Блог

Патриотски блок и Шешељеве политичке калкулације

Саша Аулић, Бањалука

Након више од 11 година проведених у притворској јединици Хашког трибунала, Војислав Шешељ је поново у Србији. Правно насиље, третман и вријеме проведено у притвору с једне, те челична воља и истрајност у борби за слободу с друге стране, створили су од лидера српских радикала својеврсног моралног и интелектуалног хероја нације, чак и код оних људи који се са његовом политиком деведесетих нису слагали. Ипак, поменути ореол хероја и борца против Хашког суда (не)правде, нипошто не би смио замаглити објективан и критички поглед на његове актуелне политичке ставове.

Поред повратка Шешеља, оно што је протеклог мјесеца обиљежило српску политичку сцену јесте формирање „патриотског блока“, чије језгро чине Демократска странка Србије (ДСС) и покрет Двери. Поред многих идеолошких и програмских разлика, два политичка субјекта су успјела да пронађу кључне заједничке имениоце међу којима су одбацивање Бриселског споразума и стриктно поштовање Устава, заустављање процеса евроинтеграција Србије, те чвршћа сарадња са Руском Федерацијом. Будући да су наведени програмски циљеви потпуно компатибилни са њиховом политиком, јавност у Србији, а поготово она патриотски оријентисана, очекивала је да се нацоналном блоку придружи и Шешељева Српска радикална странка (СРС). Тиме би коалиција додатно ојачала, а све важније патриотске странке нашле би се под једним кишобраном и на тај начин би показале спремност да, зарад националног, по страни оставе своје уске партијске интересе. Међутим, чини се да лидер српских радикала има нешто друкчији план. Шешељево декларативно изражавање заинтересованости за стварање ширег патриотског блока не значи много, јер се већ у наставку реченице одбацује сарадња са релевантним и идеолошки блиским политичким субјектима који су тај процес претходно отпочели. Заправо, чак ни одбацивање сарадње са ДСС-ом и Дверима није само по себи толико проблематично колико јесте Шешељева гротескна аргументација, која не оставља простор ни за какав други закључак сем тога да су његови аргументи у ствари само оправдање за већ утврђен политички курс.

Наиме, Шешељ одбацује сарадњу са ДСС-ом због тога што је то „једна распала странка“ на чијем челу се налази „ћурка“ за коју Шешељ из „поузданих извора“ зна да је на то мјесто „доведена од стране Александра Вучића“. Узгред буди речено, у интервјуу за Нову српску политичку мисао Шешељ такође наводи и то да не би имао проблем да подржи Вучића, само уколико би се овај одрекао пута у Европску унију и окренуо према Русији. Дакле, било би прихватљиво подржати чак и „издајника“ који би промијенио своје ставове , али не и предсједницу странке која те ставове већ заступа јер је, тобоже, на чело странке постављена управо од стране тог „издајника“. Што се тиче покрета Двери, њихов једини гријех и непремостива баријера која сарадњу чини немогућом јесте то што они „нису регистровани као политичка странка“. Према Шешељевим ријечима, „не може се правити коалиција између једне регистроване политичке странке и удружења грађана који нису странка“. Чини се да посебно образложење Шешељ није сматрао потребним, иако је очигледно занемарена чињеница да је то удружење грађана на посљедњим парламентарним изборима имало безмало два пута више гласова од регистроване Српске радикалне странке.

Вратимо се сада на СРС и политички курс њиховог лидера. О чему се у ствари ради и због чега Шешељ тренутно по сваку цијену жели избјећи коалицију са ДСС-ом и Дверима? Два су основна разлога за то. Први произилази из тренутног односа снага и чињенице да радикали у таквој коалицији и троуглу ДСС-Двери-СРС засигрно не би били прва виолина. Судећи по истраживањима јавног мњења, али и резултатима овогодишњих избора, и ДСС и Двери имају већу подршку од СРС, тако да би неприкосновеност Војислава Шешеља у погледу доношења одлука, коју ужива унутар СРС, морала бити доведена у питање. Други разлог би била консолидација странке и тежња за повратком ексклузивитета на политичком пољу српске деснице. Луцидном уму као што је Шешељов, није требало много да схвати да је политичка експанзија његове странке у великој мјери ограничена на десни политички спектар и да, у складу с тим, највећу конкуренцију Српској радикалној странци представљају странке и покрети десне провинијенције, са јасно израженом националном оријентацијом, евроскептичним и проруским ставовима и слично. У том смислу, нема сумње да су главни конкуренти, поред Српске напредне странке која апсорбује добар дио бивших гласача СРС-а, у првом реду управо ДСС и Двери, те да би сарадња са њима, са становишта краткорочног партијског интереса, маневарски простор за експанзију на десници у једној мјери ограничила.

На крају, неправедно би било када бисмо покушали да оспоримо легитимитет политичким циљевима Војислава Шешеља и странке на чијем је челу. Међутим, алармантност ситуације и чињеница да, због разједињености патриотске опозиције, Србија у представничком тијелу нема нити један глас који би осудио кршење Устава или „безалтернативни“ пут ка ЕУ, налаже свим родољубивим снагама у држави да се саберу у један блок и да своје страначке интересе подреде оном најважнијем – националном. Оне који нису спремни да своје уске партијске оставе по страни зарад националног интереса, тешко можемо сврстати у ред патриотских странака.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса