Досије

Мишљење

Црна Гора и НАТО: Ко још пита народ?

Никола Косовић

Чланство Црне Горе у Организацији Северноатлантског уговора (НАТО) врло ретко се у политичким круговима у региону доводи у питање. Из неког разлога, готово је уврежено мишљење да је датум ступања у НАТО за Црну Гору само питање месеци. Међутим, да ли је баш тако? Чињеница је да је званична власт у Подгорици, већ готово 25 година на челу са Милом Ђукановићем, веома јасно опредељена за пут према Евроатлантском савезу и Европској унији (ЕУ). Исто тако, већина од постојећих 28 чланица НАТО-а би врло радо видела Црну Гору као следећег партнера, што изјаве званичника како ових држава, тако и самог НАТО-а, релативно често, макар декларативно, потврђују. Међутим, док, према последњем истраживању Центра за демократију и људска права (ЦЕДЕМ) из Подгорице из јула ове године, у црногорском друштву постоји готово двотрећинска сагласност међу становништвом са процесом европских интеграција, то засигурно није случај са евроатлантским.

Пре него што се уђе у детаљнију анализу резултата овог истраживања, није на одмет напоменути да је оно финансирано од стране канцеларије НАТО-а у Бриселу, америчке амбасаде у Подгорици и амбасаде Мађарске у Црној Гори, што говори да би добијене податке можда требало узети уз дозу опреза. Један од потенцијалних разлога за опрез јесте и то што многи високи страни званичници попут Викторије Нуланд, помоћнице америчког државног секретара, и Јенса Столтенберга, генералног секретара НАТО-а, често истичу да је један од предуслова за пријем Црне Горе у НАТО натполовична подршка овом процесу од стране грађана ове државе. Ово даље имплицира да би део невладиног сектора који подржава евроатлантске интеграције Црне Горе, у који ЦЕДЕМ без сумње спада, био итекако заинтересован да тренутну ситуацију у црногорском друштву прикаже управо таквом.

Друго истраживање којим се овај текст бави јесте оно које је у октобру 2014. године спровела консултантска агенција „Дефакто“ из Подгорице, поново уз подршку амбасаде САД у Црној Гори, а које се тиче ставова младих о односима НАТО-а и Црне Горе. Оба ова истраживања биће коришћена у сврху показивања да тренутна политика усмерености Црне Горе према НАТО-у нема легитимитет, те да постојећи планови о доношењу одлуке о приступању Црне Горе овој организацији искључиво у парламенту, а без референдума, не могу и не смеју бити прихваћени и реализовани. Пре свега, политика евроинтеграција, као што је на почетку текста указано, ужива готово двотрећинску подршку укупног становништва, као и јасну натполовичну већину омладине Црне Горе. Према подацима ЦЕДЕМ-а, 63.3% грађана сматра да Црна Гора треба да буде чланица ЕУ, док је против свега 23.2% испитаника. Нешто другачија, иако не драстично, је ситуација и међу студентима: 57.3% је сагласно са чланством, док је 31.1% против истог.

Са друге стране, ситуација са интеграцијама у НАТО се веома разликује. Наиме, резултати ЦЕДЕМ-овог истраживања показују да је 37.3% грађана против приступања Евроатлантском савезу, док је мањи број њих, 36.6% за даље интеграције. Поред тога, студенти су више него јасно опредељени против НАТО-а: свега 28.8% подржава, а чак 55% њих је против чланства Црне Горе у овој организацији.

Међутим, подаци који изазивају задовољство оних који заговарају приступање Црне Горе НАТО-у, јесу они који се тичу тренда подршке и противљења евроатлантским интеграцијама. Наиме, од јула 2013. године, према подацима ЦЕДЕМ-а, подршка чланству Црне Горе у НАТО-у је у константном порасту. Тада је проценат оних који су подржавали овакве кораке износио 31%, у септембру 2014. 35.4%, а у јулу 2015. године већ поменутих 36.6% грађана. Са друге стране, супротан тренд опадања је још израженији у процентима оних који се противе путу Црне Горе према овој организацији: у јулу 2013. њих је било 52.1%, у септембру 2014. 44.5%, а према последњем истраживању тај број је додатно опао до 37.3%.Дакле, према подацима ЦЕДЕМ-а, за свега две године, разлика у процентима између оних који се противе чланству Црне Горе у НАТО-у и оних који га подржавају смањила се са преко двадесет на мање од једног процента. Постоје чак пројекције које говоре да би у наредних неколико месеци могла да се понови ситуација из децембра 2011. када је једини пут број оних који подржавају НАТО интеграције Црне Горе био већи од противника истих – 38.3% је тада било за, а 36.1% против ових корака.

