Блог

У потрази за смислом

Јелена Зеленовић

Потрага за смислом почиње од болне, убитачне констатације да њега нема. Празнина која мора да се попуни без извора из којег би се могло захватити. Сви извори који су доступни брзо престају да задовољавају празнину која гута, а човек остане гладан и жедан смисла. Гладан се не наједе, жедан се не напије, жељан љубави не испуни срце. Када тај човек схвати да смисла нема он  је већ у великој опасности јер га мора пронаћи или ће га питање: „Где је смисао?“,  убити. Празнина, која је прождирала све около, сада почиње да се храни запитаним субјектом.

Потрага за смислом једног писца почиње 1920. године и налази се у Дневнику о Чарнојевићу: „Јесен, и живот без смисла.“[1] Потрага за смислом почиње од констатације да њега нема. Јунаци Милоша Црњанског након овог дела у свим следећим романима трагају за смислом. Они га не налазе у Сеобама које почињу и завршавају се ликом који је загледан у бескрајни плави круг и у звезду. Таква слика смисла није задовољавајућа, а Вук Исакович, тај напаћени и уморни човек халуцинира о звезди која би представљала његов смисао. У Другој књизи Сеоба смисао се премешта у смрт. Ако нема смрти, а има само сеоба, то значи да се вечни живот, а самим тим и земаљски живот, може обући у трансцендентални смисао. Има ли смисла пре смрти? Тако се душе селе, румени потоци теку, негде постоји острво Суматра, негде Шпицберген, такве духовне сеобе опет остављају оног уморног, живог човека какав је Вук Исакович да трага за овоземаљским смислом. Шта ће да раде сви Исаковичи овог света?

Милош Црњански смисао за живог човека налази и објашњава у свом најболљем делу: Код Хиперборејаца. Радња се махом одвија у Риму, вечном граду, и у том граду који врви од живота (контрастно блаженој смрти у Другој књизи Сеоба), Црњански размишља о свему земљаском, о свему што види, о прошлости својој и прошлости других, он живи, пише, осећа и тумачи свет око себе. И свако ће другачије прочитати роман и пронаћи на другачијем месту смисао. Постоји део када аутор сам одговара на питање које се овде поставља, али то може да буде само једно од тумачења које овај мајстор нуди:

„Све је то била слика нашег живота, младости, смрти, све је то био симбол, и побуна, падова, клонућа, јаука, песме, плача у свету. Та фонтана  са тим скоковима и падовима воде, у мом сећању остала је, за мене, најдубљи смисао свега, што је било, и што ће бити у свету  и у мом животу.“[2]

Од почетка до краја, дело као целина заправо говори о овоземаљском смислу. То је посао мајстора: констатовати  двадесетих година да смисла нема и доћи до њега шездесетих година двадесетог века. Четрдесет година исцрпне и болне потраге. То Милоша Црњанског чини највећим писцем двадесетог века. Заврштити оно што је започето. Када сам пре неколико година први пут писала о Хиперборејцима[3] оставила сам у тексту отворену потрагу за смислом и закључак да је довољно знати да постоји нешто попут вечног леда и нестварне тишине на Шпицбергену. Сада знам којим путем сам кренула. Нешто сада тржи да буде одређено.

Нису то само Исаковичи. Фауст, Доријан  Греј, несрећни Карамазови и многи други ликови код Достојевског, а посебно Ставоргин (Зли дуси) су констатовали да смисла нема и тај опасан амбис покушали да одобровоље, да нађу начин да се не суноврате, ипак...Избављења није било. Празнина је почела да прождире коначно и саме запитане субјекте и тада је дошао ђаво по своје. Кортасар и Школице су такође ту да потпомогну ово размишљање, али не бих се сада упуштала у тумачење таквог гигантског дела.

После Ивана В. Лалића који попут свеца и пророка тумачи невидљиво из видљивог, нисмо више имали на кога да се ослонимо. Ту је Слободан Тишма који нас добродушно и простодушно обавештава, помало забринуто да:

„Пре свега на Западу се увећало знање. Људи приступају писању са огромним знањем, са неизмерном обавештеношћу и аутоматски су у предности, испадаш смешан кад се поредиш, плус прави урбани миље – пакао мегалополиса.“[4]

И све то нас једним брзим, али одабраним прегледом светске и домаће књижевности доводи до данас највећих француских писаца/пророка, Мишел Улебека и мање познатог Фредерик Бегбедеа. Слободан Тишма је био у праву, знање се увећало и немилосрдно нас пребацује из контемплације о смислу у брзо деловање. Елем, Уелбек (Покоравање) предвиђа пропаст читаве западне цивилизације која ће се урушити сама од (у) себе, у своју празнину. Бегбеде (романи 699 динара, Француски роман, Живот без краја) такође говори о томе. Једна ствар им је заједничка, код Уелбека је то у Елементарним честицама, а код Бегбедеа у роману Живот без краја. Како спречити умирање, а онда још важније питање: зашто? Генетички инжењеринг је овде под озбиљном присмотром два велика писца и истраживача, али није то оно што је, по мени, највећи проблем постављен у роману. Највећи проблем је потрага живих људи за смислом у оквиру свог животног века. Бегбеде даје сурову слику Јерусалима. Говори о светим местима и очајним продавцима сувенира тик поред њих, о туристима који праве селфије обилазећи редом Зид плача, џамију Ал Акса, Исусов гроб. Туристи и новац у рукама. И онда главни јунак у потрази за бесмртношћу: „...ухватио сам себе како размишљам о постхуманости на истом месту где су се родили сви монотеизми.“[5] Ни код Уелбека ни код Бегбедеа нема попуњавања празнине, те онда због капитала којим располажу, јунаци се подвргавају различитим начинима да задрже младост (Уелбек, Елементарне честице, лик Бруна) или да продуже живот, минимун за сто година (Бегбеде, Живот без краја).

