Досије

Мишљење

Неа политеиа – нови најбољи могући облик друштвеног уређења

Филип Живановић, Београд

„Глобализација представља последњу тачку у практичном остваривању исконских претензија Запада на универзалност свог историјског искуства и свог вредносног система“, каже Александар Дугин. Део тог процеса је и глобално униформисање друштвеног уређења. Тако се данас, готово као аксиом, претпоставља да се идеално уређење друштва може остварити само у оквиру представничке парламентарне демократије. То подразумева постојање више партија, које номинално заступају различите идеологије и које свој легитимитет добијају од пунолетних грађана дате државе, на сваке 4 или 5 година. За то време, оне политичком комбинаториком распоређују полуге друштвене моћи између себе и управљају друштвом. Члан партије може постати сваки пунолетни грађанин, без обзира на његове квалитете, што значи да и народни представник може постати свако (уз одређене правно-процедуралне изузетке). На тај начин, створен је један затворен и кохерентан систем партијске владавине, на простору од Лос Анђелеса до Владивостока. Тај је систем назван „западна либерална демократија“. Међутим, да ли је тај систем стварно подесан да оствари националне интересе у државама у којима је заступљен?

Пођимо од претпоставки које су потребне за постојање једног таквог облика друштвеног уређења. Он подразумева да грађанин, својом слободном вољом, путем општих, слободних и фер избора, предаје део суверенитета, који му по уставу припада, на одређене народне представнике, који ће у његово име заступати и бранити мандат, односно овлашћење, добијено на изборима. Дакле, ради се о својеврсном систему „преноса воље“ са грађанина на народног представника. Да би тај систем функционисао, каквог грађанина он подразумева? Иван Иљин сматра  да такав грађанин мора да: разуме шта је слобода, да има свест о правним нормама, да је економски независтан, има минималан ниво образовања и обавештености, поседује политичко искуство и грађанску храброст. 

Прво, то значи да грађанин не сме да слободу схвати у њеном изопаченом значењу као слободу да свако ради шта жели, уколико није законом забрањено. Таква слобода води у анархију и уништавање свих вредносних постулата на којима једно друштво почива.  Друго, свест о правним нормама подразумева да је грађанин свестан да закон није усмерен против њега и да његово изигравање не представља успешност и сналажљивост. Треће, економски независтан грађанин, не означава богатог човека, већ оног чије политичке одлуке не смеју бити ни у каквој корелацији са извором његових прихода. То је грађанин који ће моћи независно да расуђује у политичком животу. Четврто, можда и најбитније, грађанин мора бити обавештен и образован. Он мора познавати процесе који се одвијају око њега и бити способан да препозна њихову природу, усмерење и циљ. Такав грађанин неће подлећи популизму, неће веровати у свако обећање које му се да и моћи ће да рационално и аргументовано заступа и брани своју политичку одлуку. И пето, грађанин мора бити политички искусан и храбар, како би осећао значај својих политичких одлука и њихових последица.

Слободно можемо рећи, да грађанин који поседује те особине, у данашњем демократском друштву, не постоји. Он је данас заслепљен идеологијом хедонизма, не поседује никакав осећај повезаности са историјом свог народа, завистан је од финансијских шпекуланата који чине политичко-економску елиту његове државе, информише се путем филтрираних, дозираних и бесмислених информација које му не пружају реалну слику друштва у којем живи, није спреман на жртву и на сношење последица за своје одлуке, јер једино верује у идеологију „пуног фрижидера“. Он не препознаје политичке процесе, поводљив је и недорастао значају политичког одлучивања. Како од таквог појединца очекивати, да буде способан да кроз изборни механизам изабере квалитетне и достојне представнике.[1] Дакле, модеран демократски систем је, не случајно, отворио пут негативној селекцији и владавини најгорих – какистократији. Па, која  је алтернатива?

Алтернатива је у одбацивању задатих правила, шаблона и стандарда, којима се покушава створити “е плурибус унум” – из мноштва једно. Излазећи изван критеријума који се прописују од стране глобалног запада, биће могуће пронаћи друштвено уређење које ће на себи својствен начин појединачне интересе сваког грађанина претварати у опште. Такво уређење неће неминовно укинути демократију као начело, али ће морати да јој да једно ново значење које ће да искорис позитивне аспекте демократског уређења, а негативне да одбаци. У том контексту, од значаја је Периклово виђење демократије, које  Михаило Ђурић, доводи у везу са аристократијом, па каже како демократија мора имати улогу да одгоји људе за прави људски задатак, да подстакне слободну игру стваралачких људских способности, и тако изнедри „калос кагатос-а“, човека који у себи носи сав људски свет. Таква демократија чини да вредности које су раније биле резервисане за аристократију сада буду доступне свима. Она не би била сама себи циљ, већ средство, путем којег се остварује идеално уређење друштва. Како би се демократија преобразила у систем који ће служити општим интересима, а не партикуларним интересима касте „професионалних политичара“ потребно је начинити одређене практичне кораке.

