Досије

Британска штампа о прогонству краљице Наталије из Србије 1891. године

Дејан Ристић, Београд

АПСТРАКТ: Нарушени супружнички односи између краља Милана и краљице Наталије временом су довели до развода брака, али и захлађења у односима са наследником краљем Александром. Кулминацију неспоразума између саме краљице-мајке Наталије и краља Александра представљало је прогонство владарке из њене земље до кога је дошло 1891. године. Потпуно јаван и веома непријатан след догађаја, укључујући и чин прогонства краљице-мајке, изазвао је политичку кризу у Србији и веома узнемирио домаћу и европску јавност. Бројни британски дневни листови и магазини детаљно су извештавали о немилим догађајима који су се одигравали у Београду што је додатно нарушило међународни углед Краљевине Србије.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Краљица Наталија, прогонство, краљ Александар, Београд, Србија, дневни листови, новински чланци, Уједињено Краљевство.

Непријатан и по српску јавност и политичку стабилност нежељен развод брака краља Милана и краљице Наталије, до кога је дошло 1888. године, представљао је кључни корак ка кулминацији дугогодишњих лоших односа у владарској породици. Вишеструка криза коју је развод владарског брака изазвао у самој краљевини нашла је своје одјеке у високим политичким круговима и штампи водећих европских држава. Као својеврстан наставак те кризе и нарушених породичних односа унутар династије Обреновић три године касније дошло је и до прогонства краљице-мајке Наталије из Србије.

По свом току буран и посве јаван, а по својој специфичности веома интригантан, тај догађај узбуркао је европску јавност. Чињеница да су се краљ Александар, Министарски савет и Народна скупштина определили да донесу акт којим је одлучено да владарка буде прогнана из њене домовине представљао је редак преседан и као такав изазвао је узнемирење и незадовољство српске, али и европске јавности. О догађајима из 1888. и 1891. године, као и о одјецима развода брака владара и прогонству краљице-мајке Наталије драгоцена сведочанства представљају извештаји српског краљевског дипломатског представника у Лондону.  Сама одлука краљице Наталије да јавно изрази своје незадовољство нежељеним исходом брака са краљем Миланом привукла је знатно интересовање британске јавности која је са пажњом, посредством опширних текстова у водећим дневним листовима и магазинима, пратила непријатна дешавања на српском двору.

О великој нелагодности коју је изазвао развод владарског брака, као и услед чињенице да се читав тај процес одвијао пред очима јавности, сведочи и извештај српског дипломатског представника у Лондону Александра Јовичића који је у депеши министру иностраних дела од 27. јуна/9. јула 1888. године известио „да је Њено Величанство Краљица послала Пал-Мал Газети све телеграме односно развода брака. Плакарди[1] вечерас свуда о томе. Ближе поштом. Молим за обавештење - част ми је послати у прилогу једну страну Пал Мал Газете, на којој су отштампани десет телеграма између Њеног Величанства, Господина Председника Министарства и Господина Митрополита, уз један примерак плакарда, који су вечерас на све стране по Лондону изложени, и који ми је доста тешко било набавити.  О овој painful[2] афери новине су почеле из нова да пишу од прошлог петка.Част ми је приложити овде и један исек неких новина, који ми је пре 5-6 дана један познаник послао, као и једну крајње импертиментну нотицу коју сам извадио из Пал Мал Газета од 6 Јула п.р.[3]Тајмс и Стандард донели су опширне телеграме од својих бечких, односно берлинских коресподената о овој ствари, но почем знам да оба ова листа примате, сматрао сам за излишно да вам их пошљем.Не знам како ћу код Лорда Мера[4] на ручак у среду, који је приређен у прославу 50-то годишњице крунисања Краљице Викторије, ако недобијем од вас никаква упуства.ˮ[5]

