао се са својеврсном сталном радном опструкцијом од стране свог помоћника Војислава Илића Млађег. О томе сведочи преписка између помоћника Илића, Министарства просвете и управника др Јована Н. Томића. Наиме, помоћник Илић је 29. марта 1922. године министру просвете Светозару Прибићевићу упутио молбу да му се одобри шестонедељно одсуство са посла услед чињенице да је боловао од оштећења врхова плућа са повременим хемоптоама, а ради боравка на чистом ваздуху. У прилогу молбе доставио је и одговарајуће лекарско уверење. Наредног дана министар је позитивно одговорио на Илићеву молбу и одобрио му шестонедељно одсуство са посла.

Истог дана, руководилац Народне библиотеке упутио је министру просвете опсежан допис у вези са случајем свог помоћника. ,,Не улазећи у питање болести констатоване код г. Илића и потребе њена лечења, спроводећи његову молбу за тражено одсуство, сматрам за потребно напоменути: 1. Да је у ово доба године илузорно бављење ма где у планини него само у за то удешеним заводима – санаториумима. 2. Чини ми се да г. Илић сада тражи одсуство од дужности зато што се уклања од послова, којих једном мора да се прими. Г. Илић је, на пример, дужан да се прими дужности руковања благајном. То је по Закону о Нар. Библиотеци и по Закону о Држ. Рачуноводству. Он је то досад стално избегавао. Зато је и посао, који се имао претходно свршити, и који би један књижарски помоћник свршио за три дана, радио више од двадесет дана, и тог истог дана, када га је завршио, поднео је молбу за одсуство. Даље, иако је г. Илић више од годину и по дана у Нар. Библиотеци и на таквом положају да мора бити упознат и с најкрупнијим и с најсуптилнијим питањима овакве установе и рада у њој, он је досад остао само при једном делу најелементарнијих послова, које је пре рата вршио обичан практикант (г. Данило Јовић). Остали послови библиотечки и задаци ове Установе нису га се ни најмање тицали, нити је он имао тежње да уђе у њих. Зато ја у њему досад нисам ни имао помоћника, а Установа сарадника на својој регенерацији. Од како је пак настало питање сеобе и уређења Нар. Библиотеке, најтежи и најглавнији проблем у животу ове високе културне националне установе, при коме је потребна сва сарадња свега њена особља, па и његова, њега се то питање апсолутно ништа није тицало, ма да су и обични послужитељи мислили о њему и узимали учешћа. Он је то стално избегавао, и у рад на успостављању ове установе мање је посвећен од библиотечких послужитеља.

Дакле, кад се ради посао у Библиотеци, за који је потребна сва снага библиотечког особља, и при коме помоћ са друге стране може само отежати рад и стварати забуну, па је за то још избегавам примити, г. Илићу био сам доделио најлакши посао који се може замислити. Он се уклања и од тога посла и ту своју намеру изјављује пред послужитељима. Он и даље, ни поступно, неће да уђе у питања библиотечка и да, ма и најмање, помогне у уређењу ове установе, да би што пре ступила у живот. И ја, уместо, да према Закону о Нар. Библиотеци и његовом положају, имам у њему стварног, законом предвиђеног помоћника, и да се с њим споразумевам о свима питањима, имам стварнога вршиоца дужности практиканта, а споразумевам се с дугогодишњим руковаоцем, неуказним чиновником г. Л. Мајзнером. Г. Илић не осећа колико је ово мало препоручљиво за њ и мало корисно за саму Установу, о којој морамо много мислити и за њу радити... Слободан сам још напоменути: да данас у Нар. Библиотеци треба радити, и то много радити, и да ја нисам створен од челика, да могу оправљати све послове: и библиотекара и благајника и секретара и преписивача, и радника и трчкарала, само за то да би у овој установи било синекура и скупо плаћених практиканата. Све док могу радићу предано за установу, али кад у томе будем малаксао, нека настави ко може."[4]

Овакво отворено, веома оштро писмо управника др Јована Н. Томића упућено претпостављеном министру Светозару Прибићевићу недвосмислено је указивало на неодговарајућу кадровску политику коју је у случају Народне библиотеке водило ресорно министарство. Имајући у виду да је сам руководилац установе био историчар, угледни научник, члан Српске краљевске академије који је својим приљежним радом и несумњивим ауторитетом у јавности током скоро четврт века колико се налазио на челу националне библиотеке (1903-1927) оставио неизбрисив траг у њеном раду, али и у српској култури, просвети и науци, садржај овог дописа може се сматрати истинским вапајем једног угледног посвећеника у књигу и библиотеке као својеврсна средишта и стецишта знања.

