Блог

Географија и држава

Миломир Степић, Београд

Недавно је одржана годишња Скупштина Српског географског друштва. „Сабрање српских географа“ било је прилика да се изабере ново руководство Друштва, саслуша неколико добрих предавања у оквиру Семинара, упозна са новим географским издањима, размене мишљења између окупљених бивших и садашњих студената, школских професора и наставника, научника и факултетских предавача, али и чују критике и предлози за успешније функционисање Друштва и побољшање статуса географије. Није наодмет подсетити да је Српско географско друштво најстарије географско друштво на Балкану и да га је на Благовести, 7. априла 1910. године, основао Јован Цвијић, који је био и његов први председник. Већ у марту 1912. године појавио се и први број Гласника, научног часописа кога и данас објављује Друштво. Још дужу традицију има Географски факултет Универзитета у Београду, основан 1893. као Географ­ски завод при Исто­риј­ско-фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту Ве­ли­ке школе. Мало је српских научно-наставних институција које могу да се похвале традицијом какву имају географске.

Током више од једног столећа постојања, српска географија делила је судбину Државе и Нације. Оснивање Српског географског друштва било је прворазредни друштвени догађај тога времена, активности су пажљиво праћене у културним и научним круговима, а (не)посредан утицај на српска и балканска политичка кретања био је знатан. Међу изворним задацима дефинисано је проучавање читавог Балкана. Цвијић је поручивао да се „никако не смемо ограничити у истраживањима само на Србију“, да су „етнографски можда најинтересантнији делови нашег народа изван граница Србије“, те да се „прави проблеми могу махом решавати излазећи изван Србије“. Да су резултат такве оријентације били само едиција Насеља српских земаља, као дело Цвијића и бројних сарадника, те његово капитално дело Балканско полуострво – било би сасвим довољно. А урађено је много више. Вредност те баштине не може да умањи ни Цвијићева заслепљеност југословенством, те његов ангажман на селективно-научном утемељењу, показаће се, промашеног и изразито антисрпског пројекта јужнословенске државе.

Српско географско друштво прекидало је рад само у Балканским, Првом и Другом светском рату. Али, упоредо са самоукидањем српске државности, шири, изваннаучни значај Друштва постајао је све мањи. У „другој“ Југославији формирана су не само географска друштва федералних јединица, већ од средине 1970-их и покрајинска. Од 1993. године постоји и Географско друштво Републике Српске као један од симбола њене државотворности. Али, уместо снажног (све)Српског географског друштва које ће деловати у читавом српском простору посредством интегралног система подружница и евентуално одељења, уследила је раздробљеност на засебне, безутицајне и маргинализоване јединице чија сарадња зависи од воље и агилности појединаца. Случајно? Искључено! Чак ни географи, упркос знању и уложеним напорима, нису успели да се одупру стихији варљивог маклуановског „краја географије“, пожељном наративу о наводној неважности простора у технологизованом „свету као глобалном селу“ и конјунктурном наклапању о релативизацији државних суверенитета, територијалних интегритета и граница у име стварања „светске државе и владе“. А где нема националне државе, нема ни националне географије. И обрнуто.

Било је нелагодно слушати одлазећег председника Српског географског друштва како на Скупштини бесди о финансијским проблемима, изосталој подршци Државе и часописима чије ће објављивање зависити од износа прикупљене чланарине. И новоизабрани председник је упозорио на мрачне материјалне перспективе које ће неминовно паралисати чак и основне активности Друштва. А онда је уследио шокантан доказ да се може и другачије и да рад једног географског друштва може да буде (и јесте) врхунски државни интерес. У оквиру извештаја о раду у 2015. години саопштено је да покренута иницијатива за оснивање Развојног центра Руског географског друштва у Србији, чему је претходио Уговор о сарадњи, који су у октобру 2014. године потписали овлашћени члан Извршног одбора Српског географског друштва проф. др Мирољуб Милинчић и председник Руског географског друштва Сергеј Шојгу.

Да, Сергеј Шојгу, херој Руске Федерације, генерал армије, актуелни министар одбране и по многим мишљењима други најмоћнији човек Русије! Није ли само та чињеница довољан показатељ руског националног интереса да има јако географско друштво (не финансира га Влада!), које ће Држави обезбеђивати знања, актуелне информације и процене о многим неистраженим пределима, природним богатствима, етничким процесима, геополитичким изазовима, питањима граница... Да ова функција Шојгуа није случајност сведоче звучна имена Савета покровитеља (Попечительский Совет) Руског географског друштва – Сергеј Лавров, руски министар спољних послова, Борис Гризлов, стални члан Савета безбедности Руске Федерације и председник Врховног савета владајуће Јединствене Русије, Алексеј Милер, челна личност „Гаспрома“, Сергеј Собјањин, градоначелник Москве, Роберт Дадли, генерални директор нафтне компаније БП, милијардер Олег Дерипаска, принцАлбер II од Монака и други. „Све јачи од јачег“, на челу са председником Савета покровитеља (и председником Руске Федерације) – Владимиром Путином. Какво уважавање значаја простора и науке која га проучава – географије! Доказ усправљања и самопоштовања Државе, постмодерне неоевроазијске Империје! Не морају Срби да измишљају ништа ново, него да следе добар пример – у складу са сопственим размерама и интересима. Није било тако давно када је ово и у Русији сматрано утопијом.

Аутор је географ, редовни професор универзитета и научни саветник у Институту за политичке студије из Београда.