Блог

Субверзивни путописи - Зејтинлик

Чика Ђорђе, грабље и униформа

Слободан Владушић

Свако онај ко је последњих деценија посетио српско војно гробље Зејтинлик могао да види домаћина гробља, чика Ђорђа. Гледајући и слушајући тог виталног старца у маскирној униформи српске војске из деведесетих година прошлог века, посетилац осећа да је тај човек у приснијим односима са гробљем, него што би то могао да буде било ко други. Туриста ће можда фотографисати чика Ђорђа, надајући се да ће та фотографија да сачува снажан утисак присности од заборава. То сам и ја сам учинио. Међутим, када сам неколико месеци након повратка из Солуна погледао ту фотографију, схватио сам да се утисак истопио: видео сам само старог човека у модерној маскирној униформи и у том нескладу било је нечег готово смешног.

 Моја супруга је опет, из својих разлога, направила ову фотографију:

На фотографији се налази горњи део униформе чика Ђорђа и виле које он користи приликом уређивања гробља. Док сам посмтрао ту фотографију, почео сам да осећам у чему је њена непроцењива вредност. Анализа која следи може само овлашно да дотакне језгро мог личног искуства тог гробља. Тог искуства не би било да нема ове изузетне фотографије.

Грабље: Наравно, оне асоцирају на лишће која пада на гробове и на траву која расте око њих. Они нас подсећају на заборав, на зарасле гробове. Али трава и лишће више нису епохални непријатељи гробља. Бодријар у својој књизи Симболичка размена и смрт, пише како се гробља великих европских градова претварају у паркове, сугеришући да на тај начин нису избрисани само покојници који су тамо сахрањени, већ и сама смрт. Постмодерна нема место резервисано за мртве. Она је укинула све стазе и богазе које воде до њих. Зато некадашња гробља, уроњена у прошлост, сада постају паркови који лебде у необавезујућој савремености. Међутим, лишће које пада по гробовима и трава које их обраста појављују се у многобројним сценама у књижевности и зато их није лако заборавити. Посебно не на гробљу за које слутимо да не може никада постати парк. На Зејтинлику, трава и лишће и даље прете: што се више удаљавамо од времена у коме су ови људи дали свој живот за отаџбину, утолико се више појачава претња заборава. Гроб обрастао травом и прекривен лишћем не симболизује само заборав покојника или покојнице која је у њему сахрањена. Заједно са њима заборавља се и читав сплет релација које чине невидљиву мрежу симболичких нити око гроба. 

Зато је гроб чвориште вертикалног времена које дозива прошлост породице, њено наслеђе, њену митологију, али и хоризонталног времена, које почиње годином рођења покојника, а завршава се годином смрти: то време је савременост покојника. На цивилним гробљима, хоризонтално време представља једну честицу светског времена које карактеришу колико светско-историјски догађаји, толико и оновремена веровања људи и њихов приватни живот: начин на који су проводили дане и ноћи. То двојство јавног и приватног времена открива парадокс да су у доба великих светских ратова, људи умирали и природном, приватном смрћу: зато све смрти у годинама рата, нису ратне смрти. Војно гробље не познаје ово парадоскално двојство јавног и приватног времена: приватно време је овде уклопљено у јавно, светско-историјско време. У овим гробовима на Зејтинлику породичне митологије додирују се са националном митологијом. У средини, у месту пресека, налазе се личност, страдали војници, који измирују приватну и колективну смрт, вертикално и хоризонтално време.

На цивилним гробљима постоје појединачни гробови обрасли травом. Они се губе међу онима који се још увек чувају и пазе. Војна гробља за такву хетерогеност сећања и заборава не знају. Одрешита природа самог рата, у коме се живот непрекидно и заоштрено сусреће са смрћу, пресликава се на војна гробља која су или сачувана у сећању као целина или су као целина заборављена. Када се деси ово друго, на делу је трагедија прошлости која одражава трагедију садашњости или скорије будућности. Војно гробље обрасло травом и прекривено лишћем не сугерише само то да они који су ту сахрањени више немају потомке, него и то да њихови крвни потомци више немају своје претке; а то значи ни своје потомке у будућности. Зарасло војно гробље сугерише да је садашњост избачена из шарки времена које повезују прошлост и будућност. Зарасло војно гробље је траг малог времена, које више не може да перцепира велико време. Такво гробље нам сугерише да смрт оних који су сахрањени на њему није била узалудна (у свом времену) већ да је узалудном постала (у нашем времену).

