Блог

Краљевићу Марко, пробуди се!

Луна Градиншћак, Суботица

Свако време има свој суматраизам, и свако ко допусти, има свог суматраисту. Ако се хоризонт ове творенице Црњанског сагледа у целој својој ширини, од једног краја, књижевног, ка другом ван литерарних граница, суматраизам се схвата и као неговање, успињање сопственог духа. Узлет према плаветним висинама и протезање према чулно несагледаним даљинама, распламсава суштину човека из клонуле свакодневнице према беспрекорним просторима, неизоставно нудећи снагу за труд и упорност, спасавајући притом и вољу. У раном суматраистичком остварењу, „Дневнику о Чарнојевићу“, наићи ће приповедач, одабрани слушалац због свог умећа да се сећа.

Далматинац-суматраиста сам неће записивати оно што исијава из његових прича које говори свом одабранику Петру, али ће Петар тестаментирати Далматинчеве речи у интимној форми писања, дневнику и писму. Ако се „прошлост чува освајањем будућности, а не затварањем од ње“[1], полагано чилење суматраизма из дела Црњанског није у исто време и његова негација. Реч је о његовом поновном обликовању у времену које наилази. У тексту „Његошев концепт борбе: Нека буде што бити не може“, појављује се дефиниција позитивног нихилизма који се, лако могуће, рефлектује у самом бићу суматраизма, а досеже још до епског доба наше културе: свест о туробној реалности која појединца окружује, као и прихватање те реалности и дистанца од ње саме како би се постигла борба за оно што се означава немогућим  за освојити.

Чини се да је народни певач увелико познавао овај појам, тачније, живео га је и преносио слушаоцима ради сједињавања или очувања јединства духа. Епско приповедање, нарочито оно о величању једног јунака, посматраног као скуп вредности потребних за одржавање свести народа будном и увек спремном на борбу, послужиће народу да се удаљи од реалности у којој се налази и смести у висине стабилног одржања. Непоуздана смрт највећег од највећих, Марка Краљевића, могла је да означи извесне промене у геополитичкој позицији српског народа, али сама чињеница да Марко није умро (не зна се где му је гроб, или се претпоставља, према томе, сама смрт чини се да није остварена) већ само заспао, даје до знања да је народни певач, као визионар, одлично познавао рефлексију дешавања свог времена, јер је морао имати на уму да врло лако може доћи време када ће Марко поново затребати свом народу, али не у оној форми у којој је послужио његовом времену, односно времену које га је створило. У разговору са једним пријатељем, назначено ми је да је у песми „Женидба Максима Црнојевића“ изведена чињеница да квантитет доноси квалитет, односно број доноси моћ. Мајка сада унакаженог младожење Максима Црнојевића нуди супругу решење за тај проблем:

„Господару, још бесједим тебе:

Ако с' кавге преко мора бојиш,

Имаш данас пуну кулу блага

(...)

Имаш на шта свате покупити,

Рекао си хиљаду сватова

Данас купи и хиљаде двије,

По избору коње и јунаке.

Ја кад виде тамо у Латина

Прегледају силу и сватове,

Да је Максим слијепо дијете,

Не смију ти кавгу заметнути.“[2]

Самим тим, новонастало посртање Шарца у једној од исприповеданих верзија о смрти Марка Краљевића предсказује долазак нечег новог, нечег непознатог, у чему се његова снага и способност не губе, али постају маргинализоване, показују да ће наићи ситуација у којој ће бити надјачан заједно са својим ненадмашивим јунаком. Марко ће тако упокојити Шарца, преломити сабљу и копље као оружје за којим би дотадашњи супарник жудео, али их уништава и као средства неспособна да преовладају у времену бројки. Буздован ће преживети Марков судбоносни ударац, јер се у њему види инструмент неке нове, будуће борбе. Буздован ће бити бачен у море, дакле воду, простор амбивалентне природе, да би испливало као ново средство за модерног јунака, оружје складније свом времену. Нада да ће се јунак достојан вредности и своје реалности појавити, мора да постоји – песимизму и коначном нихилизму нема места.

Међутим, Маркове последње речи, неодгонетљива књижевна уметнина, шаљу разне сигнале. Последњи стих „земан дође да св'јетом пром'јеним“, показаће да је његово привремено изостајање (о чему нам сведочи реч „променити“) са ових простора дошло очекивано, као рок који се мора испоштовати. Оне означавају одређени временски период, који онако како дође, прође, те на тај начин вредности које Марково јунаштво носи у оном надолазећем добу морају нестати, али не заувек. Оне ће бити или успаване, или у могућности да васкрсну. Самим тим, гледано из перспективе народног певача, народ није остављен на цедилу, како ни тада, тако ни сада. Но, наш задатак је по питању актуелности Марка исти као и код суматраизма; на нама је да их сачувамо и преузмемо у оном облику који ће нам омогућити снагу да радимо на себи, изграђујемо веру и склад, јачамо интезитет сопствене воље, али и да пренебрегнемо тежину све већег надирућег талога незадовољства и песимизма, као и окруженост изломљеном традицијом и егзистенцијалним проблемима. Јер рушевине које се назиру у облаку дима и прашине завршене битке, доносе могућност васкрса, јачег него икад пре.

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика из Суботице 

[1] Владушић, Слободан  (2013). „Шта ће нам  Црњански?“, Летопис Матице српске. Нови сад: Матица српска, год. 48, књ. 118, св. 1, стр. 208.

[2] Караџић, Вук Стефановић (1972). Сабране нардодне пјесме II. Београд: Нолит, стр. 333.