Досије

Сер Артур Еванс о Србима и Србији (1885)

Дејан Ристић, Београд

Први сусрет сер Артурa Евансa (Sir Arthur John Evans, 1851-1941) са балканским пределима одиграо се током Херцеговачког устанка 1875. године када се са братом Луисом запутио у правцу Босне и Херцеговине.

Стигавши у Славонски Брод почетком августа браћа су од стране локалних аустроугарских власти на кратко била лишена слободе под сумњом да би могли бити руски шпијуни, али су убрзо ослобођени. На тло Отоманског Царства ступили су прешавши реку Саву код Босанског Брода да би се упутили ка Сарајеву и Дубровнику. Контрасти са којима су се сусретали током пропутовања од Босанског Брода до Сарајева утврдила су браћу у уверењу да управо река Сава представља својеврсну цивлизацијску и културолошку границу између Европе и Азије.  

Опчињен оријенталним призорима, али и под снажним утисцима немилосрдних сукоба и бриталности током окршаја отоманских трупа са побуњеним Србима, Артур Еванс бележио је све са чиме се сусретао, али је истовремено правио и бројне цртеже (скице) личности и сцена које су му привукле пажњу.

По повратку у Велику Британију Еванс је своје белешке и цртеже преточио у драгоцену књигу која је убрзо објављена под насловом Through Bosnia and Herzegovina(1876).[1] Књига је доживела изузетан пријем код читалаца те је 1877. године из штампе изашло и друго издање.

Будући да је ненадано и неочекивано постао ,,стручњак" за Балканско питање, угледни британски дневни лист Manchester Guardian ангажовао га је 1877. године као свог специјалног извештача и послао у Босну и Херцеговину где је био непосредни сведок репресалија отоманских власти и јединица над српским хришћанским становништвом као последица минулог Херцеговачког устанка, као и Првог Српско-турског рата.

Године 1878. Артур Еванс оженио се Маргаретом, кћерком британског дипломате Едварда Августуса Фримана (Edward Augustus Freeman) који је био на служби у Сарајеву. Млади пар одлучио је да се настани у Дубровнику где су убрзо купили вилу Casa San Lazaro. Артур Еванс је наставио своју новинарску каријеру отворено изражавајући негативан став у вези са аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине. Сматрао је да промена господара у случају ове до тада отоманске области није донела никакав бољитак локалном становништву. Услед јавно изношених антиаустроугарских ставова Еванс је 1882. године ухапшен под сумњом да је био британски тајни агент и провокатор. После неколико месеци протеран је са аустроугарског тла те се брачни пар настанио у Оксфорду.

Године 1884. године Артур Еванс именован је за управника (,,чувара") Асмолијског музеја у Оксфорду (Ashmolean Museum). Управо у то време дошло је и до првог непосредног контакта српских дипломатских представника у Уједињеном Краљевству са Артуром Евансом.

Угледни историчар и тадашњи српски краљевски посланик при двору Светог Џејмса у Лондону Чедомиљ Мијатовић први сусрет са археологом Артуром Евансом имао је 10. и 11./22. и 23. новембра 1884. године током боравка у Оксфорду. О активностима које је имао у древном универзитетском средишту посланик је депешом обавестио министра иностраних дела у Београду. ,,У Oксфорду сам провео јучерањи и ономадашњи дан (22 и 23-ћи по нов.) и имао прилике да се видим с великим бројем професора и иначе књижевничких целебритета. Како су г. и гђа А. Еванс приредили у Асмолијском Музеју и једну малу изложбу народних рукотворина из Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и Бугарске, то је природно било да су господа, која су ми том приликом претстављана била, говорила већином о Србији и њеним суседним земљама. Могу вас уверити да, судећи по речима њиховим, изгледа да је у Оксфорду све што заузима угледнији положај, задахнуто најживљим симпатијама за нас. Професор Фриман, чувар музеја Асмолијског Артур Еванс, професор Морфил (који има дивну библиотеку српских и хрватских књига, говори српски и сад баш издаје на енгл. Законик цара Душана) […] просто су занесени ентузијасте за слободу и самосталност словенских народа на истоку. Изложба југословенских рукотворина, и ако је мала била и чинила тек један део веће једне комбиноване изложбе разних интересантних предмета, обраћала је на себе много пажње", закључио је у свом извештају посланик Мијатовић.[2]

Прво помињање Артура Еванса у српским дипломатским списима штуро је и, осим општег утиска да су поједини истакнути оксфордски универзитетски професори и стручњаци међу којима се налазио и Еванс отворени заговорници стремљења јужнословенских народа за слободу и самосталност, не пружа детаљније информације о политичким ставовима тог угледног научника и истраживача. 