Грабље приказане на фотографији материјализују упорни рад чика Ђорђа на одржавању смисла тих смрти. Оне су траг борбе против узалудности. Оне дочаравају слику човека који свакога дана истрајно чисти гробове од траве и прикупља лишће које плави стазе између гробова и саме гробове. Утисак који оставља чика Ђорђе, када се обрати туристима, почива управо на том раду. Љубав према гробљу, љубав према онима који су ту сахрањени, према подвигу који су начинили, газећи Албанију да би дошли до Крфа, пробијаћи Солунски фронт да би се вратили кућама, није очигледна у речима чика Ђорђа. Те речи би могао да изговара свако. Љубав је очигледна управо у том тихом, немом, упорном раду чика Ђорђа, који се у тишини гробља понавља из дана у дан.

Да би око туристе запазило тај рад, није довољно видети само да је гробље чисто и сређено. Сама та уређеност је по својој природи безлична. Слика уређењог војног гробља пребива у нашој видео меморији и пре него што видимо српско војно гробље у Зејтинлику. Видели смо на фотографијама и у филмовима безброј до детаља сређених војних гробља. Зато је врло лако очигледну уређеност гробља превидети. Врло је лако да се оку туристе учини како је та уређеност толико обична, толико очекивана, да изгледа готово природно, као да за њу није потребан нечији труд и рад. Тада се заборавља да природа нема памћење, јер траје у цикличном времену, у коме све нестаје и све се заборавља, да би настало поново. Самим тим, не видимо ни рад чика Ђорђа. Исто се дешава са и гробовима српских ратника: гледамо у њих и не видимо их. Можда знамо пуно о људима који су на Зејтинлику сахрањени, али то је само знање, колективно знање које остаје одвојено од наше личности.

У раду чика Ђорђа материјализује се његова лична љубав према покојним војницима и њиховом подвигу и тако се институционално знање о сахрањеним војницима радом преображава у део личног искуства чика Ђорђа. Он туристима преноси управо то искуство, а не тек пуко знање. Нажалост, то лично искуство чика Ђорђа, настало из његове љубав према тој великој армији, може остати само наш доживљај, ако се не види његов рад на гробљу. А као доживљај, то ће се истопити брзо.

Тај рад се може видети само онда ако око посетиоца види – грабље. Тек са тим оруђем у зеници ока, посетилац постаје свестан да уређеност гробља спада у дела љубави, у дела личне љубави једног човека према највећој армији коју смо икада имали. И по победама и по начину на које је те победе извојевала. Јер те виле нису само оруђе којим се ради, већ материјализација љубави због које се ради. Да је тај рад само пука обавеза, пуко формално задужење, грабље се не би налазиле наслоњене на дрво на самом гробљу, већ би биле у некој шупи далеко од колона гробова, као што је обавеза далеко од љубави. Али оне су ту, међу гробовима, као да чика Ђорђе не жели да изгуби ни један тренутак који би могао да посвети брижној нези гробља.  

Униформа: Тако долазимо до другог предмета на овој фотографији, али до и трећег, кога нема, а кога бисмо очекивали да видимо. Дакле, видимо горњи део маскирне униформе, исте оне коју чика Ђорђе носи када се обраћа посетиоцима. Њен смисао не може бити откривен уколико не замислимо шта би се догодило да се на овој фотографији налази горњи део неког радног одела. Тада би се уређивање гробља претворило у посао. Посао наравно, може да се ради са љубављу, али и тада он подразумева да постоји подела на радно време (време када се ради) и нерадно време (време посвећено одмору или доколици). Посао такође, подразумева и потребе онога ко ради: зато бисмо поред радног одела очекивали да нађемо и флашу воде, јер радник може и да ожедни. То замишљено радно одело свакако не би у потпуности искључило потенцијалну љубав према ономе што се ради, али би знатно појачало осећање дискрепанције и дисконтинуитета између чика Ђорђа, цивила и радника, и војника и официра који су сахрањени испод камених крстова. И не само то: појава чика Ђорђа у униформи, пред туристима, постала би комична, јер би упућивала на то је да старац пред нама манекен, а као манекен, он баш не делује јако озбиљно.