Међутим, као што је написано на почетку текста, ове податке ЦЕДЕМ-а би требало узети са дозом опреза из већ поменутих разлога. С тим је сагласан и Гојко Раичевић, председник Мировног покрета „Не у рат – Не у НАТО“, који је отворено критиковао ЦЕДЕМ због тенденциозног истраживања, називајући га „лажним“, „мешетарењем“ и „мамцем за наивне“. Наиме, Раичевић је у разговору за „Нови Полис“ истакао да су основни узроци лажног „пораста“ популарности НАТО у црногорском друштву „жеље за додворавањем про-евроатлантски оријентисаних организација, па и тренутне владајуће елите у држави, својим западним феудалним господарима“. Према његовим тврдњама, „ЦЕДЕМ и њему сличне организације преварама и измишљеним или изрежираним истраживањима труде се да оправдају не само у очима западних савезника, већ и јавности у региону, па и у Црној Гори, жељу врхушке државе да се о питању чланства у НАТО-у одлучи искључиво у парламенту, а не на референдуму, где би, без сумње, оно било убедљиво одбијено“.

Са друге стране, Александар Дедовић, извршни директор НВО „Алфа центар“ из Никшића, истиче да је пораст популарности Северноатлантског савеза природан процес, поготову у светлу појачане кампање и подршке све већег броја структура. У разговору за „Нови полис“ Дедовић је истакао да грађани препознају потребу за стабилним окружењем, али и да је раст подршке „мањим делом последица бољег познавања и разумевања атлантских интеграција, а већим ослобађања грађана од страха да изнесу свој став, без обзира колико се разликовао од другачијег, већинског, нарочито у амбијенту у којем се веома пажљиво ослушкује став оног који може да запосли или омогући каква-таква примања, погодности и бенефиције“. Са Дедовићем је сагласан и Ненад Копривица, извршни директор ЦЕДЕМ-а, који је у интервјуу за „Нови полис“ изнео став да су НАТО интеграције „кључни спољнополитички приоритет Црне Горе, те се реализација овог приоритета логично доводи у везу са заокруживањем њене независности“. Поред тога, Копривица сматра да је главни проблем противника евроатлантских интеграција непостојање организоване кампање и чињеница да главне опозиционе структуре, које су против уласка у НАТО, нису толико гласне, већ имају став да ово питање није приоритет. Управо у интензивираној НАТО кампањи, пре свега од стране Демократске партије социјалиста (ДПС), Копривица и види основне разлоге за повећану подршку црногорском путу у НАТО.

Оно што може да делује забрињавајуће јесте да, иако чак 80% студената верује да би питање чланства Црне Горе у НАТО-у требало да буде одлучено на референдуму, док свега 8.1% њих мисли да о томе треба да одлучи парламент, те да би против чланства гласало 48.2% њих, а за свега 28.5%, чак 56.4% студената сматра да ће Црна Гора, без обзира на то, постати чланица ове организације. Све ово сведочи о осећају беспомоћности и немоћи омладине у Црној Гори која не види своју улогу у решавању тако важног питања попут чланства своје земље у НАТО-у. Напротив, читав овај процес они виде као нешто што ће, без обзира на њихово ангажовање и њихове жеље, владајуће елите решити по сопственом нахођењу. Томе у прилог иду и подаци о информисаности црногорских студената о основним подацима везаним за овај војни савез.