Но, след непријатних догађаја унутар српске владарске породице није био окончан самим бурним разводом брака краља Милана и краљице Наталије. Брижна у односу на своје једино дете и владара Србије, намерна да му активно помогне у вођењу државне политике, краљица Наталија убрзо се нашла у ситуацији знатно поремећених односа и са краљем Александром. Несагласје младог краља и краљице-мајке суштински је нарушило и однос детета и родитеља. Енергична, упорна и неретко непопустљива у својим ставовима и принципима, краљица-мајка Наталија временом је младом краљу и делу политичке елите постала оптерећење које је требало елиминисати. Процес, који се показао незаустављивим, кулминирао је током марта 1891. године када је донета одлука да се краљица Наталија прогна из Србије. Владарка је тој одлуци пружала активан отпор који је наишао на подршку дела српске и европске јавности која није могла да разуме и прихвати чињеницу да син протерује сопствену мајку.

Иако је почетком те године долазило до назнака да се непомирљивост краља Александра и краљице Наталије могла ублажити, а коначни исход (прогонство) као једино решење отклонити, однос мајке и сина бивао је све сложенији и оптерећенији обостраним неразумевањем. У српској и европској јавности и политичким круговима спекулисало се чак и о наводној спремности власти у Београду да примене силу у случају да краљица-мајка Наталија одбије да мирним путем напусти своју земљу. Тако је Александар Јовичић 24. априла/6. маја исте године известио министра иностраних дела о томе како ,,данашњи Times јавља, да ће српска влада кроз недељу дана употребити силу, против Њ. В. Краљице матере, ако се успротиви резолуцији скупштинској, да остави Србију. Почем су њени служитељи наоружани за отпор, то кућу чува једно одељење пешадије од среде. Спомињу се пасажи из прокламације, коју ће Краљица изговорити на случај прогонства.ˮ[6]

Ипак, о надама да је макар могуће избећи насиље током спровођења одлуке о прогонству краљице, од чега су многи стрепели, сведочила је и Јовичићева депеша упућена 25. априла/7. маја 1891. године из Лондона министру иностраних дела. ,,Данашњи Тајмс саопштава, по своме бечком дописнику да су сви изгледи да ће се Краљичино питање мирним путем решити, јер је здравље Њ. В., у последње време, доста попустило, и да су јој лекари саветовали да што пре промени климу. Врло је вероватно, с тога, да ће Њ. В. кроз који дан отпутовати, но с тим, да се може, у свако време, опет вратити у Србију.“[7]

Тако интониран осврт у штампи није, међутим, био утемељен у чињеницама. „Београдски кабинет", писало је већ у наредном ,,Тајмсовом" извештају из српске престонице,,,решио је одлучнo да изврши пошто по-то резолуцију скупштине односно Краљице Наталије. Ако се Њено Величанство не предомисли у последњем часу, она ће се на силу прогнати кроз недељу дана. Кућу, у којој станује Екс-Краљица у Београду, чува од прошле среде једно оделење пешадије, под командом једног вишег официра, коме ће се евентуално наредити да уапси Краљицу и њену свиту, и да спроведе целу партију до границе. Ову је меру изазвао факт, што су се Краљичини служитељи наоружали и изјавили намеру да ће да се одупру сваком покушају да се њихова Госпођа уапси.Једне пештанске новине публиковале су извод прокламације коју Краљица Наталија намерава да изда српском народу, на случај њеног примљеног одласка из Београда. У истој је Краљица ставила себи у задатак да покаже, да је њено прогонство један незакон акт, и да пружа довољно основа за оптужење владе. Да овај последњи навод представи што вероватнијим Њено Величанство доказује, да је резолуција скупштине само један прост израз жеље, а никако обвезе за владу, која је једина одговорна за повреду устава. На завршетку Краљица помиње услуге које је учинила земљи, и факт да је жртвовала велики део свога имања у цељи ослобођења Србије од турског Господарства. Она апелује на народ да заштити Њеног сина, кога се нада опет једном загрлити кад постане пунолетан.ˮ[8]

