Блог

Блог трилогија

Фантом робије (II) : И коње убијају, зар не?

Јелена Калајџија, Бијељина

Велик луди костур у плам неба скаче,
Занет, као коњ се пропиње и стреса
И, јер му је уже шију стегло јаче,
Грчи пест на куку што крцка од стиска,
Па се, ко циркузан у свој шатор, гура
Натраг, са церењем што је близу вриска,
У тај бал, зањихан певањем костура.
Крај црних вешала, љупког богаља,
Плешу, плешу паладини,
Мршави друзи пакленог краља,
                                                                Костури, мртви Саладини.

                                                                (Бал обешених, Артур Рембо)

Била једном једна 1935. година и у њој један Хорас МекКој.

Била једном једна 1969. година и у њој један Сидни Полак.

И исти култни и болни наслов након обојице.

Данас је (по аналогији са прологом у Фантома робије[1]) очекивано да сви борци за животињска права стану на браник против тога наслова  (за почетак) увређени што постоји једна стара стилска фигура именом алегорија. Плашим се да је алегорији угрожен опстанак управо због честе експлоатације животиња и да у некој блиској будућности може окончати на гиљотини. Персонификацији, с тим у вези, цена расте. Само, ту је проблем чисти формализам. Човек се губи. Хуманост је апстракција. Остаје само дефиниција особина које су му припадале и које механички пришивају по потреби. Форма без садржине. И долази до поремећаја односа центра и маргине у коме све оно што је званично маргинализовано, заправо живи у средишту, доминира и тиранише оно што је окужено као редовна популација, или већина. Инклузија као део система демократије која је требало да понуди једнаке могућности свима, извитоперила је свој смисао повлашћујући маргинализоване, привилегујући их до те мере да, до тада невидљиве групе, ускраћују та једнака права осталима. Таква тиранија успешно ескалира са добрим покрићем.

Свака врста побуне, таласања, излишна је, јер не можете порећи чињеницу да званична маргина у почетном стадијуму има разлог маргинализованости, а редовна популација је ту да буде, не крајњи циљ укључивања, где се разлика центар-маргина не осећа, већ се доима као затуцани снажни непријатељ кога треба унизити, ако не и уништити. Добро се сећам запањености једног мог професора када је схватио да наметнути трендови, нечег што ћу назвати НВО опструкција, сматра за непопуларно што је, на пример, он мушко, здрав и прав и Србин. Не покушавам пљунути онако ноншалантно и буквалистички на сваку врсту промене друштва, баш напотив, желим да укажем на то како је ово наше понебље плодно да прими разноразне утицаје и трендове, који можда, по својој примарној суштини нису нимало некорисни за бољитак, али када се засеју на овој земљи, убрзо неконтролисано ничу као неки дегенерисани хибриди, постајући своја супротност. Алиса не зна да ли треба да порасте или да се смањи па једе и пије шта стигне, дужи се и крати таквом брзином, да заборавља зашто то уопште и чини, да заборавља да је кренула у пустоловину за земљом чуда. Убрзо постаје само персонификована опруга. Својом вољом? Могуће, али размотримо мало ту слободну вољу… 

,,И коње убијају, зар не?“

Ако су та књига и тај филм били хиперболисана критика друштва у доба Велике депресије, належући на идеју антиутопије, данас, ништа мање, овај наслов читамо као сушту (али сурову) реалност. Неко ће вам дати, према вашим скромним мерилима (земље ниског стандарда не могу ни имати другачија мерила, када је монета у питању), велику суму новца да би на вама зарадио милијарду пута више, а приликом тога треба да сте му загробно захвални за част што учествујете у игри без краја, која се, опет, састоји у низу привидних корисности баш за вас. Била то поносна и дрска, али гладна Глорија (никад је нисам могла замислити другачије него као Џејн Фонду!) или трудница у последњем триместру – такмичење може да почне! Хлеба и игара! Само што се овде игра за хлеб претвара у агон. То је један атак сензације, привлачне рекламе којој је циљ да прода не производ који рекламира већ вас који у рекламу гледате: ,,Живот из снова? Твој је! Само треба да га узмеш! Узети је лако - за бадава.'' А бадава је све што има везе са личношћу. Створен по образу Господњем, човек се продаје у бесцење за овоземаљска привидна и пролазна блага. Али заборављате! Том који нуди новац пренабрекле мјешине, из чијег се џепа прелива само док ви танцате, тај привидни господар од вас зависи. Миле свуда и мреже плету Ћипикови пауци. А награда, чак ни није овде на земљи, нити је  опипљива.

