Блог

Блог трилогија

Фантом робије (I) : Ко је лице са селфија?

Јелена Калајџија, Бијељина

Тешко се опирем чињеници да ипак има истине у оним историјским ампитудама које наликују вечном понављању. Или да по народски речемо живи се „Опет то, али другачије“. Присуствујемо једној од варијанти живота. И што се мање удубљујемо веће су шансе да то не приметимо. Зато остајемо у доживотној заблуди да нека оригиналност постоји, а она, таква, не скромније него лажна, напумпа сујету, па тај идеални спој чини хорде и хорде дупликата, клонова и кловнова. Да би ово све ишло као подмазано и да би фабричка трака по којој се возикају ови фино упаковани хуманоиди са уредно наштампаним бар кодовима и  QR кодовима уживала своју перпетуум мобиле снагу, потребан је онај један суверен који претендује на власт и моћ. Фантом робије. Зато човек није ни уздрман, ни растресен, ни слаб, јер већ одавно је ђаволов друг, који не осећа, не мисли, не траје, већ засигурно копни. Преображава се у хуманоида у друштву Ћубасте, Кривоусте и Кљунасте, што их, почивши, Новица Тадић у проклето тројство, још један страшан лик збира. И ма како гротескно ово звучало из угла мртвог, заборављеног времена у савремености гротеске нема. Отуда овај пролог може личити само на домен чаробне бајке: Био једном један…

Био једном један Луис Буњуел (1900-1983), отац надреалистичког филма, ретко спомињан без Лорке, Епстајна и Далија, мајстор филмске фотографије… Но, који год филм данас да погледате јасно је да бизарност и гротека изостају. Мало шта данас може да саблазни и запањи како је могло у доба кад су филмови овог редитеља настајали, а много шта се доима као сасвим природно (истоимена емисија данас, примера ради, фигурира надреално).

Ера комуникације је у којој се сва комуникација свела на ишчезавање приче у корист слике. У тежњи ка економичности израза и исказа (хуманоид са фабричке траке нема времена ни за шта, јер пролази мимо поимања о времену, заробљен у вечном сада) осећања, мисли, хтења испољавају се интерпункцијским знацима који у свом комбинаторичком потенцијалу ипак досеже једва основне емоционалне и мисаоне склопове. Нови гости[1]свакоднене комуникације Смајлић, Тужић, Љутић, некад уместо тачке, а почесто без реченице, само су део новог обрасца живљења. Можда најувредљивија манифестација савремености јавља се у вулгарном облику аутопортрета именом Селфи[2]. И њиме као да је ишчилила она афористична трагедија из недавног доба дигиталних фотоапарата: туриста оде негде да би фотографисао, а не проживео место на које је допутовао да би при повратку са свог путовања проживљавао симулакрум виђеног гледајући фотографије којих има (бар 24 или 36 пута) више од  24 или 36 како су бројали стари Кодак филмови, а које, успут, не може ни да додирне јер су заробљене у титравом  екрану 12'' таблета. Грех  би био и споменути могућност путописа попут Црњанскових, Дучићевих, Исидориних (ово је домен надреалног, наравно). Отишло се корак даље, или се није отишло нигде, јер туш кабина, плочице које пробијају цеви бојлера или водокотлић постају хит позадина новог тренда. Још ако је тоалет јавни – тим престижније! И посадите ту једну добро зумирану главу добили сте најтраженију фотографију данашњице. Не заборавимо филтере да укинемо могућност да се корозија око радијаторских цеви клозета схвати не мање него као vintаge декор.

Но, вратимо се Буњуелу и његовом Фантому слободе (1974). Рекли бисмо да нови трендови нису предалеко од поменутог филма. Сетимо се пре свега сцене у којој на шољама седе јунаци чиме се детронизује елитистички моменат углађености, док се сам чин једења скрива као варварски. Затим, присетимо се саблажњених лица јунака док гледају забрањене фотографије светских знаметнитости. Видимо двостурку антиципаторност, где ће Буњуел наслутити да ће једна од конкурентних врста снимака Селфију бити фотографија инстант јеловника, једног честитог хуманида, који је километрима далеко од идеје националне кухиње као дела културног кода и кулинарства као једне уметничке вештине.

Бејаше то у давном 14. веку када су шкотски пастири тамбурали грањем по ливадама да би голф постао један од спортова елите, једини који се играо на Месецу. Но, палица за голф пожелела је економичност своје уметности стрпљења и прецизности. Остала је само палица која млатара по ваздуху док се на супторном крају од дршке чује подмукла симулација звука старе Смене 8. Њена улога је посве нова. Није било баш давно када се Владушићев Forward читао са оним што је Пекић антиципирао још у Беснилу, а неке генерације певушиле као неко нас посматра, неко нас стално гледа. На Бога се заборавило, гледала је камера, нечија, мистична. Данас не прати више камера нас, већ ми сами себе њоме прогањамо , јер ако није фотографисано, па share-овано – није га ни било.

