Досије

Мишљење

Лекције црногорског сценарија – опозиција, Русија и НАТО

Никола Косовић

Прошло је готово недељу дана откако је Црна Гора добила званичан позив за приступање НАТО-у. За познаваоце прилика у региону ова одлука није била нимало изненађујућа. Активна кампања на коју је црногорска власт са својим западним партнерима потрошила неколико милиона евра, контрола готово свих средстава јавног информисања, а поготову Радио телевизије Црне Горе, као и гушење – па чак и насилно – било каквих гласова који би се овом чланству противили, потпуно очекивано је дало овакав резултат. Одлука о неспровођењу референдума, ког, по свој прилици, неће бити ни у будућности, представља само врх леденог брега. Корени проблема који су довели – или, за оне који и даље наивно верују да до тога неће доћи, ће довести – до готово насилног увлачења Црне Горе у НАТО, иако се, према свим истраживањима, па чак и оним плаћеним од стране западних земаља, већина становништва противи овом чланству, много су дубљи од тога. Овај текст анализира те проблеме и поуке које се из њих могу извући са два политичка аспекта, унутрашњег и спољашњег, и истовремено имплицира и скреће пажњу на будуће изазове са којима ће се, извесно је, и Србија сусрести у будућности.

Под потоњим упозорењем подразумева се теза која већ неко време лебди у јавном, али још увек незваничном, дискурсу у Србији. Ипак, однедавно, након формирања новог блока на српској политичкој сцени, који чине странке Чедомира Јовановића, Бориса Тадића и Ненада Чанка, ова идеја се сели и у поље званичне, парламентарне политике. Најједноставније речено, та теза гласи: Након уласка Црне Горе у НАТО, следећа на реду за улазак у ову организацију је Србија. С тим циљем, власт ће уз помоћ својих „пријатеља са запада“ (а њих, уз овакву власт, наравно, имамо у изобиљу) предузимати мере које ће водити Србију ка чланству. У почетку ће функцију заговарања ове идеје обављати новоформирани блок, док ће касније, можда већ након следећих избора кроз неколико месеци, таква политика све више постајати и званична политика Српске напредне странке. Верујући у извесно остварење ове тезе, овај текст се бави лекцијама које патриотски оријентисана јавност у Србији, укључујући ту и готово 80% оних који се противе чланству Србије у НАТО-у, треба да научи из случаја Црне Горе. Две су врсте тих лекција – унутрашње и спољнополитичке.

Један од основних разлога, ако не и појединачно најважнији, због ког опоненти приступања Црне Горе НАТО-у нису били (или, опет за оне наивне – неће бити) успешни у спречавању овог корака, јесте унутрашња расцепканост опозиције и њено заступање искључиво партикуларних партијских интереса, без довољног разумевања озбиљности ситуације. Управо услед тога што водеће опозиционе странке и неколико већих покрета нису могли да се договоре да заједнички спрече овај корак, за шта би, судећи према већ поменутим истраживањима, добили довољну народну подршку, власт Црне Горе и њен вечити вођа, Господар Ђукановић, имали су пред собом релативно лак задатак. Себичност такозване опозиције довела је до тачке без повратка на овом путу.

Уколико се раније објашњена теза узме као тачна, које лекције српско друштво, а поготову национално оријентисане политичке партије, могу да извуку из овог искуства? Пре свега, како би било могуће супротставити се државној машинерији, која је пред собом бацила на колена читав медијски апарат (алузија на министра Гашића је намерна), неопходно је остварити консензус о најважнијим питањима, па макар то изискивало и чињење уступака у „мање важним“ стварима. Зар би Коштуница могао да победи Милошевића 2000. године да Ђинђић није схватио да је зарад општег добра неопходно макар на кратко заборавити да је ДС највећа партија у ДОС-у, те да би, као таква, она требало да буде та која ће изаћи са својим кандидатом?