Но, Артур Еванс је наредне 1885. године, уочи и у време кулминације српско-бугарске кризе која је прерасла у отворени рат две младе балканске државе, у неколико наврата јавно изнео своје ставове у вези са појединим јужнословенским државама, укључујући ту и Краљевину Србију.

И док се у раздобљу које је претходило оружаном нападу Краљевине Србије на Кнежевину Бугарску Еванс позитивно изјашњавао по питању тежње јужнословенских народа и Грка да ослободе своје сународнике од вишевековне отоманске доминације, убрзо по почетку рата врло оштро је наступао критикујући Краљевину Србију и оптужујући је за освајачке претензије у односу на свог источног суседа.  

У депеши од 7./19. септембра 1885. године посланик Мијатовић известио је министра иностраних дела у Београду о томе како ,,Г. Артур Еванс у једном писму штампаном у данашњем „Тајмсу“ осуђује идеју да се Србији од Бугарске компензација даје а речито казује како сва Стара Србија, са Скопљем у коме се „Душан крунисао“ и са свима осталим „светим местима српским“ треба непремено да Србији припадне. Његово писмо прави добар ефекат. И панславистичка Пал-Мал-Газета вечерас га је прештампала."[3]

Свега неколико дана касније, у депеши министру иностраних дела у Београду од 9./21. септембра 1885. године посланик Чедомиљ Мијатовић, поред осталог, пренео је и део садржаја чланка који је Еванс објавио у дневном листу Manchester Guardian. ,,Познати енглески научењак г. Артур Еванс," писао је српски посланик, ,,сад је управо стигао са свога пута кроз Албанију, Епир, Македонију и Стару Србију. У једним новинама енглеским (Manchester Guardian од 16 ов. м.) он је наштампао опширан и врло занимљив опис са свога пута. За сад из њега саопштавамо само ову једну партију која следује: ,,Кад узмемо у поглед с једне стране овај покрет међу Бугарима а с друге стране велику раздраженост у Албанији онда се чисто не може веровати да се Србија неће користити овим приликама те да осигура своје интересе у Старој Србији и у Косовском вилајету. Истовременим наступањем српске војске из Врања и Куршумлије, два кључа од целог стратегијског положаја, на име Скопља и Приштине, пала би Србима у руке готово без боја. Ситуација у Старој Србији и у суседним крајевима Македонским онакво је исто какво сам га још пре две године нашао и описао. У области на север од Шар-планине мухамедански тероризам још једнако влада.

Кроз сву земљу и северно и јужно од планинског оног ланца стара тиранија и данас влада и ни мало не попушта. Сељак просто не може главе да дигне од „кулука“, који никако и не престају. К ономе што сам вам пре јавио како су поапшени сви виђенији сеоски кметови и учитељи по Старој Србији и Македонији, па одведени у заточење у Анатолију, сад могу да додам и тај факат, да се још није од њих није пустио на слободу и ако се за њих заузимао посланик Велике Британије. Земаљски законик још једнако је мухамедански Коран. Хришћанска се сведоџба на суду не прима. Какво је расположење у овом народу најбоље ће се видети по ономе што ми један кмет сеоски у Старој Србији рече: „За нас правде нема. Ми се трудимо и мучимо дан и ноћ, а Турци нам пограбе све што имамо. Па и онда нас на миру не остављају, него кад наша чељад пође на извор да захвати воде, Турци је бију камењем и свакојако злостављају. Нека дође ма који краљ и ма од куда из белога света па да му се поклонимо. Овај зулум већ не може да се сноси!“ Па да Краљ Милан сутра уђе у Стару Србију под усклицавањем народа, зар би се тај његов корак могао опозвати кад се улазак Кнеза Александра у Источну Румелију опозвати не да?