Пре свега, мора се одустати од партијског система, који води у поделу друштва и разбија јединство једног народа. Такав народ постаје подложан разним утицајима са стране и постаје парализован и апатичан. Као такав стално се налази на почетку и у константним променама, јер променом партија на власти почиње све испочетка. Ту посебно треба нагласити погубност краткорочности мандата представничких и извршних органа.[2] Партијски систем је погубан, јер на дужи период, са опадањем правне свести и друштвене одговорности води у грађански рат. Још једна димензија неадекватности партијског система, јесте негативна селекција. Оне су тако устројене, да водећа места око вође, заузимају „евет-ефендије“, односно појединци комформисти који сплеткама, корупцијом и лажима напредују кроз страначку хијерархију. То је својеврсна „полуинтелигенција“, односно „робови природе, који су довољно паметни да разумеју туђе мисли, али недовољно да би имали своје“, како их назива Иљин. Ови појединци, кроз механизме партијског друштва, заузимају висока места и у самој држави. Они представљају ткзв. „компрадорску елиту“, спремну на издају и уништење сопствене државе ради личне користи. Партије, такође, немају ниво легитимитета који је потребан да би се заступала истинска воља грађана. У партијама се налазе људи, које на место народног представника не бира грађанин, већ сама партија. То отвара проблем узурпације сувереног права грађанина да адекватно буде представљен у представничком дому.

Замена партијског система, мора уследити кроз механизме који ће уважити, са једне стране, потребу појединца да његово мишљење, потребе и жеље, буду заступљени, и са друге стране,  захтев за квантитативним, а не квалитативним вредновања управо тих мишљења, потреба и жеља. Односно, мора се пронаћи пут, којим ће се избећи тиранија већине и диктатура мањине. На почетку тог пута, морају стајати институције. Институције су предуслов сваког стабилног друштвеног уређења. Оне су покретачи друштвеног стваралаштва и конзерватори друштвеног вредносног система. Оне су независне од самовоље појединца, имају континуитет и што је најважније, имају циљ. Свака институција има свој ресон д' етре – разлог постојања . Војска да физички штити земљу, црква да чува и одржава духовну вертикалу народа, школа да образује и изграђује личности... На жалост, друштво у ком су институције разорене и не врше своју дужност, мора се ослонити на „парасистем“, који граде истакнути појединци. То су они људи који поред знања поседују и интуицију, и тако престају бити научењаци и постају мудраци.

То су људи који промишљају историјски, они осећају да је народ нераскидива заједница предака, живих и потомака. Они су сами институције, а њихова мисија је у служењу, а не у владању. Они  су ауторитети, национални хероји, који око себе могу окупити људе који слично мисле али што је још важније исто осећају. На тај начин могу се изградити „гнезда“, како је такав вид организовања дефинисао румунски политичар Корнелије Кодреану. У тим гнездима, која постоје изван трулог институционализованог система, може се остваривати улога институција, а то је образовање грађана, људи, који су одговорни, озбиљни и посвећени у служењу заједници. Такве „параинституције“, би стварале нову генерацију људи, који се не окупљају око сличних или истих идеја, већ око истог осећаја, осећаја служења отаџбини. Наравно, постојање „параинституција“  мора бити само прелазна фаза док се институције не обнове и не попуне, управо тим појединцима из „гнезда“.

Када институције почну вршити своју дужност, мора се решити проблем легитимитета власти и модела управљања. Видели смо већ да партије не поседују никакав легитимитет, што због начина на који се састављају листе представника, али много више због диспропорције броја гласова добијених на изборима и количине моћи коју задобију. Тако је могуће да једна партија, која добије 15% од укупног броја бирача, преузме апсолутну власт. Могуће решење је успостављање већинског изборног система и успостављање гласања за личности, појединце, а не за партије. У том случају, једна изборна јединица бирала би једног представника по принципу „балотаже“, односно, на начин како се данас бирају председници већине држава са полу-председничким системом. Ти представници би чинили Доњи дом, односно парламент, док би представници који долазе из институција чинили Горњи дом. Он би вршио функцију својеврсне савремене „герузије“ [3] Његова улога била би да припрема законске предлоге које би усвајала Скупштина и да путем вета коригује тежње Скупштине.