У следећем извештају министру иностраних дела који је упутио 2./14. маја 1891. године Јовичић је пренео садржај написа из лондонске штампе која је извештавала како се наводна ,,задовољавајућа промена у Краљичином питању објашњава, у овд. јавном мнењу, помирљивим тоном у одговору Њеног Величанства на ноту Госп. Министра Председника, којом јој је достављена резолуција Скупштине, а сада се опет доводи више у свезу с путовањем Г. др. Вујића у Петроград и изјавом рускога Цара, да се Његово Величанство нада, да се српска влада неће наћи принуђена да употреби насилне мере противу Краљице Наталије.ˮ[9]

Те и такве наде врло брзо показале су се неоснованим. Већ 6./18. маја Јовичић је известио министра иностраних дела о актуелној реакцији краљице-мајке Наталије на одлуку Народне скупштине о њеном прогонству из Србије. ,,Јучерашње новине, The Sunday Times, које само у недељу излазе, јављају, по једном Ројтеровом телеграму да су Господа Председник Министарства и Министар Унутрашњих Дела у петак били примљени код Њеног Величанства Краљице – матере, и провели читав један сахат у разговору, којом је приликом Њено Величанство изјавило, да јој устав ујемчава становање у Србији, и да Она неће напустити Београд од своје воље.“[10]

Како није могло доћи до компромиса између српских власти и краљице-мајке одлучено је да се одлука о њеном прогонству, упркос свим ризицима по јавни ред и мир, али и политичку стабилност земље, спроведе. Након што је извршена одлука о прогонству краљице–мајке Наталије из Србије, министар иностраних дела упутио је 7./19. маја 1891. године свим српским дипломатским представницима шифровану депешу следеће садржине: ,,После безуспешних покушаја склонити бившу Краљицу на добровољно удаљење до пунољетства Краљева, наређено је Министру унутр. дела извршење резолуције. Чиновници којима поверено извршење, због многих обзира према Краљици, дали времена да се демонстранти скупе. Краљица је то поверење злоупотребила давши преко служитеља демонстрантима нужне знаке, и кад су се кола кренула на Савску станицу, демонстранти напали на жандарме, коње испрегли и Краљицу вратили. Чим влада извештена, наређено одмах да војска измаршира и демонстранте растера. Демонстранти су се бацали каменом на војску, војници пуцали у вис, било је тројца рањених. Око 9 часова вече биле улице чисте. Цела ноћ на миру. У зору опет власт отишла у стан Краљичин. Она села у кола и у пратњи каваљерије отишла на жељезницу, прешла у Земун без икакве демонстрације. Потпун ред влада у вароши.ˮ[11] Та вест одјекнула је широм Европе додатно појачавајући интерес јавности да сазна све детаље тако немилог чина учињеног над једном женом и краљицом-мајком.

Колико већ 8./20. маја исте године Јовичић је детаљно известио министра иностраних дела о томе да му се ,,чини да, од како је чувени Кортумски херој ђенерал Гордон погинуо, нисам до данас, за време свога бавлења овде, још видео веће узбуђење по лондонским улицама, него што је то било јуче и данас, кад су се на све стране могле видети изложене познате објаве овдашњих продавача новина, на којима беху исписане, огромним словима, ексцентрична надглавља о Краљици Наталији, и која би, дотични утакмичари, што их боље грло доносаше монотоно повторавали: Прогонство Краљице Наталије! Очајна борба у Београду! Триумфални повратак! Краљица Наталија оставља Београд! итд. итд. Па онда оно журно куповање новина од стране публике, и још журније гутање сензацијоних и мелодраматичних вести: Као да су наше власти морале два пута да изваљују врата на Краљичином стану; да је се Краљица отимала и вриштала кад су је жандари силом донели у кола, да је млади Краљ плакао кад је чуо шта се ради с његовом матером; да је крв потекла улицама и цело једно оделење војске, заједно с официрима, било рањено; да је Краљица морала да преклиње свет да је више не бране, и да је једва имала времена да само баци један огртач насе, кад су је јуче жандари силом из њеног стана извукли! итд. итд.