С каквим би образом Европа могла подићи протест? Што се 23-ћи члан берлинског уговора, који се тиче ових старосрпских и македонских земаља, забацио и игнорисао, томе није толико крива Порта колико су криве силе. Европа је изгубила своје морално право да интервенише. Време је дошло за Србе и Бугаре да узму ствар у своје руке те притеку да ослободе своју угњетену браћу, коју је висока политика Европе напустила. Подижући се народи на Балканском Полуострву сад су чули из званичних изјава великих сила, да је овај тренутак врло неугодан за њих (за силе) да се статус кво мења. Ја велим народи треба да се користе тим обавештењем па нека слободно поред све срдње дипломатије наставе „компликовати ситуацију“.[4]

Наступајући догађаји, међутим, изненада су променили до тада позитиван став британске политичке и интелектуалне елите, јавности и самог Артура Еванса у вези са дугорочним намерама Краљевине Србије да оствари територијалне компензације у односу на суседне територије. И док је јавност на острву наставила да подржава тежњу Краљевине Србије да присаједини области тзв. Старе Србије (Македоније), истовремено се отворено изражавало неслагање са могућношћу територијалних компензација Краљевини Србији на штету Кнежевине Бугарске. 

У депеши министру иностраних дела у Београду од 12./24. септембра исте године посланик Мијатовић са забринутошћу је известио како се ,,од два дана ситуација одсудно окреће противу нас. Новине су пуне телеграма из Берлина, Беча и Цариграда, да велике силе просто неће да чују о компензацији Србији и Грчкој, и да осим уједињења Бугарске и Румелије под Кнезом Александром, све друго има остати по старом. Салисберија[5] јуче и данас нисам могао видети а амбасадори су ми у главноме потврдили да је жеља великих сила да се измена берлинског уговора сведе на што мању меру.

У јавном мњењу бојазан је да ми у садашњој нашој неприлици не изберемо слабијег непријатеља за нишан – Бугарску. Наша евентуална завада с Бугарима, и нарочито наш евентуални упад у Бугарску, окренуо би све јавно мњење у Енглеској противу нас. Ако би напротив оставили Бугарску на миру па покушали што противу Турске у Старој Србији, могли би на сигурно рачунати на моралну потпору целе либералне партије а и једнога дела Конзервативаца. Осим тога наша теорија равнотеже не налази довољно одзива у Енглеској. На против, теорија да ми који смо ослобођени имамо дужност да прву прилику употребимо те да нашу браћу који још нису ослобођени, ослободимо и с нама ујединимо.

Артур Еванс из Оксфорда неуморно ради за нас, доказујући по новинама (нарочито кроз ступце Тајмса) да Стара Србија (у коју он хвата све до Битоља) припада нама и да је право, природно и сад удесно, да Краљ Милан заузме сву Стару Србију. Он, који је пре месец дана био у Македонији и Старој Србији каже да су сами Турци клонули, да немају никакве моћи и да српској војсци неће тешко бити да заузме и Приштину и Скопље."[6]

Свега месец дана касније, након напада оружаних снага Краљевине Србије на Кнежевину Бугарску, посланик Чедомиљ Мијатовић известио је 14./26. октобра 1885. године министра иностраних дела у Београду о веома негативно интонираном чланку Артура Еванса који је објављен у дневном листу Pall Mall Gazette 26. октобра 1885. године под насловом ,,Срамна епизода у историји Србије".[7] Еванс је у тексту напао краља Милана, описујући га као личност која је продала српски народ Аустро-Угарској, односно да је „слепо оруђе у њеним рукама, малокрвни и кратковиди сатрап, незналица и себичњак“.[8] Посланик Мијатовић са своје стране указао је и на то како до ,,данас још нисам читао ништа гадније и бешње у енглеској штампи но што је ономадашњи напад Артура Еванса, –човека од способности али тако скроз и скроз креатуре панслависта да он не презире бити и шпијун њихов, – противу Краља нашег. Чланак његов носи наслов Срамна епизода у историји Србије.“[9]

Посланик Мијатовић известио је и о одјеку који је Евансов текст изазвао не само у Уједињеном Краљевству, већ и у Кнежевини Бугарској. ,,Г. Каравелов[10] или је бесан или је луд. Пре својих 10 дана изражавао се с презирањем о Грчкој војсци. Пре 6 дана рекао је дописнику Дели-Њуса да у садашњој Краљевини Србији трећину народа чине Бугари, и да управо што Краљ Милан има добре војске то је све сам Бугарин!

