Блог

Блог трилогија: Фантом робије (3)

Memento Mori или Путовање из своје личности

Јелена Калајџија, Бијељина

„Ко би, да крикнем, ко би ме чуо из чета анђеоских?“

(Рајнер Марија Рилке ,,Прва девинска елегија“)

Ако вратим сећање на примарну идеју о грађи ове трилогије, могу јасно да схватим због чега је овај последњи део тако тромо низао своје чађаве редове. Другачији не могу бити – робија није чиста ствар, осим можда оних места око зглобова под локотом. Превише је детаља да би стали у једну бедну блог трилогију, а она је ту да покуша да разбуди омађијаног неофита. Она је ту да покуша. Да истински затруби. Да сачува сећање на смрт, она је покушај да будемо ,,потомци да бисмо били преци“[1].

Разлог је, дакле, језив и једноставан: фантом је интегрисан и импрегниран у све и свја, а сезање његовог бича дере кошуље на леђима, неснађених, неспремних, недужних, дубећи распукло месо. Видање ропских рана није више посао хирурга, већ Фејдоовог (1862-1921) доктора Мулина. Водвиљ је наша стварност. Језовти гротескни урлик углазбљен са басовима бесног џипа који клопара преко разглобљених канализационих поклопаца, није више језовит, већ је дневни. Уобичајени. Нетрагични. Неколико размрсканих глава домаћих љубимаца и неколико имена, углавном женских, несталих без трага. Уобичајено. Континуирано… Ово није одломак из црне хронике америчког кримића – ово је један, наш, сасвим обичан дан. 

Канарица тужи у празно. Динарка је уствари пуњена птица (made in China). Све нам је јасно и ништа нас не боли. Све нам је сервирано и кусамо га, а лошом пробавом трудобно варимо. И не престајемо, не посустајемо, јер нам је сервирано, тако фино умотано у ватромет флет-монитора. Клик. Савршено провидно, пардон, транспарентно, али ропски ум – јад и страдање - ,,кад ни оно што лежи на мети/ Не мож умно никако допрети.“[2]

Erasehead. Erasehead. Erasehead. Beautiful mind. Do you want to save changes? FOM. FOM. FOM. Do you want to save changes? FOM. FOM. FOM. Do YOU want to save changes?

Равна линија ЕКГ-а. (Имате ли положен сертификат за поседовање свог мишљења? Нисте прошли курсеве разноврсних креативних вештина које треба да вас учине посебним и квалификованим за постојање?)

Овај, последњи текст у низу требало је да буде инспирисан једним спомеником[3] смештеним у граду у коме живим, који је заправо и сам (г)роб, а данас се налази у једном необичном окружењу. Наиме, опкољен је паркингом свемоћог хипермаркета. Хипермаркету то ни најмање не смета, али смета самом паркингу, јер места никада није довољно, а стижу нови, и НОВИ, и нови попусти на живот (не, нису то сезонски попусти, већ су у питању трајни п(р)опусти, али ако не уграбиш паркинг место, испада се из шопинг-утрке, живот постаје монотон, адреналин шопинга сплашњава и јединка одумире). Било би најбоље да се споменик уклони. Што ће се вероватно у неко догледно време и догодити. Онако постепено, како је кружно путовање сенке једног гроба померало своју вечну кућу у приповеци македонског писца Дмитра Солева. Солев приказује трагичну судбину остарелих родитеља који су принуђени да селе гроб свог сина по рубовима града који се шири. Гробље се стално измешта, јер град невероватном брзином напредује – индустријски град већ не трпи сећање на смрт. У Пантићевом „Подвожњаку“ такође, фактор сећања мора бити разобличен уништавањем једног урбаног споменика једном урбаном детињству – подвожњака. Чак и у новобеоградским померањима има места за традицију.

Данас, само место није дискутабилно, јер је укинуто на рачун времена испуњеног сензацијама. Простор постоји само уколико га обухвата сензација и траје до њеног истискања наредном сензацијом на неком другом привременом месту. Готово као идеална видео игра – простори пропадања и допадања. Магијско појављивање и губљење тла када суперхерој реши да се лати бонуса. Далеко, далеко, од мистичне Зоне Андреја Тарковског[4], која је метаморфоза и део божанског свепрожимајућег присуства у свакој ствари. Човекови подвизи и стадања на које Зона реагује својим доживљавањем Човека, уступањем или кушањем. Својим доживљајем односа са човеком који трага за собом, а не бежи безглаво од своје личности у нелични амбис. „Трагичност биолошког састава човекове ипостаси не састоји се у томе што човек њоме не постаје личност: Састоји се у томе што преко ње покушава да постане личност и промашује. Грех и јесте управо тај промашај. А грех је трагична привилегија само личности.“[5] Одавде следује, да ако нема личности, нема ни греха, но, напротив, само биолошко постварење овде је ирелевантно, јер се личност покушава потврдити кроз холограм, временску тренутност, кроз заборав! Заборав настаје у контексту губитка хиперпамћења: „искуство заборава као искуство модерних времена”[6]; или, још ближе, као губитак „прошлости унутар самог субјекта”[7] Сама личност копни, па не постоји оно што би се у њој укотвило да би јој очувало идентитет. Заборав се потврђује онда као најтврђи и најчешћи грех савремености!

