Агора

Улазак Црне Горе у НАТО ће бити озбиљан ударац по Русију

Јевгениј Крутиков, Polytika.ru

Скупштина Црне Горе оформљена је, према европским стандардима, крајње необично. У њој тренутно не седи онај број посланика који је дефинисан у уставу, а од једних избора до других њихов број само расте. Све то стога што у овој земљи посланик не представља исцртане на карти изборне јединице, већ 6000 бирача. На тај начин се чува склоност Црногораца према животу у заједници, која је често заснована на клановима и сродству. То је веома важан детаљ.

Како јавља руско-српски медија-центар „Руски експрес“, на скупу у ком је учествовао и митрополит Црногорски и Приморски Српске православне цркве Амфилохије, председник Демократске народне партије Милан Кнежевић предложио је стварање коалиције са Социјалистичком народном партијом (СНП), Новом српском демократијом, Демократском Црном Гором и ДЕМОС-ом. Сам иницијатор ове нове парламентарне уније је већ члан коалиције „Демократски фронт“, чије се седиште симболично налази у Московској улици у Подгорици. Према најоптимистичнијим проценама, Кнежевић може да под анти-НАТО пароле да окупи највише 40 посланика (а, реално, мање) од 81, колико их има у парламенту (број становника Црне Горе убрзано расте, након прошлих избора их је било 74). Другим речима, веома је тешко замислити да би за свега недељу дана посла једна анти-НАТО коалиција могла да добије парламентарну већину.

Поред тога, готово насилно приступање Црне Горе НАТО-у (а у перспективи и Србије и Македоније, којој је засад препрека стари спор с Грчком) јасно излази из оквира задатака и циљева које је пред себе поставио Брисел. Већ то је, у суштини, „блоковска агресија“, увлачење у Алијансу држава и територија, које ни историјски, ни ментално, ни практично с њом нису повезане. Стога се у вези с тим у Црној Гори назире озбиљна унутрашња криза. Припајање државе санкцијама против Русије на крилима обећања о приступању ЕУ, довело је до практичног колапса економије.

Индустрија је, у суштини, већ уништена: њен значајан део, укључујући и неке од најважнијих компанија (поготову фабрике за производњу алуминијума), припадао је руском капиталу, који је са различитих страна већ неколико година подвргнут нападима. Иста је прича и са енергетским системом, бензинским пумпама и гасом. А све ово је само део који се тиче индустријске Подгорице. Смањење броја туриста (пре свега, опет, из Русије) довело је до значајног пада животног стандарда целокупног становништва – не само на приморју и у долини реке Таре. Без стабилне, па макар и сезонске, зараде остали су не само Црногорци који су непосредно повезани с туризмом, већ и радници у услужним делатностима, између осталих и Албанци, који су радили као гастарбајтери. Животни стандард је нагло опао, што је довело до проблема социјалне природе са којима се ова држава раније није сусретала.

Власт у Црној Гори је практично несмењива. Мило Ђукановић је на овај или онај начин управља државом од 1991. године – од тренутка распада „старе“ Југославије. И небитно је које место званично заузима – председника или, као сада, премијера у мандату председника Филипа Вујановића – суштина остаје непромењена: Ђукановић са различитим степеном сигурности строго контролише све процесе у Црној Гори – од економских до спољнополитичких. Нема сада потребе поново се упуштати у објашњавање процеса стицања независности Црне Горе, у чијем су центру били шверц цигарета, „фабрике одеће“, фалсификовање, „барже“ и слична мала задовољства доступна граничној републици. Црна Гора Мила Ђукановића је држава која није по природи полукриминална, већ је вољом судбине почетком деведесетих угурана у овакве послове, пре свега услед санкција наметнутих на Југославију, које су је претвориле (а са њом и Грчку и Бугарску) у рај за шверцере. Стога је њено скретање према НАТО-у и ЕУ био природни процес. Друга је ствар то што су постојале шансе (којих и данас има) да се ово скретање успори.

Приступање Црне Горе НАТО-у се у овој земљи не сматра обавезним исходом спољне политике. Већина становништва је, према различитим истраживањима, против овог корака, иако у садашњој скупштини опозиционе снаге не могу да контролишу више од 35% гласова. То је повезано управо са особеностима националног карактера и изборног система: на свакодневном, животном нивоу, Црногорац може бити против НАТО-а и ЕУ, али гласање по принципима „заједнице“, као и притисак са стране лидера мења ситуацију, сада већ на нивоу парламента. Међутим, и поред тога, у републици има довољно снага које би могле да се супротставе пузању Црне Горе до НАТО-а. Активно против овог корака иступају: међународна мрежа НВО „Не у рат – Не у НАТО“, „Матица српска“, „Покрет за неутралност Црне Горе“, информациони портал ИН4С, новине ДАН и други.

Додатну напетост ствара и конфликт око традиционално утицајне у црногорском друштву Српске православне цркве и митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија лично. Уз утицај ЕУ се преко Скупштине лобира за нову верзију закона о религијама из ког је избрисана и сама реч „црква“ и замењена апстрактним појмом „религиозне заједнице“, које, поред тога, треба да се поново региструју. На тај начин се из црногорског националног карактера постепено избацује његова основа – Српска православна црква, а митрополит Амфилохије, који на тако нешто не пристаје, увлачи се у мноштво малих оптужби. Другим речима, ово је директан покушај депопуларизације Српске православне цркве у Црној Гори – једног од најјачих инструмената за супротстављање процесу приступања НАТО-у.

