Блог

Геополитичка инверзија

Миломир Степић, Београд

Свет срља у Трећи хладни рат, који лако може да прерасте у оружани сукоб глобалних размера. То је постало потпуно јасно већ на прошлогодишњем кијевском самиту Евроазијске конфедерације, у чијем саставу су Велика Русија и Западна Европа. Изјава Председника (Владе) Канаде да његова земља обуставља процес придруживања Евроазијској конфедерацији, са образложењем да то није у интересу канадске државе и народа, шокирала је званичнике у Кремљу. Уз ранију одлуку о ванблоковском статусу, која је, defacto, значила одбијање учлањења у ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности) под вођством Велике Русије, постало је очигледно да Канада одустаје од повезивања на континенталистичкој (телурократској) геополитичкој основи исток-запад („по паралели“). Сматрало се да је тим чином, за сада, пропао покушај стварања супранационалне економске и политичко-територијалне интеграције Лауразије, која је требало тако да се назове по истоименом јединственом копну с краја тријаског геолошког периода (250-200 милиона година) у чијем саставу су били садашња Евроазија и Северна Америка.

Већина геополитичких аналитичара закључила је како се ради о очигледном доказу да се униполарни поредак урушава, да глобална супремација Истока неумитно слаби, да се великоруски културни модел наметнут остатку света урушава, чак и да златна рубља неће још дуго моћи да буде главна светска валута. Јачање нових сила и несумњиво успешан повратак САД на светску сцену тумачени су као дефинитивно успостављање мултиполарног поретка. Одлука Канаде да се врати у америчку интересну сферу може да се сматра логичном не само због свеколиких историјских, језичких, религијских, националних и политичких прожимања, већ и из економских разлога. Наиме, Канада и САД дуго су чиниле целовит економски простор, њихове привреде су и данас комплементарне, а енергетски систем електродалековода, нафтовода, гасовода и продуктовода – јединствен. Без тржишта и финансијске помоћи САД, економија и свакодневни живот становништва Канаде били би доведени до колапса. Стога је било разумљиво образложење канадског Председника (Владе) да је подршка Евроазијске конфедерације остала само на обећањима, а да је она из Вашингтона много конкретнија.

Канадски став наишао је на позитивне реакције Беле куће. За америчку безбедност Канада је од животне важности. Она је „предворје“ државне територије САД. Њено придруживање Евроазијској конфедерацији, тј. формирање Лауразијске интеграције, значи да би трупе ОДКБ биле на северној граници САД, у непосредној близини њиховог најразвијенијег, најмногољуднијег и најурбанизованијег дела на источној обали (БосВаш), да могу да угрозе индустријски регион дуж јужног обода Великих језера и да су авиони овог агресивног војног савеза удаљени једва 500 км од Вашингтона. Ракетни штит, чије постојање Москва апсурно оправдава превентивом против тзв. терористичких држава у Карибима, тако би се сасвим примакао америчкој територији и показао своју праву намену. Дакле, постало је потпуно јасно да главни великоруски циљ јесу САД, које су, упркос „обузданој“ моћи, остале таласократски архи-супарник и симбол „другости“ Запада у односу на Исток. Великој Русији је стало да Канаду искористи као „санитарни кордон“, пресече нафтоводно-гасоводне коридоре као „инструменте геополитике“ и тако онемогући шире, потенцијалне панамеричке интеграције.

Али, још увек водећа светска сила не би била то што јесте када би допустила да ствари наставе да се крећу неповољним током. Одмах је „пробудила спаваче“ распоређене унутар канадаских институција и невладиних организација које су на московском платном списку. Активирала је и професионалне превратничке фирме као што је САВНАК (проистекао из бахамске организације РОПТО) и покренула наводно ненасилну, тзв. белу револуцију, која је већ успешно примењена у Мексику и другим земљама Централне Америке ради њиховог издвајања из орбите САД. У Отави су организоване „мирне демонстрације грађана“ незадовољних одлуком да Канада скрене са пута који „нема алтернативу“. Средиште отпора формирало се на главном градском тргу Parliament Hill-у на коме се налазе кључне државне институције, а кога су за ову прилику организатори протеста преименовали у Eurasia-place (Евроазијски трг) како би недвосмислено потврдили своје политичке намере. Убрзо су подигнуте барикаде и демонстранти су издали проглас да остају на тргу до испуњења основних захтева – да Председник (Владе) поднесе оставку и да се Канада поново оријентише према Истоку, Москви, Евроазијској конфедерацији и посвети стварању Лауразијске интеграције.

