Блог

Авангардни конзервативизам

Филип Живановић, Београд

Може ли нешто што је старо, бити ново? Или нешто што је прошло, бити будуће? Могу ли два наизглед супротна правца ићи у истом смеру? Може ли конзервативизам као идеологија „прошлог“ бити спојив са авангардом, односно нечега што је испред свог времена? Може ли се у том погледу дати нов, квалитативан одговор, на владајућу идеологију нео-либерализма у времену које долази?

Конзервативизам, је по владајућем мишљењу, идеологија која се залаже за повратак на старо или за очување постојећег. Међутим, то не мора бити сасвим тачно. Јер на конзервативизам морамо гледати ван перспективе либералне идеологије. Морамо покушати да са конзервативизмом оперишемо ван дијахроног прилаза историји, односно да на конзервативизам не гледамо из перспективе прошлост-садашњост-будућност. На тај начин долазимо до онога што је у средишту конзервативне идеје, а то је очување (конзервирање) онога што је увек исто, и у прошлости и у садашњости и у будућности. Дакле центар конзервативизма заузима „битак“. То је оно што је непроменљиво, оно што се тиче онтолошких појмова као што су слобода, смисао, вечност, човек, Бог...

Конзервативац, није дакле, појединац који по аутоматизму дели добро и лоше, поделом на старо и ново. За њега не постоји жал за прошлим временима јер је то ствар његовог карактера или просто носталгије. У конзервативцу се крије жеља за досезањем вечне истине кроз повратак на почетак, а не на старо. Он верује у Еден, у Златно доба, у савршени систем какав је постојао на почетку времена. Зато на људску историју гледа као на обрнуту пирамиду, јер он у протицању времена не види напредак, већ деградацију и отпадање од првобитног поретка. Сва техничка достигнућа за њега су опасност јер човек губи онтолошку везу са природом. Конзервативац се противи техницизацији јер у њој види човеков духовни пад. „Власт машине разлаже целовити човеков лик“, пише Берђајев. Зато је његова уметност Хуманизам, јер је смисао историје у човеку, а не у машини и човек оно што је увек исто. Човек са његовим жељама, осећањима, страховима, питањима... Али човек којем је у центру његових мисли и даље Бог. То је човек који је позван да постане као Бог, „велики човек“, homo maximus. Таквом човеку само Бог даје одговор на питање вечности њега на првом месту интересује вечност, јер речима немачког философа Артур Мелер ван ден Брука: „На страни конзервативца је вечност“. 

Темељ његовог стваралаштва је његова породица, јер у њој види континуитет између прошлог и будућег. Он зна да су традиционалне вредности, његова тврђава, јер само у том систему долази до преноса (traditio) са колена на колено,онога што је битно („Само оно што је битно има вредност“ – Владика Николај). Његово поимање слободе је концептуално супротно од поимања слободе либерала. Конзервативац  тражи слободу „за“ а не слободу „од“.  Он тражи “freedom” а не “liberty”. За њега је слобода категорија која се осваја жртвом, а не конформизмом... Дакле конзервативац је човек који схвата свет у другачијој слици од оне које долази са ТВ екрана. Међутим, како би његова борба била схватљива у времену свеопште „МТВ-изације“ он мора пронаћи језик којим ће комуницирати са пост-модернистичким друштвом. Проналажењем пута, за овако схваћен конзервативизам отворићемо нове перспективе у позиционирању конзервативне идеологије у пост-модернистичком добу.

Тако долазимо до авангарде. Авангарда је широк друштвени покрет који делује у многим сферама друштва, политици, уметности, књижевности...То је покрет који иде испред свог времена (avant) и чува, штити (garde). Дакле, ради се о концепту јако блиском конзервативизму јер је у његовом корену такође очување одређених вредности. Рођен је након  Првог светског рата као одговор на егзистенцијалну кризу у којој се човечанство нашло, али и као одговор, односно својеврсну побуну против философског система какав су изнедрили Француска револуција и ера просветитељства. Представници авангарде су у датом систему у којем је на олтар цркве у Нотр Даму постављена блудница, односно на престо мудрости постављен ratio, препознали узроке свих патњи, пропасти и свеопште дехуманизације тадашње Европе. Ево шта о томе пише српски књижевник Тодор Манојловић: „Материјализам и рационализам. Поникли, обојица, из плебејског, односно педантског несхваћања виших духовних снага, племенитијих, душевних потреба и свега, уопште, што превазилази анимални живот, вољни да реше целокупност васионских потреба једном за свагда, кратко, „научно“, „позитивно“ и да произведу – ово нарочито – једно „знање“ које би било „у домашају свију“ и на „општу корист и задовољење“, они су сваки, на свој начин, извршили атентат на дух... На тај је начин, заједно са вером, метафизиком и сваком озбиљном филозофијом осуђена на смрт и поезија“.

Овде је нарочито важно истаћи, да су једни од најплодоноснијих представника авангарде били српски „зенитисти“, као што су Драгиша Васић, Станислав Краков, Владимир Велмар-Јанковић, Милош Црњански... Они су за разлику од авангардиста марксиста своје „ново“ постављали на дијаметрално супротним темељима. Њихова побуна није водила у нихилизам, већ у конструктивизам. Њима нису били страни национални идентитети и осећање националне припадности, али су на њих гледали са позиција човека који своју земљу сматра својом због својих духовних вредности који сматра да ће управо због тога она давати човеку могућност за достојан, душеван живот. Основна одлика њихове авангарде било је враћање на старе позиције у филозофији, уметности, књижевности... Авангарда, дакле, има све предуслове да конзервативизму подари један нов дух, који ће га спречити да рециклира превазиђене конзервативне идеје из прошлости.

Узимајући у обзир да се један овакав покрет јавио на прелазу епоха и у време свеопште кризе, односно суда Божијег, како кризу објашњава Владика Николај, постаје очигледно да је време за рађање једне овакве врсте побуне, управо време у којем живимо. Тако данас, конзервативизам са авангардном мишљу може постати истинска „конзервативна револуција“, који ће имати снаге да се супротстави нео-либерализму на свим пољима. Међутим његову улогу, не смемо преценити. Она не може донети победу и преобразити свет, јер свака есхатологија говори о неминовном крају света. У том смислу авангардни конзервативизам може имати улогу очитовања „катехона“ – онога који задржава и који ће одлагати долазак есхатона, све док не буде дошао тренутак да се чује, „Маран ата!“.

Аутор је студент на мастер студијама Правног факултета Универзитета у Београду

.