Губитак Црне Горе за Русију неће бити само епизода. Гутањем Србије, Македоније и Црне Горе НАТО ће закуцати и последњи ексер у ковчег и у потпуности потчинити територију Европе. Након тога биће могуће убрзано се посветити укључивању у Алијансу молдавско-придњестровског региона, а за њим и старих „присталица“ – Украјине и Грузије, док ће, засада још увек слаб, притисак на Јерменију и Азербејџан постати и до неколико пута јачи. Стога би губитак Црне Горе за Русију био озбиљан пораз не само на Балкану, већ и у оквиру целокупног деловања на супротстављању НАТО-у.

Нажалост, доскора се Русија према политици у Црној Гори односила као према нечему од терцијарног значаја. Амбасада (заједно са „Россотрудничеством“) готово да није радила. У донедавно комфорној и јефтиној републици масовно су се насељавали руски опозиционари и обични људи са сумњивим биографијама и капиталом. Такозвано „руско село“ се претворило у лобистички пројекат, прогутан од стране људи из Јељцинове и, делимично, епохе Медведева. А крупни пројекти, укључујући и оне туристичке, ишле су у руке личности попут Полонског, који је, узгред, уништио и један прелеп пројекат, потрошивши на гостовање Мадоне приликом отварања готово исту количину новца, као и на саму модернизацију здања на ком је радио.

Нови руски амбасадор Сергеј Грицај отпочео је свој рад сусретом са Председником скупштине Ранком Кривокапићем. Наравно, овај догађај није био само протоколарне природе, већ је представљао и показатељ у правцу активизације рада у Црној Гори. Као нарочито перспективан правац може се сматрати и идеја стварања такозване „Балканске Швајцарске“ – појаса држава које би традиционално биле ван било каквих блокова. То не би био само омаж „старом добром времену“ Тита, када је управо Југославија била лидер Покрета несврстаних, групе држава „подједнако удаљених“ и од НАТО-а и од Варшавског уговора. Предност такве идеологије могле би да буду гаранције независности и територијалне недељивости малих држава од стране Русије и, потенцијално, НАТО-а. Ово је крајње актуелно и за Србију, и за Македонију, и за Црну Гору – државе које се перманентно налазе у опасности од поделе, пре свега, од стране албанске мањине. Уставно прописан статус неутралности, потврђен међународним гаранцијама уз учешће Русије, могао би да отклоне такве претње.

Са руске стране су овакви предлози већ припремљени у писменом облику. У њиховој разради учествовао је и московски Балкански центар за међународну сарадњу на челу са бившим амбасадором Русије у Београду Александром Конузином. Друга је ствар што је већ много времена потрошено, а потенцијал различитих облика деловања „меке моћи“ (као, уосталом, у „тврде“) на Балкану драстично смањен. Резерве историјског утицаја Русије на Балкану биле су довољне да се очувају позиције доста дуго, али још прошле године је САД усмерио значајне снаге на државе које традиционално нагињу према Русији. Овај снажни притисак дошао је истовремено када и „сан“ оних снага и институција у Москви, који је требало да буду одговорни за овај регион. Тек у последњих неколико месеци је дошло до поновног буђења активног рада на Балкану, некад уз иницијативу државе, а још више приватних лица, „везаних“ за регион. Балкански центар, наравно, није конкурент основним дипломатским каналима или „Россотрудничеству“, иако потенцијал структура оваквог типа никада у Русији није био искоришћен у потпуности, док САД и НАТО посредством оваквих организација обезбеђују готово две трећине своје „меке моћи“.

Конфликт око уласка Црне Горе у НАТО долази готово у време предизборне кампање. Следећи избори за Парламент су заказани за 2016. годину, али уколико предлог закона, који би могао да наруши читав поредак, буде прихваћен или пропраћен неким скандалом, нису немогући ни превремени. Међутим, могућности нових избора да нешто промене не би требало преценити. Током многих година владавине Мила Ђукановића створен је у потпуности „самоодржив“ систем корупције, а готово званичан статус Црне Горе као „главног шверцера“ Европе (где јој је главни конкурент Албанија) гарантује неким слојевима становништва релативно миран живот. Тренутно без посла и дохотка остају они који су на неки начин повезани са туризмом и тешком индустријом. Међутим, и они су умногоме било повезани са шверцом, ако никако другачије, а оно услед испоруке различитих производа и сировина. Та група становништва изједначава себе са судбином државе, а приступање ЕУ и НАТО схвата као додатну могућност за развој свог бизниса. Дешавања око фудбалског меча између Црне Горе и Русије, анти-руски коментари штампе и учестали напади на руске туристе додатни су доказ за овакве тврдње.

У оваквим условима Русија посебну пажњу треба да посвети пропагандној делатности и поновном успостављању одговарајућих одељења амбасада у Подгорици и Београду. Према многим доступним подацима, већ се обнавља и појачава и сарадња са Републиком Српском, између осталог и по питању теоријских разматрања њеног могућег изласка из Босне и Херцеговине и њеном будућем признању као независне државе од стране Русије. Јачање пропагандне делатности и рада преко НВО (истог оног Балканског центра за сарадњу) је већ факат, иако је све то урађено уз велико закашњење и у време, које никако није погодно за Москву.

Ова ситуација у руској спољној политици је већ уобичајена: посао отпочиње након што је вишегодишња успаваност довела до кризе и тада долази до моменталне мобилизације свих ресурса. Такви правци у спољној политици, попут Црне Горе, могу се само на први поглед учинити неважним, али када евроатлантски пас угризе, већ ће бити касно.

Превод: Никола Косовић       Извор: polytika.ru