Блог

Мали „неспоразум“ са Сократом (IV)

Расветљавање безданице

Луна Градиншћак, Суботица

Слушам причу о човеку који је одлучио да поради на себи. У први мах, решио је да то мора бити негде далеко од људи, односно, далеко од цивилизације. Одлази негде у планине, у природу и тишину искључивања, свакодневног медитирања и опуштања тела. Провешће тако десет година. Десет година неће имати додир са жустрошћу и ужурбаношћу, звецкањем савремених звукова и неонским светлима, нити ће се затрпавати информацијама. Сваки дан је првобитан, изгледа као нешто исконско,  као могућност за стварање неког новог искуства унутар свог сопства. Након тог времена проведеног у самоћи, одлучиће да опроба своје стечено искуство у пракси напуштеног света. Приликом свог повратка међу људе, посвађао се са првом особом на коју је наишао. Плачући, причају ми, отишао је назад међу зеленило и мир.

Ова прича требало би да нам поручи барем две ствари: прво, рад на себи је изузетно тежак и свако ко се одлучи на тај корак, мора бити спреман на све могуће препреке. Друго, кретање у бој са самим собом није најпаметнији избор уколико недостају истрајности и челични живци који би омогућили победу. Из прве руке ових реченица исијаваће хришћанско схватање живота (истрајавај у својој покорности и не подлежи искушењима), док друга пружа модерну етикету, „за то ти је потребно много времена, па се добро распитај шта је оно што ће ти пружити најефикаснији живот“. А чини ми се да и једна и друга порука обавештавају да је реч о борби са самим собом.

Управо ту би требало обратити пажњу. Како то да старање о себи не искључује борбу са самим собом? Према Ђурићевим речима, главна разлика између римског и хеленског схватања живота види се у самом приступу човековом бићу. Док су Римљани неговали подређен дух као точак у друштвеном слоју, Хелени су гледали да појединцу омогуће начине за развијње свих душевних сила. Цицерон  ће чак истаћи да их је Грчка „надмашила у учености“ и да је она у предности само због тога што се римско живље није са њом „ни покушало такмичити“. Дакле, све је у знаку надметања, напрезања и отимања за више вредности као нечег што је материјално и потрошно. Суштинске вредности, па тиме и сопство, посматра се изоловано, као нешто што припада нечему другом. Практично, наша сопствена припадност у поседу је нечег спољашњег. Из ове приче ваљало би кренути за другим стопама, на стазу мало другачијег посматрања, обележену Фукоовим смерницама.

Фуко указује на Плутархово истицање појма ethopoios, односно могућност да се ethos образује. Ethopoios је нешто што има особину да преобрази начин постојања појединца. Према томе, без обзира на учесталост и количину таквих садржаја, постоје они  који се сматрају корисним или не, у зависности од тога да ли поседују форму деловања која може да створи еthos. Самим тим, свет који је малопређашњи човек напустио ради неговања својег сопства, може бити само индиректан узорк тескобе рада на себи, али пре свега то је изговор за нерад на себи. Сенека спомиње нешто што се зове „покрет душе“, а што подсећа на већ познато Платоново „трзање из сенке ка светлости“. Покрет душе не говори о преласку у било какав други свет, већ напротив, подразумева онај у коме се као људи налазимо.

Не треба да изгубимо из вида ниједан од елемената који обележавају свет у којем јесмо, нити оно што обележава положај нас самих у којем се као појединци налазимо. Довољно је да узмицање од света има ону раздаљину која омогућава постепено посматрање света из његових делова ка његовој свеукупности. Дистанца која се прави, у узајамном је односу са погледом у дубину свог бића. Што појединац више посматра свет из његових узрока и последица, све више одлази у своју дубину, али и обрнуто. На тај начин, омогућава слободу своје душе. Фуко истиче и да нема речи о некаквом „чупању“ из овог света, преношењу у неки други који подразумева раскид напуштање овог у којем се налазимо.

Потребно је дати души слободу која иде са „равнодушношћу и спокојством према свим догађајима“, што није исто што и нихилизам и пасивношћу изазвано помирење са судбином. Наша стваралачка умећа, и она наизглед најједноставнија, узвисују нашу душу и образују еthos тамо где се најмање надамо. Попин зограф можда најбоље осликава поставку да брига и старање о себи нису никад само и искључиво усмерени на нас саме и да је старање ток који не треба да престане ни онда када се чини да је за све касно.

(Наслов текста је позајмљен из стиха песме „Прегни“ Николе Страјнића)

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика из Суботице