Блог

ПрISILни хаос на Блиском истоку

Душан Мрдак, Београд

Сигуран сам да знате да су Американци велики гурмани. Углавном гастрономади. Воле да иду по свету и припремају локалне специјалитете на амерички начин. Рецимо, посебно воле да кувају у блискоисточном лонцу, углавном папазјанију. Тамо кувају већ годинама. Рецепти су различити, али су се не-Америкаци који су пробали њихова јела често жалили на велику горчину. Посебне проблеме имали су локалци. Многи од њих су од папазјаније добијали грчеве у стомаку, а неретки су били и већи проблеми у пробавном тракту. Кажу да горих кувара од Американаца нису гледали. Ко зна у чему је проблем... Биће да су Амери стављали маст, а блискоисточни лонац не може да кува масноћу. Отуда ваљда и невоље са дијарејом...

Страст Американаца за кувањем потиче од нескривених империјалистичких апетита њихове домовине. Иако главни глумци на америчкој спољнополитичкој сцени тврде да та нација нема империјалистичких склоности и да су успешно одолели замкама царства, светска публика не дели у потпуности њихово мишљење. Лично сматрам да Америка није била империјалистички прождрљива, премда ју је могла хранити велика војна сила. Међутим, у исто време мора се признати да јој апетита није мањкало, нарочито од почетка деведесетих прошлог века. Тада су заговорници америчког вођства (Pax Americana) тврдили да је свету потребан истински лидер, неко ко ће државе усмерити у заједничком правцу без обзира на њихову различитост, јер се подразумева да би требало да деле циљ просперитета. Укратко, поручивали су да само америчко лидерство може спречити свет од претварања у Хобсов хаос, где слаби постају плен снажних.

Да су Америкаци остваривали вођство у протекле три деценије то је готово сигурно, као што је сигурно да поретка који подразумева јасно стање ствари није било. Исто тако је сигурно да је све време у добром делу света владао Хобсов хаос, који су углавном узроковале САД. До њега се некад долазило намером, а некада стицајем околности, углавном због одсуства контроле. Све је почињало тако што су САД добровољно преузимале одговорност за светска питања која заиста нису њихова одговорност. Изговор је као и увек био да неко мора бити светски полицајац који хапси лоше момке, чува и штити ред и мир и наравно, изграђује нацију. Међутим, ако заиста погледате како се наведена политика спровела на терену, приметићете да је то далеко од алтруистичке изградње нација. То добровољно „прихватање одговорности“ је заправо створило мноштво подела и хаос, који је тешко уверљиво правдати  „непредвидљивим околностима“, јер су оне углавном и биле плод онога што су претходно посејали.

Кокетирање САД са исламским фундаментализмом отпочело је половином прошлог века уИрану. У настојању да спроведе друштвено-политичке реформе, тадашњи ирански премијер Мухамед Мосадек је одлучио да национализује нафтну индустрију, која је тада била под британском контролом. То је био окидач да се 1953. године Мосадек збаци са власти војним ударом, по сценарију ЦИА и уз обилату помоћ британске обавештајне службе. Ухапшен је и држан у кућном притвору, све до смрти. Вашингтон је подржао шаха, Мухамеда Резу Пахлавија, да дође на власт, да би четврт века касније, одлучио и њега да свргне. Подршка је пружена радикалној исламској опозицији Ајатолаха Хомеинија,који је био у егзилу (једно време био у Паризу). Занимљиво је да је замисао била да се радикални покрет Муслиманско братство, који је стајао иза Хомеинија, искористи као средство за „балканизацију“ Блиског истока по племенским и верским линијама. Хаос је требало да се прошири и прелије у муслиманске пределе СССР, што се и догодило. Иако је 1979. године помогао исламску револуцију, Вашингтон је ипак, изгубио Техеран.Међутим, ту се САД нису зауставиле. Иранском утицају се морало стати на пут. У надолазећем ирачко-иранском рату, Вашингтон стаје на страну Багдада. Америчка влада уклања Ирак са листе држава које подржавају тероризам и прослеђује Багдаду биолошке агенсе „за научне сврхе“, међу којима је и онај који је био кључна компонента хемијског оружја који је употребљен против Курда, када је побијено око 100.000 људи.

