Блог

Сви су политичари исти или како деконструисати штетан политички мит

Саша Аулић, Бања Лука

Усудио бих се кладити у то да не постоји нити један пунољетан Србин који није, активно или пасивно, учествовао у некој политичкој расправи која је закључена тако што су се сви учесници, без обзира на претходне несугласице, на крају усагласили око тога да између политичара заправо нема никакве разлике и да су сви без изузетка халапљиви крадљивци и лажови којима је једини циљ да освоје власт, те да на том путу нити један од њих не мари претјерано за средства помоћу којих планира остварити оно што је наумио.

Да су крајња генерализација, поједностављивање и жртвовање истинитости једини проблеми који са собом носи овакво размишљање, можда не би ни вриједило да се неко овим питањем позабави и да на то троши своје вријеме. Међутим, с обзиром да ова врста политичког резоновања, имајући у виду масовност коју је попримила, повлачи врло конкретне и штетне посљедице на појединце и друштво у цјелини, чини се да би ипак вриједило размислити о томе.

Чак и уколико прихватимо проблематичну тезу да су баш сви политичари, без изузетка, иманентно зле и морално нестабилне особе које сопствени интерес стављају испред добробити народа и државе, ни тада не можемо ставити знак једнакости између њих у погледу средстава помоћу којих остварују своје циљеве. Другим ријечима, са великом вјероватноћом можемо претпоставити да би убједљива већина људи у некој локалној заједници или држави, између два кандидата, за свог лидера прије изабрала особу која намјести некакав тендер или без конкурса запосли заслужног члана странке у државној агенцији, него што би на власт довела психички нестабилну особу која би зарад мегаломанских личних амбиција била спремна ризиковати безбједност грађана и опстанак државе.

Далеко од тога да бисмо требали оправдати било какву злоупотребу власти и прихватити је као нормалну (укључујући, наравно, и поменути примјер страначког запошљавања које је посебно проблематично у Србији и Српској). Довољно је да помоћу наведене илустрације схватимо да поједностављена и банална објашњења у политици, попут овог „сви су политичари исти“ или „не можеш се бавити политиком ако ниси у некој странци“, нису ни приближно тачна колико су широко распрострањена и дубоко укоријењена у народу.

Због чега је овај политички мит штетан, запитаће се многи. Одговарајући на ово питање, послужићу се једним конкретним примјером. Крајем децембра прошле године, на порталима у Босни и Херцеговини се појавила вијест да се посланик у једном кантоналном парламенту добровољно одрекао посланичког паушала, те да је у буџет вратио нешто више од пет хиљада марака, колико је до тада примио на основу поменуте привилегије. Том приликом је позвао и остале колеге парламентарце у БиХ да учине исто, јер није сматрао моралним да поред посланичке плате, посланици уживају и друге новчане бенефите.

Позитивно изненађење које је у мени произвео овај случај, постепено се гасило док сам читао коментаре на ову вијест. „Накрао се довољно, па му више не треба“, „шта је њему пет хиљада?“ „овај је луд, водите га на психијатрију“, „нећеш ти још дуго сједити тамо“, „свеједно ће узети кад му опет затреба“ – само су неки од многобројних скептичних и, усудио бих се рећи, злонамјерних коментара које смо тих дана могли видјети на порталима. Читајући све ово, запитао сам се зашто би у будућности било ко од парламентараца и других функционера кренуо стопама овог несрећника који се својевољно одрекао својих привилегија? Поучени његовим примјером и чињеницом да је због таквог геста завршио на стубу срама као онај који се „довољно накрао“, тешко да ће се неко од његових колега одлучити на сличан потез. А и зашто би, објективно, ако ће маса, без обзира на конкретне потезе појединаца, и даље у глас понављати „сви су они исти“?

Замислимо сада супротан сценарио, односно да је већина грађана позитивно реаговала на ову вијест коментарима попут ових: „одлична вијест, коначно имам за кога гласати“, „позитивно сам изненађена, пратићу његов рад“, „ипак нису сви исти“ „хајде да га подржимо и тако мотивишемо и остале да крену његовим путем“. Мислим да би одговорни грађани који су заинтересовани за будућност своје земље управо на овај начин реаговали и својом масовном подршком показали осталим политичарима и функционерима да је не само морално, већ и политички корисно одрећи се многобројних привилегија и на тај начин омогућити да се буџетска средства усмјере на корисније ствари, подстицај наталитета, развојне пројекте и слично.

Насупрот томе, негативним поимањем политике, као дјелатности која утиче на животе свих нас и непрестаним понављањем мита да су сви политичари једнаки по својој моралној декаденцији, заправо ћемо од ње удаљити све оне племените људе који би се у политику укључили из најбољих намјера и жеље да сопственим ангажманом допринесу бољитку своје заједнице. На тај начин ћемо, свјесно или несвјесно, дати вјетар у леђа једној негативној селекцији и политику препустити најлошијима међу нама, јер ће се часни и поштени људи и даље устручавати да преузму одговорност за оно што је у сваком друштву најважније, а то је опште добро. Стога, размислите барем мало о овоме прије него што сљедећи пут прогунђате како су „сви они исти“.