Међутим, на слици се налази униформа, а не радно одело, а нема ни флашице са водом. То јасно казује да уређивање гробља, чупање траве и купљење лишћа, није посао, чак ни посао који се воли. То је рат. А рат је увек повезан са одрицањем, чак и оним радикалним: одрицањем од живота. Униформа поред грабљи показује да је чика Ђорђе заиста налик онима за које се бори, јер то што ради и јесте његова борба, а не његов посао. У тој борби одрицање је могуће, јер се воли оно због чега се одричемо. Он ту борбу зато види као борбу против траве и лишћа, која не познаје радно време, као ни радне и нерадне дане.

Мени се чини да је његова борба још дубља. То је борба да се то гробље преобрази у лично искуство, дакле у нас саме. Као да чика Ђорђе несвесно осећа да без тог преображаја знања у (лично) искуство његова борба неће бити победоносна. Искуство, а не знање, чува истину у времену. То је његова борба, то је његов циљ. Он је видљив у свакој његовој речи и сваком његовом гесту, али само и тек онда када се виде грабље и униформа поред њих.

Међутим, грабље и униформа се нису виделе ни на једној од фотографија које сам начинио на том гробљу. Посматрајући те моје лоше фотографије, схватио сам да између мене и тих људи, сахрањених на Зејтинлику, постоји провалија. Она није настала само зато што између њиховог и мог времена постоји раздор који се чини несавладивим; само зато што је историја толико пута начинила вицеве од њихових подвига; само зато што се под будним оком Мегалополиса колективно знање о њима замењује колективним заборавом, који је одлика слабих и немоћних, који не могу да поднесу величину властите историје. Та провалија је била присутна у самим фотографијама њихових гробова, сложених у геометријски правилне колоне и редове. Та провалија је присутна у импозантности њиховог заједничког маузолеја, који се не обазире на нас који га посматрамо и фотографишемо, као да постоји сам за себе, као да је довољан сам себи.

Делује као да нама, који смо желели да посетимо Зејтинлик, преостаје само да обожавамо војнике који су ту сахрањени као и њихов величанствени подвиг, исто као што и онима који, подилазећи Мегалополису и својим ситним потребама, преостаје само да те војнике и њихов подвиг мрзе из даљине, физичке и симболичке. Иако различити, и они који обожавају и они који мрзе, стопиће се у самонегацији: обожавање ништи личност онога који обожава у корист онога што се обожава, па зато обожавање и нема везе са личношћу; исто тако, мржња сведочи о инфериорности онога који мрзи, претварајући га поступно у небиће.     

Моја супруга је том гробљу приступила као личност и зато је видела нешто што је нама осталима, промакло. Направила је ту лепу фотографију на којој се виде, скромно, грабље и униформа. Да није било ње и те њене фотографије, ја на том гробљу не бих видео ни грабље ни униформу. Овако, уз помоћ њене фотографије, успео сам да свој слабашни, већ истопљени доживљај, преобразим у лично искуство које се наставило на ланац искустава других личности. За људе који су ту сахрањени, Велики рат је био једно џиновско, колективно искуство, које нажалост, нису могли да саопште ни на један други начин, осим колонама и редовима камених споменика. Чика Ђорђе је успео да то колективно искуство преточи у своју личну љубав и своје лично искуство; моја супруга је, из њених разлога, запазила виле и униформу, фотографисала их је са јасном свешћу зашто то чини – јер без те свести то су само безначајни предмети на војном гробљу – и Зејтинлик је могао да постане њено лично искуство, заједно са свима који су тамо сахрањени. Захваљући њеној фотографији и ја сам успео да преобразим колективно знање у своје лично искуство: сада ово гробље не спада у домен мог знања, и питања као што су домашај или истинитост знања или мог сећања, више нису релевантна. Сада је то војно гробље, тај колективни споменик, моје лично искуство, а то искуство сам сада ја. И у том искуству, као у неком чвору, повезани су и ти ратници, и чика Ђорђе, и моја супруга и њена фотографија.

За то је вредело живети.

И за то вреди живети и у будуће.

(Одломак из књиге Књижевност и коментари, 2017)