Блог

Феноменологија пропалог друштва

Душан Мрдак, Београд

Увијек сам се питао да ли је дарвинистичка теорија примјењива и у друштвеним околностима и стекао сам утисак да за то постоје многобројни разлози. Преведено на друштвене прилике, теорија говори да ће само они облици организације који се најбоље прилагођавају свом окружењу бити у стању да преживе. Међутим, питање је да ли те организације воде просперитету или пропасти. Свједоци смода су у овом нашем дијелу свијета већ низ деценија, а рекао бих и вијекова, јад, биједа и несрећа трајно стање. Већ преко два вијека наше друштво није успјело ни да се успостави, а камоли да напредује у било ком правцу. Да ли то резултат намјерног дјеловања властодржаца као што каже Дарвинова теорија, или је производ одуства било каквог пристојног нивоа организације процијените сами.

Количина бесмисла на овим просторима никада се не смањује, већ се константно увећава. Дуг живот овдашњих народа у биједи, креирао је менталитет чије су основне карактеристике прихватање немоћи као животне судбине и сервилности као животног става. Пасивност у промишљању и дјеловању је основна карактеристика популације. Пропало друштво се доживљава као неминовност и природно стање, те су сви покушаји опоравка осуђени на неуспјех. Друштво нема више снаге да се побуни, у њему су самопоштовање и понос замрли. Вјерује се демагогији властодржаца више него рођеним очима и сопственој памети, и од њих се свакодневно очекује да објаве како народ живи. Све лоше што се догоди се подразумијева, а кратки периоди мирног живота и задовољства доживљавају се као дар са неба. Чак и добре карактерне особине народа, попут трпељивости, у овим околностима додатно погоршавају ситуацију. Препуштају да о њима и њиховом животу мисле други, моћнији и безобзирнији, јер никада нису у потпуности располагали својим животима. Утјеха се налази у болу, а не у радости. Живот се схвата као прелаз из једне несреће у другу. Етноцентризам је веома изражен, па се скучени дио свијета у којем овдашњи народи живе, доживљава као слика цјелокупног човјечанства. Необјективност је широко распрострањена. Минорни успјех се представља као историјски, а гомила неуспјеха се уопште не посматра реално и критички. Пречесто се говори о неким, неспорно узвишеним моментима из прошлости, али се то углавном ради како би се повећала сопствена цијена, а не би се одала искрена почаст великим људима и догађајима из наше историје.

Није велика мудрост закључити да се овдје дуго живи у потпуном расулу – образовном, културном, економском, а прије свега духовном и моралном. Живимо у друштву без циља које воде или се питају разни опсенари и пробисвјети, људи треће класе који су се докопали власти под плаштом демократије. Шверцери, лопови, незналице и криминалци заузимају важна мјеста у друштвеној хијерархији. Вјештином манипулисања су максимално искористили непросвећеност народа. Схватили су да потпуно неписмен човјек размишља једино у оквиру конкретних појмова и неприступачан је било задовољствима било опасностима које пружа свијет идеја. Полуобразовани људи су веома подложни утицајима, а овдашњи народи се углавном састоје од њих. Они су у стању да прихвате идеје, али нису стекли навику да провјеравају њихову ваљаност и дјелотворност. Ми смо очигледно хипнотисано друштво, друштво које не умије ни да гласа, дакле није у стању да се бави ни сопственом судбином. Просто је невјероватно како је овде могуће свашта рећи и обећати без икаквих последица. Дрскост властодржаца иде дотле да они који су се за овдашње прилике невјероватно обогатили, наравно на штету те исте државе коју воде, поручују народу да је ово још добро у односу на оно што се може десити. Једном приликом могли смо да чујемо да је коришћење телефона и  куповина горива луксуз. Међутим, пошто се овдје народ не обува у истој памети, та безобразна и дрска изјава имала је краткотрајан одјек.