Ова симулација постојања (неког дубљег осим физичког, материјалног), замасакирана сензационалношћу открива латентни страх од онога какве ствари управо јесу. А оне су такве да Буњуелове идеје не буду надреалне, већ антиципаторне. Личност нестаје а са њом и ма каква могућност односа са Другим (јер ни он више не постоји) све је то један исти Селфи. Униформни привид оригиналности и слободе премрежен је копреном описаних најновијих трендова. То бесомучно праћење себе да би се и то мало бивства раздало свима, свуда и свагда показује немоћ дужег борављења у историјском памћењу. Селфи је холограм, који не познаје смрт јер је једновремено свако по форми и нико по садржају. Рембо вапи – ја, то је неко други. Та идеја је, такође ресемантизована, јер су сви ја и други.

У епохалном тексту „На вест о смрти човековој” (1969), Зоран Мишић прозивајући лажне душебрижнике за опстанак Хуманополиса, такође инвертованог у свом називу, на једном месту, каже: „Неки тврде да је човек умро од проналазачке грознице. Поверовао је у хуманистичке приче о прогресу, па је почео да измишља све нове и нове ствари, све док није заборавио шта је то хтео да створи. Други тврде да је умро од потрошачке грознице: набављао је све те ствари и скупљао их на гомилу, све док се није и сам нашао затрпан под њима.”[3] Видимо да у статичном доминира привид динамике и овај парадокс је само један у низу оних на којима живи прогрес данашњице. Човеку је потребно да буде Шпенглеров номад (љепоте?,Флакер), али је Мегалополис постао превише велики, и он симулира своју номадску, трагалачку природу. Ово је Доскијадисова идеја о екуменополису као статичком универзалном граду: „Тако ће се човечанство, пошто је хиљадама година живело у статичним насељима, селима и градовима и пошто је прошло кроз неколико векова „растућих” насеља најзад усталити у једном општем статичном светском граду.”[4]

Та култура апсолутне садашњости, према Хелеровој, укида инстанцу простора, па тако остаје само време, које је симулирано. Тако испада да укидањем простора (не померамо се а свуда смо јер смо свако) и симулацијом времена не постоји ни апсциса ни ордината, путем којих би се могла идентификовати личност нити ма каква врста односа, а понајвише не личносног односа са Богом. „Тај интернализовани притисак, немогућност да се живи на неки други начин, показује им се прерушено у извршавање слободне воље”[5]. Да би се физичко постојање оправдало и сакрило апсолутно безнађе потребна је непрестана сензационалност, бал под маскама МОРА да траје, јер лица под маскама не постоје. Ето цене лажне слободе и тешке робије. Кајзер би рекао да су се маске стопиле са лицем и да је немогуће скинути маску, а не згулити лице, али овде лице као идентитет, као личност никада није ни постојало, јер сећање, које потражује хронотоп, не постоји и хомоид своју маску носи у незнању о сопству.

Епилог овог Фантома робије и прологомена његовог наставка, нису ни у ком смислу све ово што смо већ знали о пропасти света, већ идеја о нади на спасење. То у овом случају могу бити само непобитно истинити Кавафијеви стихови:

Ако баш не можеш од свог живота

да учиниш оно што хоћеш,

покушај бар да постигнеш

оно што можеш: не унижавај га

пречестим дружењем са светом,

силним изласцима и разговорима.

Не унижавај га разбацивањем,

честим развлачењем и излагањем

свакодневној глупости

веза и сусрета

да не постане досадан као да је туђ.

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика и библиотекар из Бијељине 

[1] О овоме је недавно било речи на Новом Полису: http://www.novipolis.rs/blog/29220/sve-dublje-tonemo-u-plitko-ali-lajkuj-brigu-na-veselje.html

[2] О овоме је недавно било речи на Новом Полису:http://www.novipolis.rs/e-hronika/29006/genijalne-operacije-selfie.html

[3] Мишић, Зоран, На вест о смрти човековој, у: Критика песничког искуства, СКЗ, Београд, 1996, стр. 302.

[4] Доскијадис, Константин, Човек и град,Нолит, Београд, 1982, стр.298.

[5] Бауман, Зигмунд, Туристи и вагабунди, у: Глобализација – мит или стварност: социолошка хрестоматија, «Завод за уџбенике и наставна средства», Београд, 2003, стр. 257.