Агора

Колин Каперник и смрт америчке демократије

Thomas S.Harrington, CounterPunch

Жаба америчке демократије се не кува више, она је мртва. Како то знам? Посматрајући одговор јавности на поступке којi je 26. августа учинио квотербек Сан Франциско 49-ки, Колин Каперник. [Каперник из протеста против дискриминације црних и обојених људи није желео да устајањем поздрави америчку химну која се изводила пре утакмице између Сан Франциска и Грин Беја. За разлику од осталих играча који су устали, Каперник је остао да седи. Прим. прев.]

Да се одређени део наше земље узнемири на најмању критику полицајаца и/или војске, није ништа ново. Обожавање униформе има дугу историју у овој земљи, нарочито у годинама након Другог светског рата када је наша влада одлучила да изостави било какво претварање у фаворизовању демократског републиканизма у односу на царство , и као интегрални део такве трансформације, покренула управљачко-консензуални програм осмишљен да нормализује и увелича врлине личних повластица појединаца, уступајући их увек „одговорним“ и „доброћудним“ људима у плавом и зеленом.

Али чак и за време најмрачнијих момената послератног периода, увек је постојала релевантна група људи, и на левој и на десној страни, која се опирала хијерархијској логици овог обожавања униформе јер су разумели да је то, и да ће увек бити, апсолутно неспојиво и са свакодневном чашћу грађанства и са том истом грађанском тежњом ка правој демократији. Изгледа да ово више није случај. Наравно, било је мноштво људи који су подржали Каперниково право да уради то што је урадио и његово право да каже то што је рекао. Скоро свака одбрана коју сам чуо или прочитао у водећим медијима била је пропраћена дугим квалификацијама осмишљеним да обезбеде да нико никада не доведе у питање Каперниково дубоко и трајно поштовање и страхопоштовање за све што наши „хероји у униформи“ чине у наше име.

То је, као и многа друга – тужна, углавном схватања са либералних позиција у наше време, једно лукаво становиште. Оно је осмишљено да дозволи браниоцима спортисте да изгледају принципијелно без потребе да се суочавају са суштинским питањима постављеним нашој грађанској култури због присуства тешко наоружане касте униформисаних лица која, ако је судити по изјавама датим од стране њихових гласноговорника, јасно верују да они живе у једном врло одвојеном етичком и моралном универзуму  у односу на остатак нас.

Узмимо на пример, недавно писмо челника San Francisco Police Officers Association, Мартина Халорана, председнику Сан Франциско 49-ки, Џеду Јорку и NFL комесару, Роџеру Гуделу, у којем је захтевано извињење многим полицајцима којима је Каперник указао „непоштовање“. Господин Халоран и људи које он представља су, као што су нас непрестано подсећали више од последњих 15 година, јавни службеници. Ово значи да они раде за све нас, и да се у крајњем случају, подвргавају нашим правилима, и ако ми сматрамо за оправдану нашу цензуру, тако често као што се старамо да је уклонимо. Господин Халоран, без сумње охрабрен свеопштом пост 9-11 пропагандним напорима да се величају све ствари које имају везе са војском и полицијом, окренуо је језгро демократске логиге наглавачке. Ово је малтретирање, чисто и једноставно.

Велики проблем није онај који постоји. Да парафризирам великог учитеља из Галилеје, „силеџије, увек ћете их имати са собом“. Оно што је суштински важно јесте како велики број популације, нарочито њени обезбеђени и комфорни сектори, бирају да одговоре на нечувене будалаштине таквих људи. Резултат до сада није био охрабрујући. Ми имамо вероватно већину земље која фаворизује кажњавање и/или ућуткивање Каперника. Поред њих, јесте мања, али поприлично велика група која подржава његово формално право да проговори, али осећа да вероватно није требало да критикује плаве господаре тако директно, или, још горе, подржава његову критику, али су уплашени да то кажу на искрен и недвосмислен начин.

Велики италијански писац Индро Монтанели једном је рекао да бисмо имали функционалну демократију, прво морамо да имамо демократе. Бити демократа са малим словом „д“, упућује на много ствари. Можда најосновније од свега овога јесте да се разуме и чврсто верује, да ниједна особа или група особа, нарочито оне које раде искључиво у јавном интересу, нису суштински више вредне од других. И нека је то последица страха, или владино-медијске сложене кампање у корист ауторитатарне пропаганде, чини се, нажалост, да само мала мањина Американаца још увек разуме ову суштинску црту демократичног ума.

Извор: CounterPunch      Превод: Филип Живановић