Латентна наслута ове појаве морила је и Исидору Секулић. У „Деда Маши”, то тањење крви, или слабљења националног, верског, ипостасног импулса, показује се као „...тежина целокупног мртвог рада знакова на живом значењу – и то у једном чудесном забораву, у фантастичном нераспознавању”[8]

Све би ово још могло да се потрпа у још један пех, без великих губитака (форму без садржаја, боље рећи: формализам без форме!), да нас не саплиће мотив херојства. Споменик сећа на жртве-хероје потоњег рата деведесетих. „Ово је човечанство, човечанство кукавица! Хероји, та мањина, тај изузетак, својим животом, још чешће својом смрћу, и доказују и показују да је кукавичлук природан и оправдан. Кажите себи: ја се не бојим! Чућете лаж, кич и пропаганду. Реците: ја сам уплашен! Бићете искрени и природни. Све је опасно. Ако данас купите клавир он ће вас сутра продати. Свирнуће вам он кад се најмање надате! (…) Хајде да се бојимо свега, свакога и свачега.“[9] И најљудскије је плашити се, јер страх показује реакцију на спољне надражаје, доказује да некакав однос постоји. И да се БАРЕМ плашимо не би се о овоме фантому писало! Не само да не примећујемо опасности и лагано, притајено нагризање свих осета, него смо имуни на то да будемо МАКАР кукавице, ако већ нисмо хероји. Показали бисмо да нас се тиче наша стварност, позиционирали бисмо своје личности у свету и спрам њега. Овако нисмо ни машине ни људи, одлучно одбијајући своје анималне пориве. Бивамо једно трајање које може и не мора имати опис, самим тим је неисторијско, небитно и, у крајњој линији, непостојеће. Овај memento mori испред хипермаркета, и сам је непостојећи, то је једна фикција преко које ће бректати ауспуси нестрпљивих возила чији гепеци труцкају неквалитетну робу за наше тржиште специјално увезену по сензационалним (а, како другачије!) ценама. (Ако ћемо мало у седмој уметности, фасцинира податак да недавна Озборнова анимирана екранизација „Малог принца“(2015), не долази у биоскопе директно из америчко-француске копродукције, већ преко Шпаније!)

Забуна настаје у првом лицу једнине. Равнодушност пред ембрионима и новорођенчади који су заморчићи фармацеутске индустрије (од маркетиншког до физичког насиља вакцинама, вештачком  храном и другим здрав живот етикетираним производима); магнентним ротирањем Земљиних полова трансакцијама новца електронске носивости; глобалним (о)топљењ/-авањем умова, tempo forte, forte, fortissimo!

У безнађу, купи пинкле и озваничи свој робовски статус продајући свој beautiful mind за готов новац, стране валуте, славу туђег рода и (пре)порода, а код куће те нико не чује, јер кућа не постоји. Дом тражи сећање. Иницијација немогућа за извршити (нити успешно нити неуспешно), јунак само одлази од куће и вечно бива заробљен/изгубљен у чаробној шуми. Једном отишавши, слепи путник постаје слеп за свој идентитет. И, ако се врати, не налази запишано подручје подно стабла домаће воћке на (нечијем, можда родном!) огњишту. Путује да би се пронашао, а све више откида од себе свој лик. Буђелар расте, али не зна шта ће са тим. Или, се пак, валуте и њихова бројност осипају, па поново не хаје… Видевиши како живе тамо, не могу поднети ово овде. А да би остали тамо, морају радити што никада не би овде. И у жалосном компромису остаје само да буду ни тамо ни овде, јер не припадају ни једној страни обрћуће нам Кугле. Људи са три прста.

Набрајати даље – залуду? Писати о очигледном? Доказивати да смо обогатили сопствени пород тако што смо га убили ни непрепознајући своје руке давитељке око белих вратића? Ако су овако егзистенцијална, еклисиолошка питања начета, не радозналости, већ истребљења ради, има ли места и времена за даљу летаргију и изговор да су то само наочаре песимизма, да поштено признајемо да смо кукавице, у томе читајући свој највећи подвиг, као изговор за незаинтересованост? Има ли места и времена за Човека и Људскост његову, Уметност и Вредност њену, Бога и Свеоваплоћење Његово?

Док стерилини моћници играју „Ризико“ у полуострва, негде неко покушава да пева успаванку, али нема гласа.

Слепи путеви ваде очи гладним и жељним путницима и они не налазе стазу повратка.

Рјепнин је маштао о Русији која више није постојала.

Опалио је.

Збунити, убрзати, TEMPO FORTE, заташкати смрт да би се уништило Васкрсење. Фантом је мудар. Опрезан. Омасовљен. „Видећеш лице издајника. Само пази да те привид не превари: лице издајника може попримити изглед највеће праведности.“[10] Семјуел Рамеј буши плави балон.

„Баци из руку празнину ка просторима које дишемо;/ Можда ће птице ваздух приснијим летом да осете.“[11]

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика и библиотекар из Бијељине 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк) 

[1]      Црнчевић, Брана, Дневник једног… „Јеж“, Београд, 1971, стр. 24.

[2]      Марковић, Ђорђе Кодер, Спевови, „Вук Караџић“, Београд, 1979, стр. 30.

[3]      Из поштовања према онима којима је обележје подигнуто и онима који су га подигли, рећи ћу само да jе из 1998. године и да су га подигли радници једне фирме својим колегама ратним херојима.

[4]      Филм „Сталкер“ (1979).

[5]      Зизијулас, Јован, Од маске до личности, „Дом“, Ниш, 1992, стр. 40.

[6]      Владушић, Слободан, Ко је убио мртву драгу?, ,,Службени гласник“, Београд, 2009, стр. 88.

[7]      Исто, 285.

[8]      Бодријар, Жан, Moда или чаролија кода: фриволност већ виђеног, «Поља: часопис за књижевност и теорију» - Год. 37, бр. 394 (дец. 1991), стр. 440.

[9]      Црнчевић, Брана, Дневник једног… „Јеж“, Београд, 1971, стр. 31.

[10]    Киш, Данило, Гробница за Бориса Давидовича, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1990, стр. 18.

[11]    Рилке, Рајнер Марија, Девинске елегије, ,,Рад“, Београд, 1969.