Оваким описивањем сажаљевајућих сцена у Београду одликовала се нарочито нижа вечерња преса, док су остали листови с више или мање достојанства о њима писали.Мени је жао што ми је немогуће послати вам потпуне преводе оних дугачких телеграма (нарочито Стандаровог дописника) и уводних чланака, јер се бојим да ћу одоцнити за вечерњу пошту, а рад сам да вам овдашње вести што пре дођу до руку. Док се јуче по подне још није знало да је влади ипак испало за руком да резолуцију Скупштине у дело приведе, St Jamess Gazette, један од озбиљнијих вечерњих листова, донео је следећи параграф о истом предмету:Краљица Наталија треба да је сада срећна жена. Oна је била јунакиња једног драмског догађаја; београдски ђаци вукли су је у триумфу по београдским улицама, где је био и један мали émente и пало нешто крви, све за њен рачун! Не могуће је у напред рећи како ће се ма који догађај свршити који се тиче ове vivacious lady; али српска влада би сама себи спремила недаћу, кад не би извела своје намере постојано и без одлагања. Дозволити Краљици Наталији да остане у Београду после јучерашњег догађаја, била би казнима и опасна, слабомоћност. Српски Намесници и влада показали су толико обазривости колико је било са сигурношћу могуће. Све од како је Краљ Милан абдицирао, Краљица Наталија била је оштар трн у телу владином, и што је више време пролазило, њене интриге биле су све чешће, а њено денонсирање свију оних који су њој противни све горе; тако да изгледа да се не може шта друго учинити, него пребацити је преко границе.“[12]

О тежини кризе изазване одлуком да се прогна краљица-мајка Наталија, као и о великој узнемирености српске јавности тим поводом, али и о интересовању у водећим европским престоницама говори и интервју који је један од краљевских намесника Јован Ристић тих дана дао новинару утицајног лондонског дневног листа ,,Тајмс". Садржај интервјуа детаљно је у извештају министру иностраних дела од 14/26. маја 1891. године пренео српски краљевски дипломатски представник у Лондону Александар Јовичић.

,,Јутрошњи Тајмс има велики телеграм, саопштавајући interview свога коресподента са Господином Намесником Ристићем. Предмет, наши последњи догађаји и данашња ситуација. Тон, favorable влади.[…]У самој ствари, Тајмс има данас два саопштења о нама, под насловом Балканске државе, и оба су датирана 25-ог Маја, само једно је представљено као да је послато из Беча, а оно друго о разговору с господином Намесником, из Београда. […]Телеграм о „interview“-у гласи у српском преводу:Ја сам био примљен од Г. Ристића, првог Намесника Србије, с којим сам имао интересан разговор, који је трајао више од 2. сахата. Г. Ристић је изјавио своје сажалење о кобним догађајима који су се десили приликом прогонства Краљице Наталије, и казао је, да се маладроит начин, којим је прогонство извршено, има приписати несрећном оптимизму Министра Унутрашњих Дела, поред кривичне нерешимости и неувиђавности оних којима је тај посао био поверен. Прешавши на саму ствар прогонства бив. Краљице, Намесник је споменуо, да је било наступило време за одлучан корак, који се није могао даље одлагати, имајући у виду резолуцију, коју је Скупштина донела Марта месеца. Немогућност преговарања с бив. Краљицом на ма каквом разумном основу, демонстрирала је већ небројено пута. Она је сваки покушај за компромис предусретала са одлучним non possumus.

