Блог

Уместо државе једнаких шанси- држава једнаке кривице!

Душан Мрдак, Београд

Претходних дана је у електронским медијама објављен податак Републичког завода за статистику да из Србије годишње просечно оде више од 32.000 људи! Податак је фрапантан, посебно имајући у виду старосну и образовну структуру емиграната. У држави која од 1992. године бележи негативан природни прираштај, број становника је за последњих 20 година мањи за преко 500.000! Још шездесетих година прошлог века покренуте су миграције из СФРЈ ка Западу, пре свега ка Аустрији и Западној Немачкој. Међутим, проценат становништва који је тада напуштао земљу и одлазио на (углавном привремени) рад у иностранство био је значајно мањи. Важно је напоменути да је пре четири деценије у иностранство са дипломом факултета одлазило свега два одсто емиграната. Данас је тај број порастао на 15 процената.

Дакле, поред ионако недовољне репродукције становништа, имамо ситуацију да из земље улавном одлази физички и интелектуално најздравији део популације, искључиви носилац квантитативног и квалитативног раста нације. Осим повремених површних анализа попут ове моје, прича око поменутог демографског и интелектуалног удара на државу по правилу се завршава декларативним иступима званичника да се томе мора стати на крај и да ће се одмах приступити изради одговарајуће стратегије (?!). Да не будем малициозан, али сматрам да након таквих наступа додатно порасте број људи који напусте земљу. Ако ни због чега другог, онда ината ради... Да ли одговор на незадовољство младих људи, „одлив мозгова“ и наступајућу еутаназију нације заиста лежи у парчету папира пуном празних фраза или је то само изговор бирократије да је нешто предузето? Како на ове изазове одговарају развијене земље? Заправо, моје питање је погрешно формулисано. Развијене државе не би биле развијене да дозвољавају заметање тако крупних проблема. Да видимо каква је њихова „стратегија“...

Приликом последње посете Мароку, амерички потпредседник Бајден је одржао краћи мотивациони говор у коме је објаснио суштину моћи своје државе и дао одговор зашто друге нације пропадају. Високи званичник државе коју су створили они који су мислили другачије, своје излагање је посветио знању односно идеји и храбрости да се она оствари. Као највреднији ресурс нације истакао је слободоумне и предузетнички настројене људе чије је једино мерило животног успеха – резултат! „Најпаметнији и најспособнији долазе у САД и у томе лежи наш успех. Ми профитирамо тиме што напуштају земље које им нису дозволиле да се развију, јер само најпаметнији, најспособнији и најиновативнији имају храбрости да напусте све и крену тамо где за њихове идеје има слуха“ – објаснио је амерички потпредседник суштину просперитета своје земље и један од узрока слабости друштава у развоју. Откривајући „тајну успеха“ САД, Бајден је „добронамерно препоручио“ Мароканцима, да морају дати свима шансу да покушају да остваре своје идеје, па макар и пропали. Не сумњајући у искреност наступа дотичног, посебно што се у потпуности слажем са свим што је навео, ипак морам приметити да је Бајден вероватно свестан да га многи неће послушати и тиме Американцима узети „део ћара“. Конкретизујући своју мисао, високи амерички званичник је том приликом истакао да је једна од главних претпоставки развоја предузетничке климе сигуран правни систем који штити интелектуална права предузетника од крађе, пружа му заштиту и сигурност приликом наплате услуга и предвиђа правовремен банкрот који неће предузетника уништити нити ће угрозити интересе његових пословних партнера и државе. Као највећег непријатеља изнетог концепта означио је корупцију, која по њему не прети само економском развоју већ и суверености једног друштва. Тако је амерички потпредседник у пар реченица изнео решење проблематике за коју је нама потребна цела стратегија. Међутим, најмањи је проблем у дужини визије, стратегије, политике или чега ли већ...Проблем је заправо у искреној намери и озбиљном приступу. Сигуран сам да је потписник ових редака само један од многобројних којима је јасно да до „одлива мозгова“ долази због непостојања система једнаких шанси односно због постојања јаког система партократије који, потпуно апсурдно, од краја деведесетих прошлог века и пропасти једнопартијског система, бележи константан „успон“.

Зашто су Рака, Биџа и Булиџа (Чорбини „апостоли демократије“) постали водећи људи у политици, пословном свету, култури и образовању (ово је тек посебна прича!)? Због чега су безидејни које оличавају поменута тројица добили највише. Подвлачим добили, не зарадили. Зарадили су дугове које ћемо изгледа заједнички сви да отплатимо. На равне части! А да, што се добитка тиче, он остаје њима и њиховима. Па њима је и дато... Елем, уколико се нешто драматично не промени, и Алан Форд у данашњој Србији остане само забаван стрип, не и одраз реалног живота, из земље ће побећи сви који својом памећу, стручношћу и интегритетом могу да допринесу интелектуалном и економском просперитету државе. Друштво које се осипа и посрће у сваком сегменту живота, не може се опоравити ако не буде ценило знање, професионалност и поштени рад. Послушајмо „добронамерног“ господина Бајдена и зауставимо одлазак младих и способних људи. Пружимо им прилику. Зауставимо спиралу пропадања и хаоса. Постанимо друштво једнаких шанси уместо друштва једнаке кривице! Под хитно!

Аутор је магистар и докторанд на Факултету политичких наука у Београду