Таква врста мудрости је недостајала опозицији у Црној Гори, а биће неопходна и овој у Србији. Неопходно је да се странке које нису само декларативно „национално оријентисане“, „патриотске“, „десне“ и „конзервативне“, а ту мислим, пре свега, на ДСС, Двери, Трећу Србију, Српску лигу, Народну мрежу, покрети попут „Заветника“, „Образа“, „СНП 1389“, „1389“, организације сличне „Српском коду“, политички ангажовани интелектуалци попут Ђорђа Вукадиновића, Мише Ђурковића и Дејана Мировића, па и они који нису активни у тој сфери друштвеног живота, попут Милоша Ковића и Мила Лопмара, уједине око опште идеје спречавања уласка Србије у НАТО. Без обзира на размимоилажења у ставовима по неким другим питањима, разлике у гледиштима на односе у друштву и према спољнополитичким партнерима, уколико је могуће постићи консензус око нужности превенције чланства Србије у овој организацији, то се што пре мора и учинити. Србији недостаје политичка снага која ће кроз званичне канале, парламент и утицај на власт, остваривати интерес већине становништва, а ово је један од начина да се та снага оформи.

С друге стране, спољнополитичка лекција, којој нас учи црногорски случај, јесте да Русија може да реагује, али да то често, као што је овде био случај, чини када је већ прекасно. Осим појединих људи, упућених у збивања на Балкану, као што је то генерал Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања, који је још пре неколико година указивао јавности у Русији на карактер режима Мила Ђукановића и пут којим Господар води Црну Гору, све до неколико недеља пред званичан позив НАТО-а да му се прикључи, нико у Русији није реаговао на збивања у земљи Светог Петра Цетињског. Поставља се питање ко је овде заказао: руска амбасада, министарство спољних послова, руске државне агенције (обавештајне и оне задужене за промоцију и употребу меке моћи Русије), локално руско становништво, црногорска опозиција, невладин сектор…? Одговор је – сви. Ипак, издваја се поражавајући утисак о степену неодговорности Русије у овом случају.

Све до пре неколико недеља није се могао чути глас Кремља, а када је то учињено, ништа се више није могло променити. На многобројне посете високих званичника НАТО-а Црној Гори и поруке западних земаља о „добром путу“ којим ова земља иде, али и упозорења локалног црногорског становништва, власт у Москви је годинама ћутала. Млако, слабо, споро, незаинтересовано, неодговорно, недостојно позиције у међународним односима коју држи, али надасве прекасно – тако се може описати понашање Русије у овом случају. Стога црногорски сценарио треба да представља опомену како српској, тако и руској заинтересованој страни. Прва треба да научи да је у односима са Русијом потребно много стрпљења и рада, готово увек несразмерног оствареним резултатима. Треба се водити разумом у очекивањима, знати да је Русија огромна земља са многобројним (и растућим) унутрашњим и спољним проблемима, којој ни Балкан као регион, а камоли Србија и Црна Гора, нису баш при врху спољнополитичких интереса (као што то, наравно, нису ни за Европску унију и сам НАТО). Све ово донекле објашњава и руску позицију током протеклих месеци.

Са друге стране, уколико је Русији иоле потребан савезник на Балкану, сада је последњи тренутак да реагује, иначе ће, као у Црној Гори, бити прекасно. Ова земља може бити кључни фактор који ће утицати на уједињење опозиционих снага, објашњеног у првом делу текста. За тако нешто није потребан новац, већ је неопходно ставити до знања патриотским снагама у Србији да имају подршку Кремља, да оно што раде вреди и да је то једини прави пут. Једино тако биће могуће спречавање скорог уласка Србије у НАТО, ка ком ће је, у то немам сумње, тренутна власт ускоро повести.

Обе ове лекције су подједнако важне и једна без друге не могу. Као што је опозицији у Србији потребна Русија да је уједини у борби против чланства Србије у НАТО-у, тако је и Русија немоћна без оних људи у Србији, чији се интереси поклапају са њеним. Заједничким активним деловањем ове две снаге могу се супротставити светском хегемону. Једино што засад недостаје јесте обострана политичка мудрост и озбиљан однос према тренутној ситуацији и само уколико се ова два услова остваре, Србија ће моћи да очува своју позицију неутралне земље.

Аутор је дипломирани политиколог за међународне односе и студент мастер студија политичких наука на Централноевропском универзитету у Будимпешти