 Г. Ристић је за тим пропратио историју краљевске размирице од почетка 1880 год. У то време он је био на влади, и успео је да удејствује споразум који је одклонио јавни скандал. Кад је се свађа понова појавила, Напредњаци су били на влади, и Краљица је пала у руке злим саветодавцима, који су јој ишли на руку за своје политичке цељи. Да је усвојила онај предлог, који јој је био учињен кад је била у Висбадну 1888, развод брака не би никада наступио, а њеном сину било би дозвољено да станује с њом за девет месеци на годину. Последица непристанка на тај предлог била је, што је син одузет од ње, и брачна парница поведена. Доцније, кад је дошла у Париз, она је изјавила жељу да прима понуђене јој услове у Висбадну, али тада је било доцкан. У Јалти је одбила споразум према коме би могла долазити у Србију два пута на годину, с Краљевским почастима, а доцније, кад је опет било доцкан, изгледала је наклоњена да прими те услове.Кад је дошла у Србију 1889, Намесници нису јој стављали никакве сметње на путу да види свога сина. Тешкоћа је, међутим, наступила усљед факта што је млади Краљ, који је предан своме оцу, показивао највећу одвратност (reluctance – répugnance) да види своју матер, и однос између Краљице и њеног сина био је ограничен на неколико усиљених састанака приликом извесних свечаности. У последње време Краљица је предузела последњи корак којим је учинила своје дуже бавлење у Србији немогућим, управивши на Скупштину један меморандум, у коме напада Намесништво, владу и митрополита, тиме покушавајући да направи политички капитал за своје пријатеље напредњаке. За овим је следовала одлука Скупштине, којом се влада овлашћује да предузме мере усљед којих би Краљица напустила земљу.

Влада је учинила и последњи покушај у цељи мира, напоменувши да ће дозволити да одлука остане мртво слово ако се Краљица повуче својевољно, у ком ће случају имати све Краљевске почасти кад се буде опраштала са својим сином, и имати Краљевску пратњу. То је одбијено, но влада је ипак допустила да још један месец прође, како би дала времена Краљици да се предомисли. Као и у ранијим приликама, Краљица ће сигурно жалити што није усвојила овако корисне услове који су јој нуђени.Што се тиче будућности, Г. Ристић се не боји да ће се икакви немири изродити. Сељаци, који образују огромну већину становништва, са свим су равнодушни. У земљи нису држани никакви скупови, нити су какве ременстрације упућиване на владу. Земљи се неће више досађивати простом једном дворском размирицом, коју су Краљица и њени саветодавци претворили у национално питање. Србија, казао је Г. Ристић, не постоји само за Краљевске супружнике, и несме више бити позорницом њихових зађевица. Ма какве да су погрешке Краља Милана, он је показао мудрост абдицирајући на свој престо пре 2. године, а што је сада драговољно напустио земљу, он је радио у најбољем интересу за династију Обреновића. Краљица, пак, поткопавала је престо свога сина, и њено присуство у земљи није се могло дуже трпети.ˮ[13]

У наставку исте опширне депеше упућене министру иностраних дела, Јовичић је пренео садржај још једног текста објављеног тога дана у ,,Тајмсу". ,,Краљица Наталија приспела је јуче у Јаш, а после одмора од 2. часа продужила је пут у Одесу. Г. де Гирс, руски конзул, отпратио је Њено Величанство до румунске границе.“–Наш народ лепо каже:свако чудо за три дана. Вести, које су биле изазване последњим кобним трзавицама у Србији, у овд се преси све ређе и ређе помињу. Јавно мнење изгледа да је засићено и не жели више да се занима с питањем нашега дворског спора, које је, као по неком злом удесу, кулминирало употребом силе и – крвопролићем... Лондонске новине донеле су, при свем том, многе непријатне детаље у свези с тим судбоносним догађајима; није изостало ни описивање сентименталног праштања извесних београдских кругова с бившом Краљицом у Земуну; даље, да ће Краљичин адвокат подићи кривично ислеђење противу владе за незаконо поступање према њој, као и да ће се тушта и тма интерпелација поднети о томе Скупштини; да ће Г.Г. Пашић, Вујић и Ђаја дати оставке; да су неки официри и чиновници отпуштени из службе; да је Краљ – отац интервјуиран у Паризу, и шта је он о свему казао итд. итд. – гласови, који су се могли напабирчити из домаћих и суседних листова, те с' тога нисам ни сматрао за нужно да вам на њих раније обраћам пажњу. Међутим, као што рекох, данас већ овде изгледа као да је цела ствар предата забораву, и да је у престоници нашој повраћен потпун мир и поредак, са сигурношћу и поверењем.ˮ[14]

Упркос покушајима краљевског намесника Јована Ристића да прогонство краљице-мајке Наталије из Србије представи као омањи догађај без посебног значаја по унутрашњеполитичке прилике у земљи, као и по њен међународни углед чињеница је да је тај поступак унео оправдано узнемирење код становника Србије, али и изазвао неочекивано велико интересовање широм Европе. Саму суштину тог догађаја карактерисало је то што су прогонства владара у том раздобљу у Европи била изузетно ретка, али и начин на који је то спроведено под окриљем ноћи и уз ангажовање оружаних снага, а све то против једне жене.