Вечерас је себе надвисио. Он који се претвара да хоће мир са Србијом и да је од њега далеко свака помисао интриговања антидинастичног у Србији телеграфише данас Пал-Мал-Газети и захваљује Артуру Евансу на његовом „splendid article“[11] и Газети на њеној симпатији за словенске народе.

Вама је познат чланак Евансов: „Срамна епизода у историји Србије“, који је тај фантаста […] написао противу Краља нашег. У њему се каже како је Краљ Милан продао народ српски Аустрији, како је он слепо оруђе њено, како је малоуман и кратковиди сатрап њен, како то све чини из страха да га народ не збаци, али да таквог „Краљевског бриганда“, такву несмелицу и себичњака, народ српски неће више ни по што трпети кад има могућност да узме Кнеза Николу, јунака „sans peur et sans reproche“[12] или и потомка хероичног Карађорђа, људе који нису као Краљ Милан упрскани братском крвљу бугарског народа и који као он не носе каински жиг на челу!

И за такав бесомучан и антидинастички чланак Председник бугарског Министарства даје телеграфисати Пал-Мал-Газети, да ова штампа и раструби по свету:  „The Prime Minister directs me to thank you in his name for your splendid article and the Pall Mall Gazette for its sympathy with the Slavonie peoples!“то јест: „Први Министар наставља ме да вам захвалим у његово име за ваш сплендидан чланак, а Пал Мал Газети за њену симпатију за словенске народе!“[13]

Јавна реакција посланика Мијатовића на садржај Евансовог текста објављеног у листу Pall Mall Gazette произвела је да угледни научник ускоро објави свој одговор.

О томе је посланик одмах известио министра иностраних дела у Београду. ,,Вечерас[14] тај исти лист[15] доноси нов чланак од Артура Еванса као одговор на моје ономадашње писмо. Сад је база његова да садашња народна скупштина не представља народ српски, него да народ српски зна и представља боље Артур Еванс и некакви Словенин из Аустрије који је ту скоро Евансу писао да Краљ Милан мора да абдицира па било сад да нападне на Бугарску било да ни на кога и не напада. Наравно да нећу Евансу ни одговарати, нити ћу више ма шта слати енглеској штампи,јер видим да су сви прејудицирани на корист Бугара, и да просто није могућно обавестити их."[16]

Реагујући на масовни одијум према Краљевини Србији до кога је дошло у британској јавности и средствима јавног информисања, укључујући ту оштре написе угледног археолога Артура Еванса, посланик Чедомиљ Мијатовић објавио је у водећим дневним листовима демантиј изнетих ставова.

,,Пронесени гласови о српској инвазији у Бугарску дали су повода већини енглеских листова да се неповољно о Србији изражавају. Закључци њихови били би оправдани само тако ако би претпоставке, на којима се они оснивају, истините биле. Ја вас молим да ми дозволите, за љубав истине, да покажем шта су те претпоставке а шта су права факта. Оставићу после вама и вашим читаоцима да решите да ли се оне претпоставке подударају с фактима или не.

Са извесних страна покушало се да се у Енглеској створи утисак, да је у првом почетку Србија желила да заузме турско земљиште; али не бивши довољно брза а сад већ не смејући ударити на јаку војску турску, Србија је скренула на лево противу пријатељске јој али слабе и невине Бугарске, и, немајући никаквог другог разлога до просто жудњу за увећањем, на тачци је да заузме бугарско земљиште. Мене за цело не зачуђава да видим да Енглези, који пођу од таквих претпоставака, дођу до закључака одсудно и не неприродно неповољних за Србију.

Али шта говоре факта?

За више од три недеље после Румелијског државног удара, Стара Србија и Северна Македонија биле су обнажене од турских трупа. Било је у нашој моћи да потстакнемо устанак у тим крајевима па да их дамо заузети војском нашом. На нас су наваљивали да тако чинимо неки од наших добро-мислећих или не врло далеко видећих пријатеља, па и неки одвећ лукави непријатељи наши. Искушавани смо били да тако чинимо и деморалишућом али не неоснованом теоријом да Европа има урођену слабост да прима свршена дела. Искушавани смо били и самом апатијом коју је Порта у прво време после догађаја у Филипопољу засведочавала, па и симпатијама које је сваки народни покрет сигуран да нађе у западних народа.