Герузија би имала улогу Горњег дома, саветодавног тела, сачињеног од представника елите, односно „аристократије“, али не по роду, већ по духу. Њу би чинили љиуди који захваљући својим интелектуалним и људским квалитетима, представљају елиту једног друштва која би била способна да усмерава вољу народа изражену кроз Доњи дом. Механизам усмеравања те воље, решио би се кроз систем „вета“. Горњи дом би се попуњавао путем избора са  одређеним изборним цензусом, тачније, на тим изборим право гласа би имали грађани који испуњавају одређене услове, нпр. степен образовања, имовински статус (плаћен порез)... а такође одређене институције (школа, војска, црква) би имале вирилне представнике (представници по функцији). Тако би Доњи и Горњи дом, постали представнички домови две супростављење тежње које постоје у друштву, оне конзервативне (Горњи дом) и прогресивне (Доњи дом). На један такав начин, организовања и устројства представничких домова би се обезбедило заступање интереса целокупног друштва.

Када говоримо о облику владавине на челу једног таквог друштва мора стајати појединац, монарх. Он би био оличење народног духа, идеја и жеља. У својој личности он мора поседовати погледе на свет, поимање части, културу и све оне квалитете кроз које његов народ живи у вечности. Он мора бити свестан своје пролазности, али и непролазности свога народа. Један такав појединац, био би много више симбол, него институција.  Он би давао усмеравао и обједињавао народ, дајући импулсе друштвеном развитку. Његова улога била би у персонификацији сакралности власти, односно у материјализацији божанског начела да на врху поретка стоји Један.

Притом, оставља се као отворено питање његовог избора, јер се у једном новом политичком систему морају избећи грешке прошлости. То значи да се избор монарха мора решити у оквирима који ће узимати у обзир несавршеност династичког система, па би се тако посебна пажња посветила реафирмисању црквено-народних сабора, као институције која би по својим карактеристикама одговарала модерним уставотворним скупштинама.

Ови су само неки нацрти могућег уређења основних политичких институција, пре свега нашег друштва, узимајући у обзир нашу политичку културу и традицију. Наравно, идеалан друштвени систем не постоји. Како је то Аристотел запазио, меритократија јесте идеалан облик друштвеног уређења, али пошто је он неостварив потребно је пронаћи најбољи могућ – политеју. У времену у којем живимо, суштинско питање сваког народа биће, не да ли он испуњава „демократске критеријуме“, већ да ли он увећава човечност. Да ли је он колектив личности који своју мисију види у увећавању човечности или је он скупина ликова који своју мисију види у игрању демократије. Народи морају пронаћи своје путеве кроз историју, а они нису исти за све. Тако, чувањем особености своје историје, традиције, културе, својих обичаја, свог начина размишљања, наш народ неће само преживети и опстати кроз векове, већ ће и сведочити речи светог апостола Петра: „А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ, да објављујете врлине Онога који вас је из таме позвао у своју чудесну светлост; ви који некад нисте били народ, а сада сте Божији народ; ви који сте били у немилости, а сада сте у милости.'' Уосталом, дужни смо да пронађемо своју нову политеју, јер само тако нећемо постати још једна звездица на великој пругастој, црвено-белој застави.

Аутор је студент на мастер студијама Правног факултета Универзитета у Београду

[1] То је давно уочио и Николо Макијавели, који каже: „Као што од неспособног и неискусног судије не можемо да очекујемо праведне пресуде, тако не може да се очекује да народ који је пун заблуда и незнања буде, осим у ретким случајевима, разборит и паметан када бира или нешто одлучује“.

[2] Тако Корнелије Кодреану у вези са тим каже: „Демократија не може да одржи континуитет. Подељена на странке, које владају једну, две или три године, она не може да оствари никакав дугорочни план. Једна странка поништава планове и напоре друге. Оно што је једна странка данас замислила и изградила, сутра ће бити уништено доласком друге на власт. У земљи, којој је потребно изграђивање и стварање, такав недостатак демократије представља опасност. То је као да се на некој фарми власници мењају сваке године и сваки долази са својим плановима, уништавајући све што су његови претходници створили“.

[3] Герузија је назив за сенат у старој Спарти у који су улазили мушкарци, aristokratskog porekla, старији од 60 година који су прошли систем војне обуке.