Убрзо су протести добили насилан карактер, очигледно индукован изван граница Канаде. Сценарио је био већ виђен. Међу демонстрантима уочени су познати, споља убачени, обучени, снабдевани и финансирани организатори, који су предводили акције. Инструктори из Москве, махом пензионисани високи официри, ратни ветерани и бивши припадници КГБ-а и ФСБ-а, све су прецизно осмишљавали и координисали. Почеле су провокације, а потом и масовни физички напади на полицију, која је дуго била уздржана и „живим штитом“ онемогућавала пустошење града, те упад у зграду Парламента и друге државне институције. Паљење на тргу нагомиланих гума и отпада требало је да изазове медијски ефекат, али су пожари и хулиганска деструкција убрзо захватили објекте од изузетне историјске и архитектонске вредности. Демонстранти су све чешће користили оружје. Право крвопролиће и панику изазвали су снајперисти који су са кровова околних зграда пуцали и на демонстранте и на полицију, са очигледним циљем да ситуацију учине још гором, додатно удаље сукобљене стране и онемогуће било какав компромис.

Московска пропагандна машинерија, предвођена глобалном медијском кућом РС (Россия сегодня), тј. RT (RussiaToday), сву кривицу за догађаје пребацивала је на канадског Председника (Владе), спочитавајући му ауторитарност, корупцију и непоштовање демократске воље канадског народа који је, наводно, недвосмислено проруски и проевроазијски оријентисан. Притисак са Истока, реална претња да Отаву и остале делове етнички хетерогене земље захвати парализа и хаос, те агресивност пучиста који су Председнику (Владе), његовој порoдици и сарадницима претили смрћу, уродили су плодом – државни удар је успео. Канадски Председник (Владе) једва се спасао побегавши у САД, а предводници демонстраната су одмах упали у све државне институције и заузели кључне функције. Заплашени чланови Парламента су почели да мењају своје раније ставове и одлуке, а заказани избори требало је да дају унапред очекиване резултате и врате Канаду на происточни курс.

Москва је могла да буде задовољна да Вашингтон, истина у изнудици, није повукао фајтерске потезе. На Њуфаундленду, стратегијски важном острву које контролише улаз у Сент Лоренцов канал и даље, у басен Великих језера, спроведен је референдум о прикључењу САД. Тешко је оспорити да су на одлуку већинског англојезичког и традиционално проамерички настројеног становништва кључни утицај имале САД, а да Канада није ништа могла да учини како би то спречила. Изјаве канадских званичника да то „никада неће признати“, као и оштра реторика из Велике Русије и читаве Евроазијске конфедерације нису имали никакав практичан ефекат. Све то у већем делу Канаде изазвало је мање или више изражено антиамеричко расположење, нарочито у областима франкофонског Квебека чији становници истичу своје европско порекло и наклоност континенталистичком евроазијству. Са државног врха уследили су притисци на проамеричку популацију на истоку земље, оспоравање идентитета и претње да ће им бити одузето право на културну посебност. Уследила је реакција: у Њу Бранзвику, Новој Шкотској и Лабрадору појавио се оружани отпор.

Новоуспостављена пучистичка власт у Отави упутила је у „побуњене области“ армију која је, иако у расулу, добила задатак да „очува угрожену територијалну целовитост земље“. Почело је окупљање милитантних, ултралевичарских и необољшевичких група, којима су се придружили криминалци, плаћеници и „пси рата“ из читавог света, не скривајући своју намеру да се обрачунају са „побуњеницима“ и дисциплинују англојезичко становништво на истоку земље. Међутим, добро организовани и вођени, а временом и све боље наоружани, проамерички добровољци почели су да наносе пораз за поразом владиним снагама и запоседају све пространију територију, захтевајући издвајање Њу Бранзвика, Нове Шкотске и Лабрадора из састава Канаде и њихово припајање САД. Не без разлога Велика Русија и Канада оптуживале су САД да наоружава „терористе“ и тамо шаље своје регуларне трупе. Сви покушаји да се прекину сукоби, успостави и стабилизује примирје пропали су. Парламет је опозвао ранију одлуку о ванблоковском статусу, што је значило да Канада жели „под кишобран“ ОДКБ. ОДКБ је почео да концентрише трупе у базама на територији нови чланица у Централној Америци и Карибима (нарочито на Куби, у Мексику и стратешки важној Панами). Учестали су ваздушни и поморски инциденти, који су од међусобног „испипавања пулса“ могли да прерасту у директан сукоб.

