Блог

,,(З)брините како знате!"

Дејан Ристић, Београд

Овај, само на први поглед необичан наслов, део је налога који је 3. априла 1941. године директорима националних установа културе, који су апеловали да се највеће културне драгоцености изместе из Београда и тиме спасу потоњег ратног разарања, упутио ресорни министар Милош Тодоровић. Конкретне последице ове изјаве свима су добро познате. Но, поставља се питање колико смо узнапредовали од тада, као и на који начин држава брине о култури и уметности.  Да ли грешимо када кажемо да напредак и није толико видан, односно да Србија и даље спада у ред оних држава које у култури не виде ресурс и извориште бројних вредности, већ стални баласт за национални буџет и област која не заслужује континуирану и темељну бригу? И ту смо дошли до питања чији нам одговори могу помоћи да објективније сагледамо однос државе према култури.

Сматра се да свака одговорна држава стратегијски промишља и утврђује приоритете у најважнијим областима. И Србија има читав низ стратешких докумената којима је дефинисала своје основне циљеве у најважнијим областима. Индикативно или не, стратешки документ у области културе и даље не постоји. Подсетимо се да је још Законом о култури из 2009. године дефинисана обавеза усвајања Стратегије развоја културе у Републици Србији. Ни након седам година, иако је Законом био предвиђен знатно краћи рок, наша земља нема тај стратешки документ. Истини за вољу, у раздобљу између 2009. и 2013. године начињене су три различите верзије Нацрта Стратегије развоја културе у Републици Србији на чему је био ангажован велики број стручњака и стваралаца. Драгоцени допринос све време давао је и Национални савет за културу. Ипак, упркос свим уложеним напорима Србија није успела да и да формално изнедри документ којим би по први пут у својој историји дефинисала основне приоритете у области културе, механизме њиховог остваривања, као и неопходне материјалне и друге предуслове за достизање задатих циљева.

Зашто наше политичке елите у тој мери занемарују област културе? Да ли нам другим речима изнова понављају злогласну реченицу министра Милоша Тодоровића? Да ли је култура заиста остављена да се сама о себи (з)брине? У праву су многи међу нама који закључују да држава и друштво не препознају вишеструки значај и ресурс културе и уметности, као и да је брига о њима данас у веома незавидном положају. Верујем да се основни разлози налазе у незнању, сталним дисконтинуитетима, као и у дугогодишњој недовољној видљивости и спрецифичној друштвеној тежини ових двеју области. Вредност културе, поред осталог, налази се у бескрајној разноликости видова у којима се јавља и у томе лежи њена неисцрпна снага и оплеменјујућа улога. Култура повезује. Она не познаје границе. Култура обогаћује. Она је једна од главних брана сиромаштву, како материјалном, тако и духовном. На овом месту никако не треба заборавити на чињеницу да је духовно сиромаштво знатно погубније од оног материјалног. Истовремено, не треба сметнути са ума да су култура и уметност области које истражују, постављају питања, проблематизују… Оне се супротстављају стереотипима и демистификују појаве и процесе. Култура захтева стабилност и не постоји без пуне слободе изражавања.

Сходно томе, постаје јасније зашто политичке елите у дужем временском периоду маргинализују културу и уметност. Недовољно знање, страх од преиспитовања ,,истина" и ,,ауторитета", неспремност да се упусте у отворени дијалог са посленицима у култури јесу неки од могућих мотива због којих наше власти већ традиционално ,,беже" од културе. Непристојно мали национални буџет за културу чији се износ читав низ година мери промилима тужан је резултат тог бега власти од дијалога са културном и интелектуалном елитом. Но, тај дијалог мора да почне. Од њега је немогуће побећи ма колико се наши политичари упињали да то чине. Стање у коме се налази Србија представља можда и последњи аларм који актере политичког живота треба да мотивише да прекину са запостављањем културе и уметности будући да такав однос наноси искључиво штету.

Србија је дубоко подељена земља. По многим основама. Једна од најуочљивијих је управо болно одсуство друштвеног дијалога чије се средиште налази у култури, уметности, просвети и науци. Дугогодишњи изостанак дијалога заснованог на међусобном уважавању и прихватању различитих идеја и пракси резултира озбиљним ,,варничењима" до којих све чешће долази у јавном простору. Време је и да неке појаве назовемо њиховим правим именом. О култури и уметности у Србији не брине се на одговарајући начин. Шта више, осим доследне маргинализације, ове области се у појединим случајевима ограничавају, па чак и девастирају. Поврх свега, ми проживљавамо раздобље кулминације свеопштег безнађа чије ћемо последице осећати у читавом низу година које следе. Поставља се питање како зауставити тај негативни процес и преокренути га у позитивном смеру.

Са једне стране убрзан и потпуно демократичан рад на изради Стратегије развоја културе, стабилан национални буџет за културу који се континуирано увећава, пружање системске подршке стручњацима и ствараоцима, успостављање јавног простора за слободно изношење мишљења, равномеран развој институционалног и ванинституционалног модела стваралаштва и заштите културног наслеђа само су неки од остваривих и преко потребних предуслова за јачање демократских, образовних, економских и сваких других капацитета Србије. За то су нам потребни образовани и храбри политички лидери спремни да се ухвате у коштац са савременим изазовима и сталним унутрашњим трвењима у српском друштву. За то су нам неопходни и људи који неће устукнути пред незнањем, корупцијом, политичким притисцима… Појединци који неће, када затреба, окренути главу на другу страну нити је безбедно забити на сигурно - у песак. Потребне су нам образоване, одговорне, бескомпромисне особе од интегритета. Да ли је Србија у недостатку таквих појединаца и ресурса за такве подухвате? Не! Она је само у болно видљивом мањку визије, знања, одговорности и храбрости.

Аутор је историчар и архивиста из Београда