И опет, Краљ Милан и његова влада противстали су свима тима искушењима на ризик да изгубе нешто од своје популарности на дому и да се по свету проносе као колебљиви и без куражи. Они су свему томе противстали из врло простог разлога. Септембра 22-ог Краљ је изјавио великим силама да Србија мобилизује своју војску у жељи или да се одржи статус-кво Берлинског уговора, или, ако би силе нашле да је то немогућно, да се с нова удеси равнотежа међу балканским државама. Практички ова је изјава значила да Србија неће прећи преко својих граница докле се Европа не би изјаснила противу и једне и друге од оне две алтернативе. Практички, Србија је била везана својом речју да чека формалну изјаву Европе о питању уједињења Бугарске с Румелијом. А савети које је Србија примала од великих сила само су је још више утврђивали у одлуци њеној да се покаже следствена сопственој својој изјави.

С тога никаквога основа нема претпостављати, да је Србија у први мах намеравала да заузме турско земљиште, па да је ту намеру напустила тек услед нагомилавања велике турске војске у Македонији и Старој Србији.

А што се тиче нашега држања према Бугарској ја опажам да јавно мњење у Енглеској замишља да су Бугари не само сродни Србима по раси, но да су им свагда и пријатељски суседи били, и да се Србија покренула сад тек изненадном суревњивошћу противу Бугара.

Али по несрећи, – и то велим с дубоким сажалевањем – Бугарска за ових првих седам година своје политичке екзистенције није ни један једини дан била пријатељски сусед Србији. Овде не би било место да разлажем историју наших односа за последњих седам година. Доста је да обратим пажњу на факат да су дипломатски односи између две земље прекинути још у Јуну 1884 услед неоправданог заузећа српског земљишта бугарском војском и услед потпоре коју је влада бугарска давала истовременом покушају да се у Србији дигне нова побуна.

Затегнутост односа повећана је кад је влада бугарска одбила предлог за решење спора, предлог који је сам Кнез Александар учинио а који је Краљ Милан примио. Ова је затегнутост наравно још више порасла кад је бугарска влада овога лета настанила на српској граници црногорске чете, које су, као што је било знано, биле организоване с погледом на нов покушај да се обори Краљ Милан и да се замени извесном неком креатуром панслависта. У самој ствари наши одношаји с Бугарском од последње две године ишли су од злог на горе, тако брзо, да ја нисам сигуран да наша војска неби у овом часу морала бити на стратегијским тачкама на бугарској граници све да се унија бугарска и није прогласила.

О чему желим да убедим ваше читаоце то је: да бугарски државни удар није створио затегнутост између Србије и Бугарске, него је само још интензивнијом начинио затегнутост која већ одавно постоји. Управо две нарочите групе призрења диктирале су садашње држање Србије према Бугарској: призрења одавно нагомиланих и све једнако нагомилавајућих се изазивања више месног, српско-бугарског значаја, и призрења општијег једног значаја, – призрења поремећене равнотеже балканске. Компликација ове две групе мотива управо и јесте учинила, те држање Србије није довољно разумљиво онима, који само гледају на факат: да је уједињење Бугарске и Румелије покушано, и на факат: да српска војска заузимље стратегијске позиције на бугарској граници.

Али ипак ми се сви још једнако надамо, да се мир одржи. И кад су једном велико питање, које се тиче гажења берлинскога уговора, задовољавајући реши, ја мислим да ће се моћи наћи и мирно решење српско-бугарских локалних размирица, решење на задовољење и на част обема странама. Али ми се чини, да нити се служи истини ни миру кад се подмећу побуде плашљивости једном народу, који је све оно слободе што има крвљу својом платио, или и једном Краљу, који је доказао да је равнодушан свакој врсти опасности, кад брани животне интересе свога народа."[17]

Кулминација српско-бугарског трвења у вези са жељеним територијалним проширењима, које је резултирало краткотрајним ратом две младе балканске државе током новембра 1885. године и војним поразом Краљевине Србије, оставило је снажан утисак на политичку и интелектуалну елиту, као и на јавно мњење у Уједињеном Краљевству.

Чињеница да су се две словенске балканске државе, врло брзо по стицању независности, упустиле у отворени оружани сукоб изазвала је негодовање и општу осуду у Уједињеном Краљевству. Као страна која је отпочела оружана непријатељства Краљевина Србија означена је као инспиратор и узрочник рата који је сматран непотребним и изразито штетним.