Његов апел, међутим, остао је без одјека. Након истека шестонедељног одсуства због опоравка, Војислав Илић Млађи поново се 7. маја исте године обратио министру просвете молбом да му се одобри продужење одсуства за још месец и по дана. Упознајући министра са тим да је током претходног одсуства користио преписану терапију, али да, иако је ,,сву обданицу већином проводио далеко од библиотечке прашине, на пољском ваздуху Кијева и Топчидера, његово здравствено стање није било побољшано."[5]  

Реагујући као и претходног пута, др Томић је 8. маја упутио допис министру просвете којим је подсетио на своју раније изражену бојазан како ,,г. Илић неће употребити своје одсуство тамо где се његова болест може и лечити. […] Г. Илић за разлог [свог новог одсуства] наводи да буде што даље од ,,библиотечке прашине". Истина захтева утврдити да г. Илић није никад осетио библиотечку прашину. Други су гутали ту библиотечку прашину, озбиљно у последње доба. Она је остала за мене, библиотекара, и за бедно плаћеног руковаоца и послужитеље, у којима имам једине помагаче у раду за рестаурацију и реорганизацију Нар. Библиотеке. Г. Илић се, нарочито у последње доба, бавио у најосветљенијој, најпроветренијој и најхигијенскијој дворани у Београду, и послом који нема никакве везе са библиотечком прашином; у дворани здравијој од сваког локала у коме је провео последњи месец и пô дана ,,на опорављању" и припремајући свој двадесетпетогодишњи јубилеј.

И раније сам нагласио и поново наглашавам: да г. Илић уопште бежи од великих послова, који су у току у Нар. Библиотеци, а не од прашине библиотечке. Из чистог човекољубља, из обзира према г. Илићу, као живом створу, и према његовој породици, треба му одобрити тражено одсуство, али с тим да се, у интересу своме и своје породице, озбиљно лечи, јер је његова болест опасна за средину у којој се налази, и у толико више што о томе не води рачуна, те пљује и гази где смогне, и најмање води рачуна о чистоти. Због тога је и боље што није овде. А и иначе Народна библиотека у овим најтежим часовима својега обнављања из основа не би добила ништа с њим, који има интересовања за ову установу само утолико, уколико се назива њеним чиновником и у њој добија своје принадлежности. Ако г. Илић има заслуга, о којима треба водити рачуна, нека се то чини и нека му се дâ положај без посла.[6] У Народној Библиотеци има да се ради много и сада и даље, и утолико пре што нема довољно и службеног особља. Задржавањем људи у њој који немају за њу никаквог интересовања и шиљањем у њу сличних, неће се њој помоћи. То је ако не онемогућити јој обнову, бар ускратити ту њену обнову, која се жељно очекује од свих научних, културних и интелектуалних средина. Ја молим Министарство да има ово на уму и да ме помогне у напорима око обнављања ове високе културне установе, у којој има да се ради и те колико. Продужавајући живот досадашњем систему, то се неће постићи."[7] 

Иза отворено негативно интонираних дописа у вези са активностима песника Војислава Илића Млађег у својству помоћника руководиоца Народне библиотеке стајали су разлози потпуног Томићевог незадовољства радним (не)ангажовањем свог првог сарадника. На овом месту требало би указати и на то да је Илић од раније био познат као особа ,,живог темперамента. Начитан је и интелигентан али му се у нарави грубост испољавала због чега га другови нису волелиˮ.[8] Треба подсетити и на чињеницу да је Илић 1905. године у селу Криви Вир код Бољевца починио монструозно убиство супруге Даринке, учитељице у тамошњој основној школи, због чега је био осуђен и на казну затвора.  Само стваралаштво Војислава Илића Млађег наилазило је на опречан пријем у јавности и код књижевне критике. Занимљиво је указати на то да је Илићев колега у Народној библиотеци, помоћник руководиоца установе и истакнути српски књижевник Сима Пандуровић, још 1920. године приметио како је Илић ,,толериран од књижевне критике због природно патриотских стихова који су задовољавали дневну потребу необразованијих читалаца".[9]  Исход оваквог стања међуљудских односа између руководиоца и његовог помоћника резултирао је премештајем Војислава Илића Млађег у Министарство правде, у звању инспектора.

