Блог

Западни империјализам и „колатералне штете“ – од 12 бањалучких звјездица до Ајлана Курдија

Саша Аулић, Бања Лука

Када је деветог новембра 1989. године срушен Берлински зид, након чега је услиједила пропаст социјалистичких режима у Источној Европи, као и Совјетског Савеза као водеће земље унутар тог блока, одушевљење људи с обје стране некадашње гвоздене завјесе било је на врхунцу. Не толико због идеологије и чињенице да је либерална демократија дефинитивно тријумфовала над пропалим покушајем комунизма, колико због тога што су људи коначно помислили да могу одахнути у нади да ће равнотежа страха, перманентна нуклеарна пријетња и крвави заступнички ратови постати прошлост, а да ће униполарни глобални поредак, на челу са Сједињеним Америчким Државама као лидером слободног свијета, човјечанству напокон донијети мир и благостање. Ипак, врло брзо се показало да ће ова очекивања бити изневјерена, а оптимизам у великој мјери неоснован.

Декларативна опредјељеност западних земаља да свијет учине бољим и сигурнијим мјестом него што је он то био у хладноратовском периоду, била је у диспропорцији са реалним стањем, као и са потезима које су САД и њени европски савезници на терену подузимали. Тада непревазиђен и још увијек доминантан, реалистички поглед на свијет и међународне односе, налагао је да се што прије попуни геополитички вакум настао дезинтеграцијом Совјетског Савеза, те да се бивше социјалистичке земље, кроз интеграционе процесе у Европску унију и Сјевероатлански савез, без изузетка укључе у сферу утицаја водећих западних земаља. Будући да озбиљног геополитичког противника више није било, а да су међународне организације попут Уједињених нација политички инструментализоване и претворене у импотентне брбљаонице, униполарни империјални период могао је да почне.

Подређеност Уједињених нација и Савјета безбједности политици тада једине преостале суперсиле и њених европских савезника, као и индиферентност новог, наводно, бољег и праведнијег свијета под водством САД-а, најбоље је илустровао један догађај са самог почетка рата у Босни и Херцеговини, током кога је без испаљеног метка угашено дванаест тек започетих живота. Ријеч је, наиме, о дванаест бањалучких беба, рођених у мају и јуну 1992. које су преминуле због несташице кисеоника у бањалучком породилишту и забране Савјета безбједности (коју је у ваздуху контролисао НАТО) да се неопходни кисеоник авионом допреми из Београда, што је био једини начин будући да је копнени пут био затворен усљед блокаде муслиманских и хрватских војних снага. Упркос бројним апелима упућеним међународним и хуманитарним организацијама, авион са боцама кисеоника је неколико дана чекао дозволу за полетање, коју на крају није ни добио.

Свијет је остао нијем. Није било медијске пажње, протесних шетњи, нити израза солидарности са породицама трагично преминулих беба. Уз поменути однос тадашњих свјетских лидера према страдању невиних живота, стравична је помисао на то колике би тек размјере попримила ова трагедија да већ крајем јуна одлучном операцијом Војске Републике Српске није успостављен коридор према Србији, чиме је разбијена блокада и омогућен транспорт неопходних животних намирница, укључујући и кисеоник за бањалучко породилиште. Међутим, неизбрисиви утисак који је остао јесте да су „дванаест звјездица“, како је Република Српска касније прозвала своје најмлађе хероје, као уосталом и све друге жртве током ратова у бившој Југославији, биле ни најмање пажње вриједна колатерална штета у склопу империјалних амбиција оних који су одлучили да свијет скроје по својој вољи, без обзира на то какве ће посљедице такав подухват имати по друге земље и људе који у њима живе.

Поменути, злокобни утисак о људима као колатералној штети, још једанпут је дошао до изражаја посљедњих дана, заједно са сликама сиријских и других избјеглица из арапских земаља које, ризикујући своје животе, главом без обзира хрле ка Европи, како би побјегли од сурових ратова који бјесне у њиховим земљама. Многи од тих људи су, на путу ка безбједном европском тлу, вјечно уточиште пронашли у дубинама Средоземног мора, које данас представља једну од највећих масовних гробница савременог свијета. Међу свим тим стравичним фотографијама које у посљедње вријеме гледамо, прошле седмице се по свом ужасу издвојила једна, а то је слика безживотног тијела једног малог дјечака на турској обали. Медији су убрзо по објављивању фотографије саопштили да се ради о трогодишњем Ајлану Курдију, рођеном у ратом захваћеној Сирији и настрадалом тако што је заједно са својом породицом бјежао из хаоса који га је по рођењу дочекао и у коме је провео свој трагично кратак животни вијек.

Водећи свјетски медији, као и јавност западних земаља редом су изражавали своју жалост поменутим догађајем, стављајући га у контекст актуелне избјегличке кризе и понављајући фразе о неопходности њеног рјешавања. Међутим, нико релевантан у САД и Западној Европи није на дневни ред поставио основни проблем и суштинско питање, а то је вриједе ли америчка изузетност и безпоговорно европско подаништво колико живот Ајлана Курдија и његових сународника? Да ли ће се лицемјерни Европљани који данас граде зидове и затварају границе за сиријске избјеглице коначно запитати имају ли њихови предсједници и премијери право да одређују другим народима кога могу да изаберу и ко је довољно демократичан, а ко мора да оде с власти, јер је у међувремену одједном постао диктатор? Хоће ли амерички, британски и француски грађани, згрожени људском патњом и судбином несрећних избјеглица, устати против својих агресивних влада и позвати их да се престану мијешати у унутрашње послове других земаља?

Да ли ће европске странке и организације десне провенијенције, у контексту избјегличке кризе, престати да користе срамни аргумент о „угрожености хришћанске Европе“, јер исти звучи дегутантно имајући у виду да је та иста Европа, интегрисана под кишобран НАТО-а, до темеља порушила Либију, активно учествовала у дестабилизовању Сирије и других арапских земаља, чиме је у великој мјери и сама изазвала избјегличку кризу са којом се данас суочава. Дакле, срушићемо вашу кућу, направити хаос у дворишту, онемогућити вам нормалан живот, будзашто експлоатисати ваше ресурсе, а када усљед безизлазне ситуације кренете у наше плодно двориште, испред њега ћемо подићи зид, затворити вам наше капије и уз све то се још позвати на хришћанство и одбрану Христове вјере.

Постоји ли онда рјешење, запитаће се многи. Постоји, наравно, и састоји се у томе да грађани европских држава, посебно оних које активно учествују у америчким империјалним походима, масовно устану и напокон дигну глас против безрезервне подршке коју њихове владе пружају деструктивној политици САД-а, а која неизвјесном чини будућност, али и сам опстанак наше планете. У погледу избјегличке кризе, то значи да би сви Европљани који осјећају нелагодност и бијес, било због емпатије или анимозитета према избјеглицама, тај бијес морали да усмјере на узрок, а не на саму посљедицу. Уколико се и даље будемо бавили само посљедицама, занемарујући узроке који до њих доводе, једино што можемо очекивати јесте да „колатерална штета“ западног империјализма временом буде толика да свијет за који смо помислили да је праведнији и бољи, никада не престане да броји своје угашене звјездице, попут Милице Ракић и Ајлана Курдија.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бањалуке