Нажалост (јер се догодило) и на срећу (јер не би било овог текста) Завод за запошљавање ме је послао преко пројекта једне НВО да се обучавам за рад у данашњем свету. Тамо је седело тридесетак нас одабраних (на чему је требало да будемо бескрајно захвални), високообразованих са циљем да баш зато што имамо дипломе будемо тридесет кловнова којима један од диктаторских[2] пијуна треба да саопшти следеће: живимо у постмодерном добу (прва фарса, оно је давно за нама), оно тражи оригиналност и креативност (смисли како да будеш што бољи туљан да пимплујеш шарену лопту њушком, пардон, алегорија), јер се мораш ослободити амова (упс, поново коњи!). Не знаш? Па затуцан си, јер си завршио факлутет, још државни. Да би могао да  постанеш слободан управо треба да се ослободиш вере, знања, идентитета, порекла… Заради милионе, имај акције у земљи, па их продај странцу, а ти запали преко, тамо те чека све, СВЕ, само… само треба да узмеш! Бедан си, јер не знаш то већ, о слободни човече![3] Предавање је конципирано под привидом дискусије где свако опречно мишљење треба начинити смешним (толико о равноправности и слободи говора) – шта је част наспрам милиона, хеј! Податак како боље зарађују они који не заврше факутет иде у корак са чињеницом да се по основним и средњим школама из разреда у разред пуштају неписмени ђаци како се, усред беле куге, не би и због те тричарије осипала и спајала одељења, а појединци остајали без посла. И тако, једно вуче друго у далеко и дубоко дно… Дупло дно.

Да би се обесмислили универзитети, треба срушити и идеју универзитетског града. А да би се то остварило, треба изменити смисао универзитета. „За идејни темељ ове институције углавном се узимају три принципа која је установио В. фон Хумболт: јединство знаности, јединство истраживања и наставе, и академска слобода наставника и студената. Данас на место првог наступа све јача специјализација, то јест фах-идиотија; на место другог долази доба нове схоластике и реторике, односно слаба или никаква истраживања, предавања у складу са тим и прећутни захтеви за студенте да речено или жељено понове; напослетку, уместо академске слободе присутна је све већа подређеност спољашњим чиниоцима, а нарочито политици, захтевима тржишта и мултинационалним корпорацијама. Све ово указује на чињеницу да заједница професора и студената не врши своју рефлектујућу и (само)критичку функцију, нити се бори за то да самостално управља радом универзитета, а то доводи до појаве да се академски грађани, наместо предводника друштва, претварају у једну нову друштвену класу коју можемо назвати висококвалификовано робље.''[4] Измештање универзитета из градова који имају своју кулутрно-историјску позицију у насилно урбанизоване просторе онемогућава да се креира и задржи идеја грађанина у академским круговима. Зато је број диплома у порасту, а број грађана у опадању.  Грађански менталитет, вели Јерков, тежи ка томе да живот чини пријатнијим[5] и сликовито наставља: ,,Суматраистички сан о неком далеком морском жалу или визија урбаног врта у природи не ублажавају потребу урбаног духа да у грађанској култури проналази неопходну ширину без које не може да опстане у свету којим најчешће владају паланачка ситничавост и загрижљивост, племенски стил мишљења и понашања.”[6] Уништавањем идеје универзитетског града таква ширина нестаје нетрагом и онда постоји или успешни неписмени дипломац или богати drop out.

Слобода? Тешко.

Али… време пролази, стариш. О, па и то се да поправити. У покушају да, трбухом за крухом, савладам систем задатака који су последица рада тим билдинга директне продаје једне реномиране куће, грлатог менаџера коме из сваке поре вришти: ,,Time is money!”, шашаву пирамиду која се урушава ако само један елемент не штима, на улици ме пресрећу два момка који деле флајере за магичну реч 21. века – велнес. Нису ни они сигурни шта тачно треба да кажу уз флајер, помињу бесплатан преглед и могућност запослења. Одлазим као стари Балзак да видим о каквој схизофренији је реч. Упијам простор архитектуре почетка прошлога века, старог стана са високим плафонима. У ходнику, заробљена кутијама магичних препарата,  почива стаклена витрина са књигама  величине готово од пода до плафона (симболичко истискивање духовног и истинског,    физичким и надреалним!). Предавање почиње фотографијама бубуљичавог мршавка који након слајдова каже да се не чудимо ако нам призна да је то он који сада личи на бодибилдера. Слајдови се нижу, лица, ружна, отромбољена, суморна, имена се мењају, а пред нама стоје савршено утегнути, срећни, полетни људи који су живи примери да чаробни напитак делује (Алиса ће остати без бубуљица!). Вечно млади. И мама је млада. И баба је млада. Мало, додуше, застрашује чињеница да сви помало личе. Као да имају сви једнако година.