Распламсао се и прави економски рат. Влада у Отави запретила је да ће да изађе из јединственог енергетско-транспортног и трговинског система са САД. Чланице Евроазијске конфедерације увеле су санкције САД и сукцесивно их пооштравале, захтевајући од Вашингтона да поштује територијални интегритет Канаде, повуче одлуку о припајању Њуфаундленда и прекине да помаже „сепаратисте“ у Њу Бранзвику, Новој Шкотској и Лабрадору. Штавише, Москва је ултимативно тражила од кандидата за пријем у Лауразијску интеграцију да се и они придруже санкцијама. Највећем притиску били су изложени Бахами, традиционално културно и политички блиско повезани са САД. Али, ова острвска држава изузетно важног положаја, још увек одолева том захтеву и упркос транзиционим економским тешкоћама, остаје при ставу да се „пријатељима не уводе санкције“, не оспоравајући „територијални интегритет Канаде, укључујући и Њуфаундленд“. Упркос релативном успеху у компензовању штета изазваних санкцијама, а нарочито у проналажењу алтернативних тржишта за извоз својих енергената, руда и индустријских производа (у Аустралију, Индокину, Бразил), САД нису у потпуности избегле проблеме, првенствено на финансијском плану. Вредност долара нагло је опала, инфлација је достигла рекордан ниво, златне резерве почеле су да се топе, а становништво је панично кренуло у стварање залиха хране, куповину руске златне рубље и других стабилних валута. Нема сумње да је то зауставило започету „ренесансу“ САД на економском плану и зауставило њихов повратак на светску геополитичку сцену.

Оштра реторика и пропагандни рат Москве и Вашингтона сведочили су да се сукоб заоштрио до неслућених размера. Из Кремља су стизале поруке да су САД претња светском миру, да би требало коначно да схвате да никада више неће бити светска сила, већ земља само са ограниченим регионалним утицајем, да забораве на обнављање империје, нарочито на повратак Аљаске која је дефинитивно у саставу Велике Русије, да ће морати да поштују права домицилног индијанског становништва, што подразумева признавање геноцида и враћање њихових територија, да дозволе тзв. Латиносима (Хиспаносима) у јужним државама изјашњавање о политичко-територијалном статусу, укључујући и право на сецесију, да Црнцима омогуће управљање у најмање 15 савезних држава... Многи руски званичници истицали су да је „неправедно“ да САД владају тако великом територијом и природним богатствима, која би морала да буду стављена на располагање читавом човечанству. Штавише, Александар Г. Краткин, теоријско-концепцијски креатор великоруске глобалне доминације и геополитички „духовник“ великоруског Владара Владимира В. Друмина, упорно је упозоравао да би САД са Канадом у својој интересној сфери поново биле велика сила и да би то морало да се спречи по сваку цену. Заложио се и за примену „стратегије анаконде“ ради опкољавања и „дављења“ САД, те за њихову поделу на три дела: Праву Америку (првих 13 држава), Мисисипију и Далекозападну републику.

САД, на чију се дипломатску дефанзиву и сталну одбрану од пропагандних напада из Москве свет већ навикао, настојале су да воде проактивну политику. Харизматични „становник Беле куће“ Пабло Двојама, који је најзаслужнији за опоравак САД, вешто је користио своје мексичко-јапанско порекло у настојању да разбије монолитност Евроазијске конфедерације и њених вазала широм света. „Руском медведу“ саветовао је да „држи шапе даље од Канаде“, да ширење ОДКБ очигледно има антиамерички карактер и да би евентуално укључивање Канаде у тај војни савез било равно објави рата, да интензиван амерички развој ништа не може да заустави, да ће санкције само додатно ојачати САД, да се униполарна доминација Велике Русије приближава крају, да ће се Ероазијска конфедерација неминовно распасти и да ће јој САД трансатлантским геоекономским и геополитичким полугама „преотети“ Западну Европу, да ће САД бити стожер „удруживања варвара“ – окупљања нових, све моћнијих сила, са којима ће изградити праведнији, мултиполарни светски поредак... Доајен америчке дипломатије и геополитике Гжегорж Збигњевски, познат по својим ригидним антируским ставовима, подестио је да се и овај сукоб заснива на општим законитостима класичне геополитике, тј. на исконској супротстављености „моћи Копна“, коју данас персонификује Велика Русија, и „моћи Мора“, коју данас симболизују САД. Тај „природни антагонизам“ телурократије и таласократије увек је био покретач светске историје и ту се никада ништа неће суштински променити.

Аутор је научни саветник у Институту за политичке студије у Београду