Наиме, свега 12 од 650 студената, колико их је учествовало у истраживању, дало је свих пет тачних одговора на питања са слике изнад. Чак 30% узорка, односно 195 студената, није дало нити један, а још 29.1%, односно 189 њих, свега један тачан одговор, што је више него поразна чињеница. Све ово, на крају, сведочи о недостатку политичког активизма, а самим тим доводи у питање и демократичност црногорског друштва, што би могло бити предмет неке посебне анализе. Будући да се у случају политике европских интеграција питање легитимитета не треба постављати, јер их, као што је речено, подржава већина становништва, подаци везани за пут Црне Горе ка НАТО-у имплицирају неопходност даљег разматрања. Другим речима, неопходно је сагледати који су основни узроци недостатка подршке НАТО интеграцијама, као и које су последице оваквих показатеља.

Пре свега, нема сумње да су лоше успомене на агресију НАТО-а на бившу Савезну Републику Југославију и Црну Гору као једног од њених делова још увек свеже у сећањима многих држављана ове земље. Наиме, грађани Црне Горе не заборављају настрадале цивиле и децу, што изразито негативно утиче на њихов став према НАТО интеграцијама, по чему су веома слични грађанима Србије. Поред тога, као најчешћи аргументи против чланства истичу се и нарушавање односа са традиционално блиским Србијом и Русијом, економски издаци који би пратили процес учлањења, а који се огледају у неопходности модернизације црногорске војске и смањењу њеног бројчаног састава, као и потенцијално учешће црногорских војника у војним мисијама широм света.

Са друге стране, иако многобројни, аргументи за чланство не делују посебно убедљиво. Начелно, они могу се груписати у оне који се тичу убрзавања процеса европских интеграција (политичке), економске и безбедносне. Прву групу чине аргументи којима се заговара идеја да би чланство у НАТО-у Црну Гору довело практично пред врата ЕУ. Иако је могуће да би приступање НАТО-у донекле олакшало одређена преговарачка поглавља и убрзало неке реформе, постоје најмање три уверљива контра-аргумента коришћењу ових тврдњи у корист пропагирања чланства у овом савезу. Прво, све реформе сектора безбедности, па и оне које се тичу транспарентности, демократизације и отворености друштва, могу се, уз постојање довољно снажне политичке воље, без много проблема спровести и без чланства у овој организацији. Друго, не постоји ниједан начин на који би неко могао да гарантује да би приступање НАТО-у у одређеном временском року гарантовало и чланство у ЕУ, будући да ова два питања немају апсолутно никакве везе једно са другим, нити су на било који начин условљена. Коначно, према Лисабонском уговору, свака држава чланица ЕУ или потенцијални члан има гарантовано право да одржи свој статус неутралне земље, а, дакле, да не буде чланица нити једног војног савеза попут НАТО-а. Другим речима, не постоји никаква условљеност чланства у ЕУ чланством у Евроатлантском савезу нити гаранција да оно убрзава процес евроинтеграција.

Друга група аргумената тиче се економског просперитета и најзаступљеније становиште јесте да би приступање НАТО-у повећало инвестиције и побољшало стандард становништва. Ове тврдње су поново неосноване, будући да су инвеститори у великој мери незаинтересовани за то да ли је одређена држава чланица неког војног савеза или не, док су, са друге стране, питања унутрашње политичке и економске стабилности, транспарентности, ефикасности правосуђа и других државних институција, брзине бирократије и администрације само неке од ствари на које рационални инвеститори обраћају пажњу. Поред тога, уколико се погледају примери економских трендова у Албанији, Румунији, Бугарској, па чак и Хрватској, откад су ове државе постале чланови НАТО-а, јасно је да не постоји никакав гарант да би даље НАТО интеграције повећале број и вредност страних инвестиција у Црну Гору.