Ни са својим новим помоћником, временом се показало, др Томић није имао више среће. Новоименовани помоћник руководиоца Народне библиотеке Сима Пандуровић, врло брзо по ступању на ту дужност, обратио се министру просвете 24. маја 1922. године молбом да му се одобри ,,четири месеца боловања с правом на примање плате и осталих принадлежности". У прилогу молбе доставио је и лекарско уверење из кога се дало закључити како је у том раздобљу патио од несанице, дрхтања прстију, лаког и брзог замарања, брзог мењања расположења после незнатног повода и других тегоба.[10] Овога пута министар просвете проследио је молбу помоћника Пандуровића његовом претпостављеном ради давања мишљења пре доношења одлуке.

И овога пута руководилац Народне библиотеке упутио је министру Прибићевићу опсежан допис са образложењем проблема са којима се установа суочава када су у питању били кадровски ресурси. Поновио је информацију како ,,Народна библиотека нема довољан број особља ни за обичне текуће послове а некамо ли и за тај огроман посао [опремање покретним инвентаром, пренос и похрањивање грађе у складу са стручним правилима]. Не буде ли Министарство водило рачуна о овој мојој представци и г. Пандуровићу дало вишемесечно одсуство од дужности, на коју није ни ступио и не ради посао који није ни окушао, сматрам за потребно да ћу и ја – као старији човек после вишемесечних напора не само интелектуалног него и физичког рада, са ослабелим живцима са невралгичним и реуматичним боловима, коме је куд и камо потребно лечење и одмор, - тражити вишемесечно одсуство, а о уређењу Библиотеке нека мисле и на њему нека раде служитељи и практиканти."[11]

Указујући на своје нарушено здравље, као последицу безмало дводеценијског рада у националној библиотеци, др Томић је нагласио и то како се никада није либио да се бави пословима који му нису били у надлежности (попут руковања благајном) или онима ,,прљавим ... који не доликују старешини ове угледне установе". У свом отворено критичком обраћању министру просвете руководилац националне библиотеке подсетио је да је у том раздобљу током кога су вршене активности на транспорту и стручном похрањивању и обради фонда све послове радио са ,,једним руковаоцем (неуказним чиновником) и са три послужитељаˮ. Указао је и на то како при свим тим активностима, које су биле у пуном јеку, није имао никакву помоћ од свог бившег помоћника Војислава Илића Млађег те да је питање ангажовања особе која би на том руководећем месту дала истински допринос раду националне библиотеке било потребно решити искључиво у интересу саме установе. ,,Нар. Библиотека није дом за изнемогле и нераднике, већ установа у којој треба радити, много радити", истакао је библиотекар. ,,Г. Пандуровић, који је пре неколико дана био у Н. Библиотеци, да ми се још неразрешен од своје раније дужности[12] представи, и видео шта га у овој установи чека изјавио је: да он није хтео овамо, али да је премештен због редукције у Уметничком одељењу: да он неће остати у Н. Библиотеци, а ни за живу главу радити послове који га очекују. Министарство је на тај начин нанело штету овој установи, и још једном више хтело да покаже како је Народна Библиотека место синекуре и нерада, у доба, кад се у њој ради по цео дан и преко прописанога времена, и без никакве накнаде за то." Закључујући своје обраћање министру, управник др Јован Н. Томић упутио је молбу да се Сима Пандуровић премести на неко друго радно место изван те установе културе, а да се Народној библиотеци дâ неко ко је спреман да у пуној мери у њој ради. У потпуности игноришући и одбацујући апеле др Томића министар Прибићевић је 30. маја те године одобрио четворомесечно плаћено одсуство Сими Пандуровићу.

Потписујући се звањем помоћника руководиоца Народне библиотеке Сима Пандуровић упутио је 30. августа писмо министру просвете у коме је оштро протествовао због односа др Томића према њему, тражећи повратак на своје претходно радно место у Министарству просвете или на неки други положај у оквиру тог ресора. Подсетио је како је указом од 28. априла исте године постављен за помоћника библиотекара Народне библиотеке, као и да се од 1. јуна налазио на четворомесечном плаћеном одсуству из здравствених разлога. У свом обраћању министру указао је на то како др Томић, из њему непознатих разлога, није био задовољан чињеницом да је управо он постављен за његовог помоћника. Такође, информисао је министра и о томе како је сутрадан по саопштавању те одлуке др Томићу у београдском листу ,,Трибуна" ,,публикован један инфаман напад" на њега. Шта више, Пандуровић је тврдио како је имао ,,уверење да је поменути напад у Трибуни инспирисао сâм Г. Томић, чије су везе са поменутим листом познате. Држим да ће се увидети да је после оваквога понашања Г. Томића према мени немогуће захтевати да сарађујем са Г. Томићем и да и даље останем на положају помоћника библиотекара Народне библиотеке."[13]