Срж проблема је у дуготрајној духовној и моралној агонији друштва. Лоше образовање и сиромаштво су мање важни узрочници проблема. Зашто мањи? Зато јер се добар дио, иначе малог броја образованих и компетентних људи, баш због људске слабости врло лако приклонио трулости и покварености које диктира владајући стил живота. Људи који би требали да буду ослонац друштва и извлаче га из понора постали су дио спирале пропасти, предали су своју индивидуалност и постали безлична маса, чија је главна особина неодговорност и скривање иза другог.Када је ријеч о сиромаштву, ако погледамо у прошлост, посебно према  напреднијим народима, видјећемо да су оскудица и немаштина често били разлог за отпор, побуну и револуцију, посебно у околностима израженог антагонизма, када на једној, углавном екстремно мањинској страни, цвјета невиђена раскош, на другој, са огромном већином популације најдубље сиромаштво. То, међутим, овдје није случај. Духовно и морално блато у којем се дави друштво онемогућило је сваки отпор, уклонило одважност и понос. Створило је страх, ропски карактер, међусобну мржњу, неповјерење и спремност на понижење.Док мане добијају привид врлина, изопаченост се представља као примјер за углед. Људи се управљају простим нагонима самоодржања те је општи грабеж сасвим уобичајена појава.Уопште није битно шта је законом дозвољено, већ је битно да ли то под заштитом и окриљем бандоглавих моћника.То је најважнији разлог што се државе са ових простора не уважавају и не признају у свјетским оквирима. Такве државе сматрају се безначајним, бесмисленим и бесперспективним.

У таквом степену моралне и духовне тупости и закржљалости, све вриједности цивилизације постају девалвиране, а смисао изгубљен.Живот се одвија у баналности, док је кич основна одлика политичког система и вриједности друштва у цјелини.Кич је присутан је у науци, умјетности, култури. Влада свакодневним животом ширећи бесмисао, лаку забаву и спектакл. Већа је заинтересованост на каквом „пројекту“ раде квазиумјетници, него за пројекте развојних инжињера. За мишљење се не питају образовани људи, врхунски писци и научници, већ недефинисане особе.Експанзија кича је са једне стране последица застрашујуће снаге примитивизма, неинвентивности и неукуса у сваком облику власти, док се са друге стране удовољава масама, за које смо закључили да углавном немајуобразовање, те не залазе у зоне апстрактног и метафизичког, што је основни предуслов за квалитет.Да би једно друштво функционисало и напредовало, потребно је да одређени корпус људи, без обзира на величину државе схвата суштину и буде покретач развоја.Такви људи су у стању да с временом формирају одговорне друштвене слојеве или елите способне да усмеравају шире друштвене масе. То су људи јасне идеје, велике креативности, истрајни и способни да направе подвиг у оваквим временима, да побиједе незнање и неукус већине.

Да би се направио какав такав напредак, потребна је јасна хијерархија вриједности. Међутим, она се не може успоставити уколико се не изађе из моралног суноврата који је и основни узрочник пропасти нашег друштва.Док траје агонија духовне биједе, убијеђен сам да нема излаза. Без морала, и оно мало памети и образовања служиће за лоповлук, мутне послове и сулуде идеје. Највећа одговорност и кривица је, као и што је увијек била, на носиоцима власти. За два вијека овим просторима су владале разне скупине. Поједини на граници лудила. Готово сви режими су били тоталитаристички, без признавање било ког вриједносног система осим система моћи и силе. Имам утисак да је то било путовање возом који цијело вријеме путује у погрешном правцу, док се машиновође, од којих неки и не знају да возе, стално мијењају, али никако да усмјере локомотиву на прави колосјек. А прави колосјек је само један. Афирмација и давање шансе најбољим и најумнијим.Тако функционише нормалан свијет. На тај начин се развијала цивилизација. Све остало је опсенарство, превара и празна демагогија. Бернард Шо је написао: „Онај ко је у стању чини, а онај ко није, држи предавања“.

Аутор је магистар и докторанд на Факултету политичких наука у Београду