Безбедносни аспект јесте вероватно онај на који би НАТО, као војни савез, требало највише да утиче. Гаранција безбедности граница и територијалног суверенитета, заштита од тероризма и сличних глобалних оружаних претњи, од дестабилизације региона и потенцијалне агресије јесу само неки од аргумената за евроатлантске интеграције Црне Горе. Међутим, питање је колико је иједан од тих аргумената оправдан. Да ли постоји иједна територијална претња по суверенитет или границе Црне Горе? Који је то сусед потенцијални агресор на ову земљу? Која терористичка организација тренутно представља реалну опасност по грађане Црне Горе? Будући да су на сва ова питања одговори очигледни (не, ниједан, ниједна), безбедносни аргумент постаје безначајан. Напротив, приступање војном савезу и нарушавање принципа неутралности би могло да има негативне последице по безбедност Црне Горе. Наиме, у светлу заоштравања односа Запада и Русије у протеклих неколико месеци, приступање НАТО-у би додатно погоршало ионако санкцијама већ нарушене односе Црне Горе са Русијом. Поред тога, услед постојећих активности НАТО-а против глобалног тероризма, Црна Гора би постала потенцијална мета за неке од терористичких групација, иако то у овом тренутно објективно није.

Сви ови разлози јасно говоре у прилог да резултати истраживања према којима је већина људи у Црној Гори против чланства у НАТО-у не треба да буду изненађујући. Напротив, делује да већина грађана размишља рационално када се противи чланству Црне Горе у НАТО-у. Међутим, какве су реалне последице оваквих ставова, поготову уколико се зна да су, као што је већ поменуто, владајуће политичке елите у Црној Гори јасно оријентисане према даљим интеграцијама?

Најозбиљнија последица јесте јасно довођење у питање легитимитета ових потеза тренутне власти у Црној Гори. Поставља се питање по ком основу и по ком демократском принципу Мило Ђукановић и остатак државног апарата воде Црну Гору према НАТО-у, уколико је, јасно је и њима, већина становништва против тога. Лако је рећи да је тај легитимитет стечен на претходним изборима, када је Демократска партија социјалиста (ДПС) по ко зна који пут однела победу, али ова тврдња не стоји из простог разлога што победа на изборима не даје владајућој странци или коалицији неограничену власт у сваком погледу на период трајања мандата. Пример овога може бити и то да победа на изборима не даје право партији или коалицији да самовољно одлучи да промени текст устава или докине државни суверенитет. Будући да би чланство у НАТО-у имало ограничавајући ефекат на црногорски суверенитет, врло је оправдан захтев да се путем референдума провери подршка народа овим корацима, односно њихов легитимитет, што је заправо и основни аргумент и основни захтев противника чланства Црне Горе у НАТО-у. А уколико је власт у Подгорици тако сигурна да води државу у правом смеру, да су НАТО интеграције толико корисне, па, у крајњој линији, и да има демократско, на владавини народа засновано право да предузима кораке према чланству, због чега одбија, због чега се плаши спровођења референдума? Зар не би било лакше и за власт и за читаву Црну Гору да се једном за свагда разреши ово питање, те да се читава заједница окрене или ка даљем продубљивању сарадње и убрзаном приступању НАТО-у, или, пак, заустави даље интеграције, задржи тренутни ниво сарадње са овом организацијом и окрене се даљој демократизацији, економском просперитету и јачању социјалне кохезије? Ко има користи од константне подељености црногорског друштва по неким од најважнијих државних питања?

Одговоре на ова питања треба тражити у Карађорђевој улици у Подгорици. Оно што је извесно јесте да би доношење одлуке о приступању Црне Горе НАТО-у без спровођења референдума било недемократско, супротно вољи већине народа ове земље (макар судећи по резултатима истраживања), а у великој мери и ирационално, што је показано у овом тексту. Међутим, аутор ових редова дели забринутост студената Црне Горе да ће се кораци ка чланству у Евроатлантском савезу наставити без обзира на то шта већина каже. Основни узрок ове забринутости јесте управо раније поменут недостатак демократичности црногорског политичког система, који одликују клијетелистички односи народа и власти, потпуна доминација једне партије у свим сферама друштва – од политике и сектора безбедности, преко економије, до културе, науке и образовања, као и расцепканост, закржљалост, тромост и неспособност опозиције да се било шта у њему промени. Као последица тога, у Црној Гори не постоји политичка снага која би организовано, институционализовано и легитимно могла да се супротстави потезима власти, а док се тако нешто појави, црвена застава са златним орлом већ би се могла вијорити у Булевару Леополда Трећег у Бриселу.

Аутор је дипломирани политиколог за међународне односе и студент мастер студија политичких наука на Централноевропском универзитету у Будимпешти