Демонстрацију намере да до коначног разрешења питања свог радног места задржи положај помоћника руководиоца Народне библиотеке, са свим припадајућим принадлежностима, али да уопште не долази у установу Пандуровић је исказао тиме што је, по окончању четворомесечног плаћеног одсуства одобреног ради лечења, 27. септембра упутио нову молбу министру просвете да му се одобри додатно плаћено одсуство у трајању од два месеца. Тридесетог новембра исте године и по трећи пут обратио се министру молбом да му се вишемесечно плаћено одсуство продужи за још три месеца. Обе ове молбе министар је одобрио.

О наставку својеврсне агоније са Пандуровићем др Томић је упознао министра просвете својим дописом од 2. новембра те године, по свему судећи необавештен да је у међувремену Пандуровић од министра добио ново двомесечно плаћено одсуство са посла. Известио је министра како Пандуровић ,,није употребио одсуство на што му је дато. Он је све одсуство преседео у Београду, никад не завиривши у Нар. Библиотеку. Тиме се он огрешио о члан 21. Закона о чиновницима грађанског реда који за такав поступак предвиђа казну.Али г. Пандуровић ма да зна да је добио четворомесечно одсуство, које истиче 30. септембра ни до данас, после више од месец дана, није се јавио на дужност у Нар. Библиотеци.Тиме се г. Пандуровић огрешио о члан 17. Закона о чиновницима грађанског реда, који прописује: Чиновник, који добивши дозвољено одсуство не би 15 дана по истеку рока на дужност дошао, и не би тај изостанак извинити могао, сматраће се да је дужност оставио, и место његово огласиће се актом министра за упражњено.Г. Пандуровић ни после 32 дана није се јавио на дужност нити је свој недолазак досад оправдао. Стога молим Министарство да према њему поступи по Закону и да тим ослободи Народну Библиотеку синекуриата у доба када су њој потребни само радници; да тим олакша преоптерећени државни буџет од нерадника и тим помогне решењу чиновничког питања, које улази у најактуелнију фазу, опасну по државу и по њен опстанак.Нека једном буде ,,Dura lex sed lex"! Јер ће се само тако лечити ово болесно стање и помоћи нашој држави, којој не треба прича ни молитава него рада, и само доброг и исправног, преданог рада."[14]  

Др Томић је, поред изузетне упорности у раду, на личном примеру континуирано демонстрирао одговорност, радиност и штедљивост, тражећи то исто и од својих малобројних сарадника у самој установи. Невољан да се помири са континуираном праксом ресорног министарства да у Народну библиотеку, на одговорном положају помоћника руководиоца и шефа одељења, ,,збрињава" лица која нису показивала никакву намеру да раде у тој националној установи Томић је 14. децембра 1922. године упутио још један оштар допис министру Прибићевићу. Изнова отворено пребацујући ресорном министарству како у случају Народне библиотеке негује праксу синекура др Јован Н. Томић је указао на погубне последице таквог поступања које су се огледале у опасности да се њено обнављање и потпуно уређење ,,одложи у недоглед". ,,Свет, коме је потребна Народна библиотека, и види да ова још није уређена, а не зна шта значи из хаоса створити овакву установу нити зашто се посао на томе не може убрзати, љут је на све што у њој раде, чак и преко законом одређеног времена, љут је на раднике у Библиотеци што немају двадесет руку уместо две, а не на саботере и на оне што беже од рада па прети нападима у јавности. Пошто није право да нападе и клевете у јавности подносе Установа и послу у њој предани радници, потписани, који на њено уређење троши сву своју снагу и све време, и при том има помоћ три мала чиновника и два послужитеља, у таквим случајевима бранећи и Установу и себе и своје марљиве сараднике од незаслужених напада износећи, право стање, из ког ће се видети шта је досад урадио овако мали број људи преданих раду, и шта би се још постигло кад би Библиотека на месту синекуриста имала раднике".[15]

Отворени сукоб између самог руководиоца и његовог помоћника наставио се и током наредне 1923. године. И док је први указивао на кршење закона и штету коју својим чињењем установи производи онај други, Пандуровић се у више наврата обраћао министру просвете изнова тражећи продужења плаћеног одсуства са радног места. Агонија је коначно била окончана указом краља Александра (Карађорђевића), од 14. јуна 1923. године, којим је пензионисао Симу Пандуровића. На тај начин Народна библиотека формално је, истина не на дужи временски период, остала без и једног помоћника руководиоца.

