Блог

Из „ми“ у „ја“

Луна Градиншћак, Суботица

Сећам се приче одраслих о једном филму у којем фашисти стрељају цивиле, док Немице са друге стране ограде посматрају сцену летаргично, уз конзумирање сладоледа. Будући да та прича до мене долази први пут кад сам била дете, имена филма се не сећам, већ само оног што се могло, као упечатљиво, урезати у памћење дечје свести. О тој сцени говорили су поједини извесни сведоци и наследници тих прича. Иако се о таквом поступку данас не прича много, и сада су докази слабо доступни обичном грађанину. У својим интервјуима говорила је гђа Видосава Вида Јанковић у Телеграфу, а нешто о томе спомиње се и на сајту наслови.нет у склопу сведочења о ратним злочинима Вермахта из руке фотографа Другог светског рата Герхарда Гронефелда. Овакав догађај представља нешто спорно, кратко-шокантно, у односу на цифре убијених и сам чин смакнућа. Међутим, не би било узалудно изанализирати горе спомињану сцену из филма, лаички, па макар и као причу која се провлачи још понегде, као сцену која би требало да садржу уметнички карактер и моралну поуку.

Приликом саме слике коју можемо имати у глави након исписаних редова, наравно, прво се јавља згражавање и запиткивање „како је неко уопште у могућности, у стању“ да злочиначки чин посматра са задовољством (што се везује за мотив сладоледа – асоцијације на њега би биле лето, празнична/одмарајућа атмосфера, активација хормона среће) и летаргијом (опет, алудирање на опуштеност, отупелост, ненапрегнутост, па и равнодушост у одређеном смислу). Одступањем од првобитне емоционалне уздрманости и шокираности, јавиће се не тако пријатна констатација – пасивно понашање поменутих жена, њихово немо, резигнирано посматрање, није ни у ком случају дубоко различито или моралније од оног наспрам њих, у којем се налазе актери злочиначких радњи. Нивои свести и једних и других истог су ранга, само различите испољености.

Порука коју добијамо из приказане сцене јесте улога појединца у једној катастрофи светких размера. Слично овоме, надовезује се се још једна филмска микросцена Спилберга, она из живота Оскара Шиндлера. Наиме, у Брненецу приликом дочекивања воза пуног Шиндлерових Јевреја, неименовани немачки војник види нову прилику за иживљавање над напаћеним људима, на шта Шиндлер одсечно реагује и развејава војнику сваку наду да би тако нешто у његовом присуству било могуће. Приликом проглашавања пада нацистичке Немачке, Шиндлер нуди преосталим војницима могућност да егзекутују преостале Јевреје у фабрици или да оду својим кућама. Последњи међу њима који оклева, али ипак на крају одлази с миром, разочаран, из фабрике јесте помињани неименовани војник. На лицу Шиндлера видеће се олакшање тек кад војникови кораци постану звук који одзвања у даљини, а притом ће дискретно, чини се несвесно намигнути, као да тек сад наступа опуштање, одахнуће. Поента ове сцене управо је у поменутом – улога (и моћ) појединца у колективној катастрофи светских размера.

Генерализација ствари која је очигледно и данас врло актуелна, с једне стране, може бити врло моћно пропагандно оружје, а с друге стране, најлакше је њоме баратати. Бацање вела преко целе површине не погледавши притом ко се и шта тиме захвата може брзински да покрије ситуацију, али не и да је реши. Међутим, шта се открива ако се завири испод? И шта може да се очекује ако негде потомци једног дана из, рецимо, личних разлога одлуче да раскопају своју колективну прошлост? Нисам сигурна да би лаж изазвана генерализацијом била оно што желе да пронађу. Шта нам уосталом говоре понашања људи из ове две сцене? Не би требало одбацити чињеницу да носе дубоку поруку о томе како поступамо сви ми као обични људи. Чини ми се да највећу улогу у описаним ситуацијама има човеков его. Речено је, када би људи скочили са висине свог ега на ниво своје интелигенције, многи би погинули. Суочавање са самим собом, изградња своје личности – старање о самом себи толико пута помињаном раније, од изузетне је важности за бољитак.

Појединац, који жели да види тренутни бољитак, неће се супротставити свом егу. Напротив, он га лењошћу и кукавичлуком храни. Стрпљење и безусловни рад, рад који не захтева нужно похвалу и храњење ега, нису му ни блиски, па га према томе савлађују. Како преферирам да дајем пропратне примере, и овде ћу повући једну паралелу, већ помињану у ранијим текстовима: једна од последњих (ако не и последња) емисија прагматичне миљенице егодоколичара Опре Винфри била је посвећена и расизму, на дубљем нивоу, конструктивно разрађено. Цела емисија била је наводно лажна – подељена на „научно утврђено супериорније плавооке и зеленооке“ и „глупље“ смеђооке. Его човека показао се толико јаким да су приликом разоткривања фарсе у другом делу емисије у којој су „супериорнији“ и „глупљи“ учествовали, они први изражавали константно негодовање, чак и побуну, не би ли некако истерали оправдање за своје већ прихваћено „надмоћно“ порекло. До чега наравно није дошло. Нацистичка Немачка, без намере да се износе простачки генерализовани ставови, послужила је само као пример онога што је на крају крајева део свих нас – проблем савладавања ега. А да тај проблем није баш тако наиван, видели смо кроз наведене примере. Уосталом, и даље га осећамо на сопственој кожи.

Ауторка је мастер професор српске књижевности и језика из Суботице