Блог

Заблуде "self help" литературе

Борислав Вукојевић, Бањалука

„Довољно је само да мислиш позитивно, све ће остало доћи само“ – реченица коју заговорници „new age“ психологије понављају као покварена трака. У нашим библиотекама и књижарама је све више књига са клишеизираним насловима типа „Како мислиш, тако живиш“ или „Десет корака до сретног живота“. Немам намјеру критиковати било чија увјерења када је у питању закон привлачности, већ желим понудити једну мало другачију перспективу.

Са учењем о закону привлачности први пут сам дошао у контакт са књигом и филмом „Тајна“, која ми је на прво читање изгледала очаравујуће. Мислим да је то утисак који стекне много људи који погледају филм, што је велика опасност уколико особа нема истраживачки дух и додатно не истражи наведену теорију. Не кажем да су књига или филм лоши, али из свог искуства могу рећи да су у њима ствари превише поједностављене, што многе може довести у заблуду. У периоду он четири године прочитао сам и прегледао преко 300 наслова који се баве овом тематиком, са циљем да откријем праву суштину закона привлачности. Наравно, апсолутну истину нисам открио, али ћу овдје истаћи неколико највећих заблуда које су ми постале очигледне.

Закон привлачности је, како се најчешће представља у популарној „self help“ литератури, једноставни процес који се заснива на узрочно-посљедичној вези између мишљења и стварности. У томе се крије прва заблуда коју критички ненастројени читаоци морају имати у виду: узрочно-посљедични однос који је наведен се не доказује, већ се узима као аксиом, односно претпоставка која се не доказује. Наиме, у књигама пише да су све негативности у људским животима производ само једног фактора, а то су негативне мисли. Пратећи ову логику, аутори закључују да, уколико желимо живјети у изобиљу и срећи, једноставно морамо размишљати позитивно. Дакле, мисао је узрок, наша стварност је посљедица – уколико нисмо задовољни својим животом, у нашу стварност привлачимо још више негативних догађаја како би се „фреквенција са Универзумом“ ускладила. Овдје не могу доказати да ли је то тачно, али оно што је сигурно је да се ради о редукционизму, што је најчешћи случај са „self help“ књигама. Редукционистички приступ, за разлику од холистичког, гради сазнања на основу само једног или неколико фактора, док цјелину свјесно занемарује. Учење о закону привлачности је у старту редукционистичко, јер занемарује све друге друштвене факторе (осим процеса мишљења).

Овдје долазимо до друге заблуде: закон привлачности је универзалан и функционише без обзира на то да ли је неко свјестан истог или не. Овај аргумент има смисла са становишта природног закона и оправдава се законом гравитације. Прије него што је Исак Њутн дефинисао закон гравитације, не значи да он није постојао до тада; он је остао непромијењен. Међутим, проблем са законом привлачности је што посматра људе као машине, тј. претпоставља да је мисаони процес уствари изолован од стварности. На примјер, према овом учењу, сиромашна племена у Африци су сама крива за недостатак хране, јер њихови когнитивни и емотивни процеси нису у стању позитивно размишљати о „животу у којем постоји изобиље хране“. Наравно, ово нећете наћи у књигама и филмовима, јер се тамо све своди на псеудо науку и оправдавање конзумеризма.

Трећа заблуда се крије у псеудо аргументима којима је могуће оправдати апсолутно сваки постулат закона привлачности. Наиме, прије неколико година сам истраживао личне приче аутора који се баве овом тематиком, као што су Џек Кенфилд, Соња Рикоти или Мајкл Беквит. Са једним од њих сам обавио један телефонски позив, гдје сам тражио да ми објасни сљедеће: уколико је неко свјестан Закона и живи према његовим принципима, како је могуће да доживљавају негативне ствари? Одговор је био овакав: иако смо свјесно Закона и увијек мислимо позитивно, Универзум зна када је потребно да нам пошаље искуства која ће нам помоћи да напредујемо!? Једино што ми је постало јасно након тог разговора је да се наведеним аргументом може оправдати апсолутно све. Особа А мисли позитивно – особа А доживи позитивно и жељено искуство – кажемо да Закон дјелује; Особа Б мисли позитивно – особа Б не доживи жељено искуство – кажемо да Унивезум сматра да нам је потребно негативно искуство. Наравно, ни ово нећете пронаћи у књигама и филмовима, јер се тамо не налазе искуства људи који нуде другачију перспективу.

Дакле, видимо да се овај Закон на крају опет своди на проблематику која се заснива на религијским или вјерским основама: све што не могу доказати, сматраћу да је интервенција „више силе“ коју не можемо аргументовати, јер је не можемо спознати. Зашто онда аутори овај процес не називају Вјера привлачности? Мислим да се одговор крије у западној идеологији секуларизма и све већем броју декларисаних атеиста; термин „закон“ је увјерљивији и ради се о простој сегментацији тржишта. Међутим, не значи да ове књиге не могу бити корисне, само их треба „читати“ на прави начин и из њих употребити само оно што има практичну корист. Уосталом, ту не пише ништа ново, уколико се са пажњом чита Лао Це и његов „Тао те ching“, постаје јасно да је у питању старо филозофско учење.

На крају, ипак мислим да ће апологете закона привлачности одустати од читања овог текста већ након првог пасуса, али из једног људског разлога. Закон привлачности је оптимистичан и нуди релативно лаган метод за срећан живот, обећава напредак без реалног напора, а ми људи волимо такве процесе.

 Аутор је оперативни уредник Новог Полиса.