Познато је да ни у хладноратовској борби против Москве, Вашингтон није био гадљив на исламске фундаменталисте. Напротив, ЦИА је на тлу Авганистана финансирала и са пакистанском тајном службом обучавала муџахедине. Збигњев Бжежински је наводио да су америчке снаге започеле тајне акције шест месеци пре совјетске инвазије, са циљем да се Совјети увуку у рат. Десетогодишњи рат у Авганистану је био један од последњих ексера на мртвачком ковчегу СССР. Осама Бин Ладен, који је тада био задужен за регрутацију муџахедина и прикупљање новчаних донација, уједно и један од депонената у банци коју је покренула ЦИА 1972. године у Пакистану, услед „непредвидљивих околности“ је деценију касније организовао напад на куле близнакиње у Њујорку. Уследио је Авганистан, Ирак, арапско „прољеће“ и Либија.

Последњи случај „непредвидљивих околности“ на Блиском истоку брутално приказује ИСИЛ. Наиме, та терористичка организација рођена је у затвору Бука у Ираку, испред носа америчких безбедносних служби. У интервјуу за британски „Гардијан” један од команданта ИСИЛ-а је навео да им је амерички затвор пружио изузетну прилику да се безбедно окупе и то на само неколико стотина метара од руководства Ал Каиде. У Багдаду или негде другде би то било опасно. Вођа организације, Абу Бакр Ал Багдади је, захваљујући наклоности Американаца, за разлику од других затвореника, могао да одлази у друге кампове и посећује људе. Од њих је научио да користи тактику завади па владај, којом је и постао вођа организације. Ирачка влада процењује да је 17 од 25 најважнијих лидера Исламске државе боравило у америчким затворима између 2004. и 2011. године.

Логичан след америчке политике стварања, подржавања и толерисања милитантних исламистичких организација јесте стварање Исламске држава на тлу Ирака и Сирије. Ту је зачета и исламистичка организација Ал-Нусра. Без обзира на све, Вашингтон не одустаје од подршке фундаменталистичким организацијама у заједничкој борби против власти у Дамаску (политика „морамо да се отарасимо Асада“). Обама је тражио од Конгреса да одобри невероватних 500 милиона долара за обуку и опремање „умерених“ сиријских побуњеника против режима Башара ал Асада. Бела кућа је саопштила да ће новац бити употребљен као помоћ у одбрани сиријског народа, стабилизацији подручја под контролом опозиције, олакшању пружања основних услуга, супротстављању терористичким претњама и унапређењу услова за преговоре о миру.Чини се да је и даље на делу јасна намера успостављања контролисаног хаоса. Матрица је непромењена: успоставља се нестабилност, затим следи борба против заједничког непријатеља и оставља се простор да се касније фундаменталисти искористе као добар аргумент или алиби за нове интервенције.

Евидентно је да америчка политика изградње нација у свету бележи углавном катастрофалне резултате. Авганистан, Ирак, Либија, Сомалија, Судан, Мали, Чад, Централноафричка Република, Демократска Република Конго представљају par excellence примере пропалих држава.Сирија је заглављена у грађанском рату, који је допринео да једна секуларно оријентисана земља постане дом наоружаних џихадиста. Пакистан или најновији пример Украјина, су скоро пропале државе, којима управљају полуфеудални владари, без разлике да ли су старе династије као што су племенске вође у Пакистану, или су новобогаташи попут украјинских привредника. У већини наведених случајева где су САД „преузимале одговорност”, тај осећај је долазио и губио се готово истом брзином. Резултат одговорности су стотине хиљада побијених људи, милиони расељених, уништене државе.

Уз све ово не могу да не поменем Србију. Нисам сигуран колико је мудро негативно одговорити на учестале позиве из Вашингтона да се балканска братија придружи светској дружини која се бори против Исламске државе, али да је праведноодбити срдачну понуду, праведно је. Мада и пристанак да се учествује у борби сразмерно улози коју је Србија имала у стварању хаоса на Блиском истоку произвео би исти ефекат. Нека сами једу што су скували...

Аутор је магистар и докторанд на Факултету политичких наука у Београду