Сличан догађај који је такође заинтригирао јавност у Европи, а који би се само донекле могао упоредити са прогонством краљице-мајке Наталије из Србије, односио се на одлуку Народне скупштине Француске Републике из 1886. године да трајно прогна претендента на француски престо грофа од Париза његовог прворођеног сина принца од Орлеана, као и принца Наполеона и његовог прворођеног сина принца Виктора.[15] Овде најпре треба имати у виду чињеницу да се радило о одлуци законодавног тела једне републике да са националне територије прогна водеће чланове бивше владарске породице, док је у српском случају дошло до тога да је сам владар, у координацији са највишим органима извршне и законодавне власти, решио да са тла монархије прогна сопствену краљицу.

Мотиви политичких првака Француске Републике недвосмислено су објашњени у извештају српског краљевског посланика у Паризу Јована Мариновића упућеног 14./26. јуна 1886. године министру иностраних дела. ,,Пристанком Сената на решење Камере Депутата о прогнанству Принчева, ово раздражљиво питање добило је предвиђени резултат, и Принц Наполеон са Принцом Виктором, као и Граф Париски са Херцогом Орлеанским, удалили су се из Француске. […] Прогнанством Принчева оличене су претензије Монархиста у Француској, и прелом између Консерватора и Републиканаца постао је већи него икада досад. Република је у свом аукторитету начета, и показавши се поплашена, изгледа да је слабија него досад. Она ће на стази гонења, и искључавања свега, што не иде у прилог Републици, све даље и даље ићи, и мало по мало може довести земљу у велике кризе, којих коначни излазак није лако предвидити, но које на сваки начин отварају врата врењу и борбама, које ће престиж Француске и у унутрашњости и у спољној политици све више и више ослабљавати. Пријатељи ове земље морају зацело сажаљевати правац, на који су крајње партаје Републиканске навеле Министарство г. Фресинеа. Кад је питање Принчева поново изнешено пред Камеру, тешко је било дати му другчије решење, а да се то не протумачи као успех и победа принчева; сва је дакле погрешка у том, што се је ово питање нестрпељивосћу, мржњом и зависћу Републиканаца изнело на среду, и подигло на значај једног политичког питања.ˮ[16]

Исправно тумачећи последице прогонства чланова бивше француске владарске породице из њихове домовине српски краљевски посланик Јован Мариновић, и не слутећи, дао је оцену и вредносни суд догађаја који ће се свега пет година касније одиграти и у његовој земљи, и то са бурнијим и далеко непријатнијим током и исходом.

Аутор је историчар и архивиста из Београда

[1] Плакати.
[2] Painful (енг.) – болно, непријатно.

[3] п. р. (по Римском) – по Грегоријанском календару.

[4] Лорд Мер = Lord Mayor of London (енг.) – градоначелник Лондона.

[5] АС, МИД, ПО, 1888, Ф II, И/4, дос. III.

[6] АС, МИД, ПО, 1891, Ф III, К/3, дос. V.

[7] АС, МИД, ПО, 1891, Ф II, И/5, дос. V.

[8] Исто.

[9] Исто.

[10] Исто.

[11] АС, МИД, ПО, 1891, Ф III, К/3, дос. V.

[12 АС, МИД, ПО, 1891, Ф III, К/3, дос. V.

[13] АС, МИД, ПО, 1891, Ф II, И/5, дос. V.

[14] Исто.

[15] АС, МИД, ПО, 1886, Ф III, П/4, дос. I.

[16] Исто.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)