Тринаестог јула исте године, на предлог министра просвете, краљ Александар указом је за помоћника руководиоца Народне библиотеке поставио дотадашњег професора Друге мушке гимназије у Београду Светозара Матића. Тиме је макар делимично услишена више пута поновљена молба управника Народне библиотеке да се одговарајућим личностима попуне места његових помоћника.

Пракса синекура у Народној библиотеци Србије овиме није била трајно окончана, али је макар на извесно време заустављена. Отпор тој негативној појави која је урушавала темеље једне од централних установа заштите културног наслеђа, који је активно пружио управник, историчар и академик др Јован Н. Томић, редак је пример одговорног и стручног руковођења у области културе. Због тога, као и због бројних подухвата и резултата које је постигао, раздобље када се на челу српске националне библиотеке налазио др Јован Томић и данас се са правом сматра ,,златним периодом" у историји Народне библиотеке Србије.

Аутор је историчар и архивиста из Београда

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк) 

[1] ,,Указни чиновници" били су они државни службеници које је указом постављао владар, на предлог ресорног министра просвете; у питању су били управник и његова два помоћника; ,,Неуказни чиновници" били су државни службеници са нижим звањима (руковалац, практикант, служитељ и др.) који су заснивали радни однос у Народној библиотеци на основу посебне одлуке министра просвете.
 

[2] Војислав Илић Млађи рођен је 1877. године у Ореовици код Пожаревца. Школовао се у родном селу, Пожаревцу и Београду где је завршио Правни факултет. У књижевности се јавио као врло млад. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. Његове песме биле су омиљено штиво између два светска рата. Писао је родољубиву, религиозну и љубавну поезију, снажну, отмену, горљиву и национално обојену. Његови стихови уклесани су на маузолеју у оквиру Српског војничког гробља у Солуну. Умро је 1944. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

[3] Сима Пандуровић рођен је у Београду 1883. године. Учествовао је у Првом светском рату, али је због болести отпуштен кући. Због једног говора који је одржао на збору 1917. у Ваљеву интерниран је у логор у Болдогасоњ, а потом у Нојзидл ам Зе (Neusiedl am See у данашњој Републици Аустрији) где је остао до завршетка рата. Рано је почео да пише песме, а истовремено је радио на издавању и уређивању часописа. Пандуровићево књижевно дело је обимно и разноврсно. За време Првог светског рата Друштво хрватских књижевника издало му је сабране песме под насловом „Оковани стихови“. По ослобођењу ова збирка је допуњена и објављена у Београду под насловом ,,Стихови". Последња његова збирка песама „Песме“, садржала је 109 песама које је он сам изабрао уз изјаву да све остало што је написао у стиху одбацује као да није написано. Једна од његових познатијих песама је „Светковина“. Бавио се књижевном критиком и превођењем дела француских и енглеских писаца (Молијер и Шекспир). Преминуо је 1960. године у Београду.

[4] Гаврило Ковијанић, Архивска грађа о Народној библиотеци у Београду 1821-1944, књ. 3 (1918-1944), Београд 1992, 121-122.
 

[5] Исто, 122.
 

[6] ,,Заслуге" о којима је у своме обраћању министру просвете говорио Јован Н. Томић односиле су се на Илићево изразито патриотско песништво које је још за његовог живота било од стране књижевне критике оцењено као анахроно и са јаким примесама позноромантичарске естетике, али зато веома добро примљено у најширој јавности и код државних структура.

[7] Гаврило Ковијанић, Архивска грађа о Народној библиотеци у Београду 1821-1944, књ. 3 (1918-1944), Београд 1992, 123-124.

[8] Дневни лист ,,Политика" 27. јула 1905. године, 2.

[9] Миливој Ненин, Једна заборављена антологија : С-авети критике, с-окови поезије : огледи из књижевне историје и критике, Нови Сад 1990, 61.

[10] Гаврило Ковијанић, Архивска грађа о Народној библиотеци у Београду 1821-1944, књ. 3 (1918-1944), Београд 1992, 124-125.

[11] Исто, 126-128.

[12] Сима Пандуровић претходно је радио као референт у Уметничком одељењу Министарства просвете.
 

[13] Гаврило Ковијанић, Архивска грађа о Народној библиотеци у Београду 1821-1944, књ. 3 (1918-1944), Београд 1992, 130-131.
 

[14] Исто, 129-130.

[15] Исто, 134-135.