Блог

Инверзна емпатија

Борислав Вукојевић, Бањалука

Будим се у 6 сати ујутро, јер сам вече прије закључио да шеф од мене очекује да дођем први на посао и одмах почнем са радом. Прије устајања, размишљам: „Требао бих обући плаву кошуљу и црни сако, шеф кадровске је сигурно примјетио очајну комбинацију коју сам јуче носио, сигурно нарушава кодекс облачења“. Перем зубе, сјетим се да ми та одјевна комбинација није чиста, мораћу смислити нову.

Док возим на посао, муче ме мисли: „Овај дукс није прикладан за посао, добићу опомену и сви ће ми се смијати, није у реду испасти тако немаран пред радним колегама. Можда да купим успут неку нову гардеробу, сигурно имам времена ... али не могу ипак, шеф очекује од мене да дођем први, сигурно већ мисли да сам најнеодговорнији радник“. Моје расположење полако опада, јер не могу вјеровати како сам допустио себи да други мисле лоше о мени. Прилазим радном мјесту, осјећам се као да сам урадио нешто погрешно. „Ако желим избјећи казну и срамоту пред радницима, идем одмах код шефа кадровске и рећи ћу му како имам право носити шта желим, док год не нарушава моју продуктивност“, помислио сам.

Улазим у канцеларију шефа кадровске, није ме стигао ни поздравити, а ја сам повишеним тоном изговорио: „Знате како, ви немате право одређивати одјевне комбинације, моја стандардна одјећа није била спремна данас и обукао сам ову што сам имао“. У тој брзини, нисам примјетио да је шеф разговарао на телефон, па није могао чути моју критику. „Опростите, било је хитно, нисам вас чуо. Можете ли поновити? Успут, одличан вам је дукс, сјајно се уклапа у ваше радно окружење“. Стојим неколико секунди, не вјерујем шта чујем. Али зар ви не мислите да ... У моменту се сјетим да журим у канцеларију, шеф ме очекује, требам први почети. Трчим до канцеларије, сретнем шефа на ходнику, осјећам се неугодно, нисам стигао први. „Гдје журиш ти, па тек је десет до седам, не желим да ми будеш уморан и заспиш на послу“.

Остајем укопан у мјесту, не вјерујем шта чујем. Помишљам: „Сигурно је саркастичан, закаснио сам и сада мисли да сам неодговоран“. Објашњавам му како сам каснио због одјеће, нисам стигао све припремити, уз напомене како се неће поновити. Шеф ме погледао збуњено, али се само насмијешио и наставио путем којим је кренуо. А шта је са мном? И даље не вјерујем, па покушавам схватити у чему је проблем... Знам! Проблем је што себи дајем за право да мислим умјесто других, а да при томе уопште не знам праве информације!

Наведени сценарио је само илустрација на једноставном примјеру, а ради се о нашој навици да размишљамо умјесто других. Не говорим о емпатији која је нешто друго – саосјећати се са неким, посматрати свијет из његове перспективе. Овдје се ради о „инверзној емпатији“, гдје друге стављамо у „своје ципеле“ и тако креирамо ток мисли који је одвојен од стварности. Проблем у тој ситуацији је што сматрамо како су сплетови когнитивног, емотивног и конативног идентични код свих људи, не обазирући се на разлике. Свакодневно креирамо милион различитих прича, посматрамо свијет само кроз своје филтере.

Не кажем да је лоше размишљати на основу информација и сигнала које добијамо од других – лоше је размишљати на основу информација за које ми мислимо да неко мисли. У тим ситуацијама углавном посматрамо ствари са логичке стране, а заборављамо да нису све мисли производ само когнитивног. Једино што можемо створити таквим процесом је „самопотврђујуће пророчанство“: својим понашањем које је у складу са претпоставком заиста створимо услове који нам на крају покажу како смо у праву!

Постоји ли примјер за то? Вратимо се за крај нашој причи са почетка. Враћам се с посла, размишљам о ситуацијама које су ми се десиле. На семафору срећем дјевојку која ми се свиђа, али помислим „ма сигурно нисам њен тип“. У наредних десет дана срећем је на истом мјесту, али се понашам у складу са мојом претпоставком, правим се као да не постоји, зашто губити енергију. А шта се дешава у стварности, изван мог „свијета“? Свиђао сам се тој дјевојци, али је одустала када је видјела да сам потпуно хладан према њој. Тачније, моје понашање је заиста створило оно што сам претпостављао.

А ви, чије мисли сте сада узурпирали, у чије име размишљате?

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бањалуке