Као један од добрих познавалаца прилика међу Јужним Словенима, али и као осведочени панслависта, Артур Еванс гајио је симпатије према хришћанском становништву и њиховим тек створеним државама на југу Старог континента. Отворено подржавајући њихове вишевековне тежње за ослобођење и национално уједињење Еванс је био једна од јавних личности које су врло активно и недвосмислено стале на страну балканских хришћана у остваривању њихових ослободилачких и еманципаторских циљева. Стога не треба да чуди његова јасна и веома оштра критика одлуке краља Милана и српских власти да се оружаним сукобом оствари територијално проширење на штету суседне хришћанске и словенске државе, Кнежевине Бугарске.

Сматрајући да Јужни Словени треба да покажу неопходно јединство и солидарност у борби против Отоманског Царства, Артур Еванс је попут многих других угледних личности у Уједињеном Краљевству био непријатно изненађен одлуком званичног Београда да се упусти у отворени окршај са суседном ,,братском" Кнежевином Бугарском. Недовољно упознат са одређеним нивоом нетрпљевости и делимично супротстављеним интересима званичног Београда и Софије, Артур Еванс отворено је стао на страну Кнежевине Бугарске. Њу је сматрао жртвом неоправданих и ничим изазваних територијалних аспирација и апетита Краљевине Србије.

Исхитрен, неприпремљен и суштински непотребан оружани сукоб између две јужнословенске државе резултирао је не само потпуним војним поразом Краљевине Србије, већ и значајним и дугорочним нарушавањем њеног угледа на међународној сцени и у европској јавности. Уколико се у виду имају бројне политичке кризе и унутрашња нестабилност земље до чега је долазило током владавине наследника краља Милана, као и монструозно убиство краља Александра и краљице Драге 29. маја/11. јуна 1903. године може се устврдити како је међународни углед Србије, пажљиво и стрпљиво грађен током највећег дела XIX века, постепено почео да бива нарушаван управо у време Српско-бугарског рата.

У контексту тог постепеног и дугорочног нарушавања угледа Краљевине Србије, које је потрајало до првих година XX века, драгоцени су јавни наступи угледних личности тадашње Европе међу које је без икакве сумње спадао и сер Артур Еванс. Стога су извештаји српског краљевског посланика при двору Светог Џејмса у Лондону Чедомиља Мијатовића о јавном деловању овог истакнутог британског и европског научника и истраживача драгоцен допринос бољем сагледавању српско-британских односа у дужем временском раздобљу. 

 

Аутор је историчар и архивиста из Београда

              

[1] Arthur John Evans, Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrection, August and September 1875 : with an historical review of Bosnia, and a glimpse at the Croats, Slavonians, and the ancient republic of Ragusa, London 1876.

[2] АС, МИД, ПО, 1884, Ф II, М/6, дос. IX.

[3] АС, МИД, ПО, 1885, Ф IV, Р/4 , дос. IV

[4] АС, МИД, ПО, 1885, Ф II, И/5, дос. III.

[5] Роберт Гаскојн-Сесил, трећи маркиз од Солзберија (Robert Gascoyne-Cecil, 3^rd Marquess of Salisbury)у то време био је британски премијер и министар иностраних послова.

[6] АС, МИД, ПО, 1885, Ф II, И/5, дос. III
[7] АС, МИД, ПО, 1885, Ф II, И/5, дос. III

[8] Александар Растовић, Краљ Милан кроз призму британске политике, у: Историјски часопис, књ. LV(2007), Београд 2007, 259.

[9] АС, МИД, ПО, 1885, Ф II, И/5, дос. III.

[10] Петко Каравелов био је министар председник (председник Владе) Кнежевине Бугарске од 11. јула 1884. до 21. августа 1886. године.

[11] ,,изванредан чланакˮ (енг.).

[12] ,,без мане и страха" (фр.).

[13] АС, МИД, ПО, 1885, Ф II, И/5, дос. III.

[14] 17./29. октобар 1885. године.

[15] Pall Mall Gazette.

[16] АС, МИД, ПО, 1885, Ф II, И/5, дос. III

[17] АС, МИД, ПО, 1885, Ф II, И/5, дос. III

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)