Досије

Културна баштина као ресурс (?)

Дејан Ристић

Знак питања у наслову је ту да нас нагна да се запитамо зашто се код нас култура и даље сматра трошком и пуком нуждом, а не једним од суштинских темеља демократског друштва и вишеструким ресурсом. Зашто је важно сетити се тога када говоримо о темељном делу културе, баштини, као вишеструком ресурсу? Зашто је у Србији то још увек питање на које изгледа не умемо да дамо прави одговор?

У друштву и држави у којој бројне политичке елите као једну од својих неславних вишедеценијских константи демонстрирају суштински мањак знања и вредновања баштине питање из наслова овог текста све више добија на актуелности. Вредност културе, поред осталог, налази се у бескрајној разноликости видова у којима се јавља и у томе лежи њена неисцрпна снага и оплемењујућа улога. Три основна вида у којима се јавља културно наслеђе јесу непокретна, покретна и нематеријална баштина. Конкретизовано на примеру Србије то би, најпре, обухватило област архивистике коју представља Архив Србије са мрежом од скоро 40 територијално надлежних архива.

У области библиотекарства Србија се са правом може подичити са више од две хиљаде јавних, универзитетских, школских и специјализованих библиотека предвођених Народном библиотеком Србије. У сфери музеологије Народни музеј у Београду налази се на врху пирамиде више од педесет сродних установа. Коначно, у области заштите непокретног културног наслеђа Републички завод за заштиту споменика културе налази се на челу система регионалних завода.

У питању су установе од фундаменталног значаја за друштво. Њихова улога је вишеструка и никако се не своди на прикупљање, чување, обрађивање, давање на коришћење и представљање разнородне и богате покретне културне баштине, односно интегралну заштиту оне непокретне. Установе културе нису и не смеју бити доживљене као пуки депои старина, већ образовни, културни, научни, демократски, привредни, туристички ресурси. Да ли је уопште потребно подсетити се на то да вредност културних добара похрањених у тим установама, као и корпус непокретне баштине вишеструко надмашује укупан износ девизних резерви ове државе. Претходна тврдња може да изазове изненађење и неверицу само код недовољно упућених појединаца каквих у нашој земљи неизоставно има. Стога не треба да чуди да се средства која опредељујемо за заштиту баштине годинама мере деловима једног јединог процента националног буџета. Но, треба бити до краја отворен и објективан те казати да то није појава новијег датума. То представља тужну константу бројних политичких елита у Србији XIX, XX и XXI века и није карактеристично искључиво за доба економске кризе. Позитивни примери спадају у домен ретких изузетака.

Ево неколико примера који ће нам изгледати потпуно савремени иако сведоче о односу према култури од пре скоро једног века. ,,Жао ми је што морам рећи да је и непријатељ према њој [Народној библиотеци Србије] имао више пажње него што је имају наше власти. Аустријанци су њене предмете пренели у један сув локал, Бугари су најмили у Софији лепу зграду, начинили најмодерније полице, све распоредили и чували – а ми предмете држимо закључане у сандуцима и претрпане на гомилама. Молим господина министра да једанпут стане на пут овом зулумћарењу и систематском убијању ове установе и да се у њу не удара глогов колац, чак и сад кад плаћа за право свог бедног живота". Овај цитат део је писма које је управник српске националне библиотеке Јован Томић упутио ресорном министру 1921. године.

Не треба заборавити ни случај када су, непосредно по окончању Првог светског рата, Народни музеј и Народна библиотека Србије остали без простора који им је био додељен на коришћење пошто је Министарство за конституанту исти хитро реквирирало за ,,ресторан за народне посланике". И тада се ,,знало" шта има приоритет за државу. Изнад свега, вреди се подсетити заборављеног налога ресорног министра Милоша Трифуновића који је 3. априла 1941. године управницима Народне библиотеке Србије, Архива Србије, Народног музеја и Етнографског музеја, на њихове вапаје да се омогући дислокација највреднијих збирки културне баштине из престонице, лаконски саопштио: ,,Метите то у подруме! Збрините како знате"! Епилог је свима добро познат. Кратер на месту некадашњег здања националне библиотеке на Косанчићевом венцу задржао је безмало исти изглед какав је имао и непосредно након њеног уништења пре скоро 75 година.

Након толико деценија ми и данас сведочимо тужну чињеницу да свега неколико националних установа културе у главном граду делује у наменски зиданим објектима – Архив Србије, Музеј савремене уметности, Музеј историје Југославије и Народна библиотека Србије. Народни музеј смештен је у објекат некадашње Управе фондова. Етнографски се налази у здању бивше Београдске берзе, а Историјски музеј Србије у згради давно угашене Аграрне банке. Са друге стране, примера одговорног односа према културном наслеђу, његовој заштити и успешном газдовању има много у нашем окружењу. Државе попут Француске, Италије, Велике Британије, Немачке или Аустрије ставиле су бригу о баштини као један од приоритета у смислу јачања капацитета државе у образовној, научној, културној, демократској, привредној и туристичкој сфери.

Нагласимо још једном како се обезбеђивањем несметаног приступа баштини пружа подршка академској и научној заједници у области истраживања са циљем даљег привредног напретка. Симбиозом културе и просвете постиже се оптимум системске подршке образовном систему. То омогућава демократизацију друштва кроз обезбеђивање једнаких услова појединцу у смислу приступа знањима и информацијама. Коначно, то доприноси јачању културних потреба грађана. Зашто је важно не забовављати претходно наведене неславне чињенице? Можда у тој и таквој реалности постоји оправдање да се у наслову овог текста нађе знак питања. Када ћемо га уклонити зависи искључиво од нас. Знање, искуство и снагу за то свакако имамо. Недостаје нам мотив и спознаја вредности баштине и њених вишеструких ресурса. Друштво које се у континуитету одрекне бриге о баштини суштински је угрозило своју будућност. Историја нас томе учи. Немојмо изнова бити лоши ђаци и понављачи ненаучених лекција.

Аутор је историчар и архивиста