Они су зауставили време, изгледају као са екрана, и једино што треба да раде осим уредне конзумације чаробног напитка јесте да путују по свету и фотографишу се са што познатијим конзументом производа. На тај начин скупљају бодове, а сваки бод је пораст личне зараде. Кафка седи недалеко од мене и јасно видим како смештају доктора у кревет крај болесника узвикујући: ,,СВУЦИТЕ ГА, ПА НЕКА ЛЕЧИ!'' Нема болести, укинули су је као и проток времена. Живот из снова? На дохват руке! Са друге стране је Фокнер, закива онај ковчег из романа ,,Док лежах на самрти'' (1930). Умови изблајхани центрифугом новца и изгледа. Не сме им се рећи да ће доћи смрт, савршени универзум њихових снатрења претворио би се у ништа. Казна њихове робије заблуде је одлагање истине и неминовности, као мучни притисак тега на груди – паника би обузела извитоперену хорду холограма. Живот би добио смисао, а у таквом поретку он је строго забрањен. Смисао тражи време, процесуалност, веру, наду, љубав. Хологами трају док траје напон.

Принцип је исти, све су остало нијансе, вели Балаш, и истина је. Од Шећибовићевог[7] универзитета као тврђаве – тамнице, ловци у мутном, по њему празни академци; те постојања универзитетских градова као декадентног топоса; популаризација образовања необразованости; парадоксални напор чињења свега да се Бог истисне из живота, који је Његово рукодјеље…

Робови свуда, али весели робови, прави карневал, јер не знају да то јесу. Весели у својој апатији да је тако како је и да је крив неко други, најчешће време. Тако неписмена, али вечно млада ,,...уверена у то да од ње ништа не зависи, да се она ни за шта не пита, да ни о чему не одлучује, да нема никаква права и да не може ништа да промени“[8], гомила или како је прецизно назива Лехан ,,руља'' хрли истом рутом, истим принципима кроз симуларуме, кроз лаж, лаж, лаж… Слобода је лажна и ти си испунио све бонусе и сакупио све купоне за још једну гратис сензацију… ,,У робовласничим друштвима робови тешко постају слободни људи, али слободни људи лако постају робови.“[9]

Последица овога је онда и случај нехајног Министарства према стубу српске културе и идентитета – Летопису Матице српске. Али још дубљи је проблем у томе што губитак идентитета није само ствар државе и моћника, већ на првом месту појединаца. Уништимо ли примера ради универзитетски град са свим његовим симболичким својствима, не можемо очекивати неговање било каквог, па и културног идентитета од, како Рајњак рече, висококвалификованог робља. Уништимо ли Летопис уништили смо традицију од 1824. године, уништили смо летописање ,,от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора“. Прецртали смо сав напор Магарашевића, Хаџића, Стаматовића, Павловића, Суботића, Јаше Игњатовића, Милана Савића, Тихомира Остојића, Тодора Манојловића, Бошка Петровића других великана и прегаоца српске културе. Прецртали смо оно што нас чини словеснима, грађанима, прецртали смо веру, идентитет, личност, оно што нас чини ближима Вишњем.

Потребно је окупирати мозак на све начине, не дозволити му да мисли. Натерати га да прати три ријалитија једновремено, да одговара на море порука на свим могућим друштвеним мрежама, оставити форму, дати бонусе, гратисе и акције... Али битно је да се плеше како Фантом диригује, јер се нико не усуђује да искључи напон. Велика болест FMO[10] држи све крпене лутке на концима. Парафразираћу једног изванредног ђакона који је говорио о немогућности људског поимања греха као промашаја циља (грч. Αμαρτια) у ери нових технологија. Зато га, помало пекићевски, пореди са вирусом ,,који жели да нам обори наш оперативни систем (вриједности, начина размишљања и живота уопште). Е сад, једини антиВИРУС за овај ВИРУС јесу заповјести Божије...''[11]

Била једном једна 2016. и у њој сви ми. Зашто нам је лакше да смо робови, него да смо слободни грађани?

И коње убијају, зар не?

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика и библиотекар из Бијељине 

[1]     http://www.novipolis.rs/blog/29280/fantom-robije-i--ko-je-lice-sa-selfija.html

[2]     Диктатор је наравно Фантом робије лично!

[3]   Дакако да је организаторима кнедла у грлу била када је један младић рекао да је његов сан да има сопствену библиотеку од неких стотињак       пробраних наслова и када је остатак одабраних на други дан обуке поклонио томе младићу по књигу за добар почетак. Има наде.

[4]     Рајњак, Игор, Универзитет на странпутици и путеви избављења,  у: Летпоис Матице српске, Књ. 493, Св. 3, Нови Сад, март 2014.

[5]     Фантом безобзирно мења појам пријатности у појам јефтине забаве.

[6]     Јерков, Александар, Одбрана и последњи дани у: Антологија београдске приче II, Време књиге, Београд, 1994, стр. 694.

[7]     Шећибовић, Рефик, Тврђава ловаца у мутном: есеј о политичком управљању образовањем,Чигоја, Београд, 2009.

[8]     Владушић, Слободан, Боље роб него гроб,  http://slobodanvladusic.net/bolje-rob-nego-grob/

[9]     Исто.

[10]   Fear of Missing Out.

[11]   Чечар, Бојан, Фејсбук статус. 5.1.2016.