Блог

Субверзивни путописи (2)

То је био град

Јелена Зеленовић

Импресије о путовању су углавном у вези са ослушкивањем туђих култура, радост новог, фотографије знаменитих споменика и конзумирање локалних специјалитета.

Душанов конак, у којем се сада налази Манастир Светих Архангела, тврђава је у Призрену коју је подигао цар Душан. Некадашња величина тог утврђења данас може тек да се наслути. Као и свака величина у нашој историји. Душанов камен почива у дворишту Манастира Светих Архангела, али почива и уграђен у џамију у Призрену. Руши се и гради, камен не пита, камен трпи. Али, камен памти.

Путовање и боравак у манастиру Светих Архангела је повратак кући. Схватила сам шта је тврђава. Утврђење. Утемељење. Уточиште. Уземљење. Душанов конак, то је био град. И ми у њему, слободни грађани. Заједничка трпеза, заједнички рад у нашем граду и љубав, пре свега. Природно је било да се бринеш за оног до себе, да волиш некога кога си ту, у своме граду, први пут срео. Природно је било да се осећаш добро и достојанствено, да осетиш да и твоји суграђани блистају изнутра, као што теби говоре да блисташ. Тако се воли земља, тако се чува свој град, Нови Сад, Београд, Призрен. Данас, у времену када је лакше постати грађанин света него грађанин своје земље, бирамо овај тежи пут, витешки и чојствено. То није никаква жртва или испосништво, то је она урођена, урођена, а заборављена, човекова потреба да брани и воли земљу у којој расте и помаже јој да остане здрава и не да јој да се круни. Како онда то да баш тамо где говоре да не можемо, или да ускоро нећемо моћи, ми долазимо и осећамо да смо код своје куће? Ти који то говоре, нека посете своју земљу, тек да јој приђу. Ако се не осећају као код куће, свет нека им буде уточиште. И то је у реду! И то је у реду ако пронађеш брата. Само, на чијој земљи? На ком језику? На каквим темељима?

Отац Михајло, игуман Манастира Светих Архангела је особа која се не среће, не упознаје и не заволи два пута, на тај начин, начин на који се воли отац земље на којој растеш. Без трагова гордости, једноставан, господин и брат, отац Михајло је једна од духовитијих, а вероватно најенергичнијих особа коју сам упознала. Као што сам написала да се неке величине тек дају наслутити, тако ни за оца Михајла нема те речи која би му пристајала. Ја је још немам. Отац Михајло је у разрушеном Душановом конаку живео сам годину дана, а онда су дошли и други искушеници не би ли му помогли у обнављању светиње, прво њеног духа, а онда и материјално. И даље је једини монах на Душановој земљи, земљи у коју је и покопан цар Душан. Сада гробно место обележава само једна камена плоча, али камен памти док има ко да га чисти од корова.

Призрен је три дана одзвањао средњовековним европским културним наслеђем, пре свега то је била музика која је се три дана чула из атријума Цркве Светог Спаса где је одржан међународни фестивал средњовековне музике. Затим српском речју, духом, срећом и осмесима који су слободни људи носили на уснама пењући се калдрмом до Цркве Светог Спаса где су се окупљали. Понос, љубав и култура су оживеле наш град и ми смо дужни да му се враћамо. Камен се чисти од корова, зид од рушења могу да сачувају једино деца коју је тај зид чувао. Сад је ред на нас да чувамо.