Иако се знање на западу увећало, то драгоцено знање нам не доноси ништа друго сем горке истине да нећемо наћи смисао за живота и да ћемо се урушити сами у себе. Њихови јунаци не само да трпају све и свашта у себе (ту је онда и Серотонин Уелбеков), и одричу се свега идејног и невидљивог, него њихово безнађе иде дотле да не желе да умру, не зато што се боје смрти већ зато што им треба још времена да испуне своје празнине. Интересантно је да и Бегбеде и Уелбек (по некима) на крају романа остављају простор за неки привид среће, завршавају нагло и контрадикторно. Нада за човечанство? Нису били убедљиви, не као Милош Црњански. Ипак, за разлику од Бегбедеа, чији јунак након низа покушаја да продужи живот и низа разговора са највећим биолозима и докторима диљем планете,  напрсно налази срећу у браку и породици у некој финој кућици на обали. Уелбек је у Елементарним честицама са правом и дужношћу једног интелектуалца затворио причу о човечанству:

„У тренутку када ће и последњи њени представници да се угасе, сматрамо легитимним да човечности одамо овај последњи омаж; омаж који ће и сам на крају бити избрисан и изгубити се у пространствима времена; међутим, било је неопходно да се овај омаж бар једном догоди. Ова књига је посвећена човеку.“[6]

Мишел Уелбек пише сурово, искрено, тешко. Роман Серотонин, Уелбеков најновији роман , по некима, може да понуди наду за човека.[7] Тачније, за његово оздрављење како тумачи Жарко Миленковић. Сматрам да Уелбеково писање нуди један огољени бесмисао, празнину у коју ћемо се урушити, а са којом не желимо да се суочимо јер смо нашли, или убедили себе да јесмо, овоземаљски смисао.

Ипак, мој допринос овој потрази је минималан. Волела бих да се позовем на Црњанског и Бегбедеа и спојим их дивном суматраистичком везом, записима о тишини. Бегбедеов Живот без краја се завршава смрћу, тишином. А код Црњанског она је добила симболику вечности.

Бегбеде свој немилосрдну потрагу за бесмртношћу завршава овако:

„Чак и кад нам плућа отпадну, ехо на крају ишчезне. Крик се чини све даљим и даљим, као да се неко доле на другој страни долине забавља имитирајући нас, јер ехо увек исмева онога ко виче у празнину. Кад сам био дете, брзо сам се умарао од ове игре, после свега неколико повика. Моји крици су ишчезавали у планини. Бескорисно је вриштати да бисмо заузврат добили неколико реплика сопствене жалопојке. Увек иста ствар: поновљени крик, а затим, после одређеног времена, ништа. Тишина је на крају увек побеђивала.“ (Бегбеде, 2018)[8]

Бегбедеова потрага за бесмртношћу је било попуњавање празнине, викање у празнину. Мајстор ће то дати кроз говор природе, вика и дрека човека је замењена величанством вековног леда:

„Ни то, међутим, тамо, мени се није чинило, највећа лепота. Него она тишина, која настаје после сваког сурвавања огромних, смрзнутих, глечера, кад стигну у море и сруше се у њега. За тренут, страшни водоскоци скачу у висину из мора. Затим се читав облик ледене прашине витла над дубином обала. Затим све то пада и стишава се у води, као потонула ледена брда. Настаје потпуна тишина. Велика тишина.“ (Црњански, 1966)[9]

А онда Андрић рече да је у ћутању сигурност. Смисао остаје у приповедању и потрази. Одговорити на питање или умрети покушавајући.

[1] Црњански, Милош. Дневник о Чарнојевићу.  ЛОМ. Београд, 2003, стр. 9.

[2] Црњански, Милош. Код Хиперборејаца II. Лагуна, Београд, 2015, стр.355.

[3] http://www.novipolis.rs/sr/blog/30515/samo-ne-remeti-moje-krugove---hiperboreja-milosa-crnjanskog.html

[4] Тишма, Слободан. Quattro stagioni. Лагуна, Београд, 2009, стр. 31.

[5] Бегбеде, Фредерик. Живот без краја. Booka, Београд, 2018, стр. 121.

[6] Уелбек, Мишел. Елементарне честице, Плато, Београд, 1999, стр. 405.

[7] http://www.novipolis.rs/kultura/31788/uelbekove-mrtve-duse.html?fbclid=IwAR2KuxF-ZM0FM0Ah_KxN_3AEhElWvnoA53um5bLVLLnteSkqSCqjs6G-ppk

[8] Бегбеде, Фредерик. Живот без краја, Booka, Београд, 2018, стр. 271.

[9] Црњански, Милош. Код Хиперборејаца II. Лагуна, Београд, 2015, стр. 241.