Блог

Мали „неспоразум“ са Сократом (III)

Умеће старења

Луна Градиншћак, Суботица

У време заласка и пропасти грчког друштва, хуманистички идеал, како то истиче Михаило Ђурић, а лично верујем и појам старања о себи, добијају најузвишенији и најчистији израз. Грци су, изгледа, и по гаснућу бљештавила своје државе у хладнијем историјском периоду хтели да сачувају вредности које су огрејавале једну цивилизацију. Хуманизам, по сваку цену, рекло би се. Да је оваква тежња присутна, расветљава  чињеница да је у постплатоновском периоду и надаље, појам старања о себи, иако видно клацкава константа у сваком појединцу, постао не избор, него императив – једна стална обавеза протегнута кроз цео живот. Појединац се формира путем старања о себи, независно од професије којом се бави, што ће рећи да практиковање узвисивања духовног бића представља надпозицију у односу на све остало што појединца кроз живот прати и окружује. Професионална оријентација нема везе са правом на познавање свог унутрашњег „ја“.

Брушење свог бића током младости[1] и глачање бића током старости стоје као постоље у изградњи нас самих. Свачије право биће да се формира према универзалним потрагама за духовним надахнућем. Начин на који ће се овако нешто остваривати Фуко види кроз призму „оклопа“ односно неке врсте сигурносног механизма. Човек тренира себе и припрема се за старост као победоносни период живота. Старост јесте циљ, а не осећај тескобе и немоћи. Перцепција старих Грка очигледно је супротна од оне коју је данас глобализација конструисала као последицу. Док нам се данас намеће слика старости као нечег архаичног, слабог, безвољног, некадашњи практиканти старања о себи сматрали су је највећим смислом животног лука. Старање о себи носи тачку крајње сублимације оног „ја“, то је тачка у којој је „ја“ коначно достигло само себе. Иако се, према Фукоовим речима, овакав доживљај појма старости сматра неким видом „довршавања свог живота пре смрти“, он заправо носи концепцију „раја“ пре смрти. Старост, што се сада врло лако може установити, није фаза опадања живота, нити фаза краја живота, већ крајњи циљ и награда времена проведеног у чежњи да се досегне ваљана врлина.

Оно што нас доводи до тога да старост перцепирамо на супротан начин, јесте искоришћавање људске већ увелико ослабљане и изломљене воље. Одузимањем елементарних егзистенцијалних права човека, појединац је натеран да жуди и прижељкује. Самим тим, изрека да се од живота не би требало ишта очекивати нема смисла и окреће човека на другу страну улице. Самим тим је одузето право да се о овој тези било шта продискутује. Смисао оваквог постулата значио би да се човекове потребе не везују за материјална стремљења, већ за саму суштину унутрашњости душе. Тиме би се дошло до тога да се ни млад ни стар не осећа везаним за чулне дражи и физичке/спољашње импулсе које делују на површини нашег бића и троше нашу енергију. Дучић је истицао Цицероново гледиште у којем људска слабост долази од људских порока, а не од људских година. Оно што је осиромашена воља произвела јесте недостатак храбрости, недостатак снаге, недостатак издржљивости према овом задатку, самим тим се задатак старања о себи не схвата важним.

Долази се до тога да је ова дужност, који су стари Грци поставили као императив (наслућујући шта човека све чека!) постаје повластица за оне који „имају“, „поседују“ и не брину о основном преживљавању. Међутим, Сократово константно понављање важности освешћивања сопственог „ја“ произашло је из осећаја за губљењем идеалног слушаоца, према томе, настаје потрага за оним који би био кадар да овај задатак разуме у значењу на којем он уистину јесте. У том случају, подела основана на појму старања о самом себи, како Фуко примећује, у Сократовом времену неће се рачвати на аристократску средину с једне, и осиромашеним класама с друге стране, већ на оне кадре да саслушају и самим тим покушају да разумеју, и оне који неће успети да га чују. Тако ово начело мора бити понављано увек и свуда.

Одраз појма старења у огледалу садашњице јасно је видљив у употреби човека у корпоративним системима (погледати текст: „Корпоративни Нови Јерусалим“ Слободана Владушића, Недељник, 28. мај 2015, стр. 55). У овом тексту јасно је назначено да изабраник Гугловог штаба може бити само јака, млада и модернизовано способна јединка, технолошки профилисана, душевно испрограмирана. Једном речју, способна, а самим тим она као остарела нема никакву функцију у друштвеном систему, па тако ни у граду-штабу „вечне младости и успона“, што је јасно сугерисано одсуством болница и гробља. Одузимањем права на старост као узишено стање живота, елиминисањем њене зрелости и узорности, десакрализација старења као незаобилазне животне станице и на крају крајева заслужено потребне животне форме, значи онеспособити човека, сакаћење изградње човекове личности и уништавање лепе нијансе духовности која нас чини људским бићима. Стога би нужно било, за почетак, разбити огледало у нама и покушати назрети другачији одраз онога што би значило умети ојесенити.

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика из Суботице 

[1] Према старим Грцима човек је млад до шездесете године, након чега не наступа старење као процес у људском животу, већ се старац постаје, он је нешто попут титуле.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)